Mislim

„Jesi li se ikada kao dete igrao gluvih telefona? Znaš ono, šapneš nešto jednoj osobi i onda to prenosi otprilike deset ljudi, a ono što poslednja osoba čuje uopšte nema veze sa onim što si ti prvobitno rekao? Zapravo, na taj način funkcionišu i naša sećanja.

Doživimo nešto. Nekoliko dana kasnije ga se malo drugačije setimo. Onda nekome ispričamo o tome pa sopstvenim ulepšavanjem moramo da popunimo nekoliko rupa u zapletu kako bismo bili sigurni da je sve jasno i da nismo ludi. A potom počnemo da verujemo u te male popunjene mentalne pukotine pa naredni put ispričamo i njih. Samo što one nisu stvarne pa ih zapamtimo malo drugačije. Naredne godine, pijani ispričamo priču tako da je još malo ulepšamo- u redu, da se ne lažemo, potpuno izmislimo oko jedne trećine priče. Ali naredne nedelje trezni ne želimo sebi da priznamo kako smo lažovčine, pa nastavimo sa prerađenom i nedavno proširenom pijanom verzijom svoje priče.

Svi mi to radimo. Ti radiš. Ja radim. Bez obzira na to koliko iskreni i dobronamerni bili, stalno zavaravamo sebe i druge samo iz razloga što je naš mozak stvoren da bude efikasan a ne precizan. Ne samo da je naše pamćenje traljavo, toliko traljavo da se na suđenjima svedočenje očevidaca ne uzima ozbiljno, već naš mozak funkcioniše na užasno pristrasan način.

Na koji način? Dakle, mozak uvek pokušava da razume trenutnu situaciju na osnovu onoga u šta već verujemo i što smo već iskusili. Svaka nova informacija se procenjuje u odnosu na vrednosti i zaključke koje već posedujemo. To rezultira time da je naš mozak uvek pristrasan prema onome što mi smatramo da je u tom trenutku istinito. Pa tako, kada je naš odnos sa sestrom sjajan, većinu uspomena na nju pozitivno tumačimo. Ali kada se odnos zategne, često ćemo te iste uspomene videti drugačije, izmenićemo ih tako da njima objasnimo sadašnji bes prema njoj.

Skorašnja istraživanja su pokazala: naša su uverenja promenljiva a uspomene strašno nepouzdane.

Dosta je uvreženog mišljenja koje ti govori da veruješ sebi, da pratiš svoju intuiciju, kao i kojekakvi klišei koji zvuče prijatno. Možda je rešenje da sebi manje veruješ. Uostalom, ako su naša srca i umovi tako nepouzdani, možda bi trebalo da više preispitujemo sopstvene namere i motivacije. Ukoliko svi stalno grešimo, nije li onda sumnja u sebe i temeljno preispitivanje sopstvenih ubeđenja i pretpostavki jedini logičan put ka napretku?“

Preuzeto iz „E, zabole me“ – Mark Manson“

Eksperiment u prostoriji sa dugmićima za pritiskanje – osobi je rečeno da će se upaliti lampica koja označava dobijanje poena ukoliko uradi neodređeni ali nazovimo ga ispravni korak, nešto nedefinisano što sama mora da otkrije.

Ljudi su pokušavali nasumice da stiskaju dugmiće dok se najzad nije upalila lapica koja označava dobijanje poena. Potom su logično, pokušavali da ponovljenom radnjom osvoje novi poen. Problem je bio što se tada lampica nije palila a to je dovodilo do toga da isprobavaju komplikovanije nizove radnji koje bi dovele do novog poena. Otkrivanjem sledeće kombinacije zarad poena, bilo da je u pitanju stiskanje dugmeta triput, pa pauza pa energično dva puta, različitih varijanti okrenutih ka tome kako sede, kako drže stopala, u kom pravcu gledaju i sl.

Uglavnom, u roku od 15 minuta svaka osoba je utvrdila određeni niz postupaka potrebnih da prikupi još poena. Obično je to nešto uvrnuto kao na primer da stoje na jednoj nozi ili zapamte dugačak niz dugmića koje treba pritisnuti za određeno vreme dok su okrenuti u nekom pravcu.

Istina je sledeća: poeni su zapravo nasumični, ne postoji niz, nema nikakve šeme. Tu je samo lampica koja se stalno pali uz zvuk i ljudi koji dube na glavi misleći kako im to što rade donosi poene.

Poenta ogleda je zapravo da pokaže koliko brzo je ljudski um sposoban da osmisli i poveruje u gomilu gluposti koje nisu stvarne. Svako je iz sobe izlazio ubeđen da su on ili ona razvalili u ogledu i pobedili u igri. Svi oni veruju da su otkrili savršenu kombinaciju dugmića koja im je donela poene.

Naši mozgovi su mašine značenja. Ono što mi razumemo kao značenje nastaje povezivanjem koje naš mozak stvara između dva ili više iskustava. Pritisnemo prekidač za svetlo i vidimo kako se lampica pali, pretpostavimo da je prekidač prouzrokovalo da se upali svetlo.

Naši umovi neprestano zuje prikupljajući sve više i više asocijacija kako bi nam to pomoglo da razumemo i upravljamo svojom okolinom. Međutim, postoje dva problema. Prvi je da mozak nije savršen, i da grešimo sa onim što vidimo i čujemo. Zaboravljamo ili olako pravimo greške pri tumačenju događaja. Drugi problem je da kad jednom kreiramo svoje značenje, mozgovi su nam stvoreni tako da se drže tog značenja. Pristrasni smo prema značenju koje smo formirali i ne želimo da ga menjamo. Čak i ako vidimo dokaz koji protivreči značenju koje smo formirali, često ga ignorišemo i nastavljamo da verujemo u njega.

Rezultat svega ovoga? Naša su ubeđenja uglavnom pogrešna, ili bi se moglo reći, sva ubeđenja su pogrešna- neka manje pogrešna od drugih. Ljudski um je zrka netačnosti i jako je važno toga biti svestan.

Inspired by „E, zabole me“- Mark Manson

Da bi dvoje živelo u skladnom odnosu, potrebno je da imaju slične poglede na važna životna pitanja. Jedna od tih važnih stvari jeste novac.

Prema raznim istraživanjima, novac za ljude ima različite emocionalne vrednosti. Za neke predstavlja sigurnost, nekima je to mogućnost da uživaju, dok neki sebe mogu da poštuju samo ako imaju novac. Ove razlike često dolaze do izražaja u partnerskim odnosima. Novac je jedna od pet stvari oko kojih se parovi svađaju. Suština tih sukoba je u tome što svako od partnera pokušava da natera onog drugog da se uklopi u njegovu predstavu o tome kako novac treba da se vrednuje, stiče i troši. Ti konflikti izazivaju krizu u vezi onda kada neko od partnera počne da povezuje ljubav sa novcem.

Kada se dvoje vole, tipično je da izbegavaju da razgovaraju o novcu. Nekada se čini da partneri mnogo lakše razgovaraju o seksu nego o novcu.  Da bi veza bila uspešna, važno je da parovi otvoreno i jasno razgovaraju o novcu, o tome koliko je važan, šta ko u njemu vidi, i kako treba da upravljaju novcem.

Ako su razlike prevelike, onda je dobra ideja da svako ima svoju blagajnu, a da se dogovore o tome ko će šta da plaća od zajedničkih računa.

Tekst preuzet iz knjige „Psihologike svakodnevnog života“- Zoran Milivojević

Ljudi često svoja osećanja povezuju sa svojim pravim „Ja“. Kada je takva osoba u dilemi, ona često daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Sebi i drugima kaže da uradi onako kako oseća i uverena je da neće pogrešiti.

Ali, da li su osećanja zaista uvek izraz nekog našeg pravog Ja? Mi smo od najranijeg detinjstva naučili da verujemo onome što u telu osećamo, međutim mi ne osećamo samo senzacije, već i emocije. A emocije nisu telesne, već su psihičke pojave, i one su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju. Proces obrade informacija može da bude tačan ili pogrešan, pa samim tim i emocija koja se javlja nije uvek ispravna.

Emocionalno pismeni znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije, a ta procena može biti razumna ili nerazumna. Zato osećanja treba da preispitujemo, da proveramo logiku procene na kojoj su zasnovana kako bi mogli da razdvojimo racionalna osećanja od iracionalnih.

Brojni su primeri koji pokazuju da će osoba koja uvek postupa onako kako oseća dovoditi sebe u brojne nevolje. Racionalna osećanja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.