Kompot iz sudomašine, bez konzervansa

Prava je šteta propustiti sve ovo divno voće i ne sačuvati nešto za dugu i hladnu zimu. Ono doba godine kada, sem ako nije iz uvoza ili papreno skupo, voće postaje, još malo pa luksuz.

Iako, smo, sudeći po visokim temperaturama i šarenilu i izobilju na pijacama, mi već odavno u letu.

Prava je šteta propustiti sve ovo divno voće i ne sačuvati nešto za dugu i hladnu zimu. Ono doba godine kada, sem ako nije iz uvoza ili papreno skupo, voće postaje, još malo pa luksuz.

Da, znam da mnoštvo mladih žena, pa i majki uopšte, ne razmišlja o zimnici. Prošla su ta vremena, to je takoo staromodan i dosadan proces. U bilo kom godišnjem dobu sve može da se kupi…

Jedna sam od onih žena koja voli taj stromodni proces. Volim da se, sve što može, spakuje i parkira u špajz ili podrum za zimu. Uporno i zovu brstim i pravim sok od nje. Šipurak za čaj i trnjine posle prvog mraza, kada su najukusnije.

Isto tako uvek isprobavam sve nove metode, na malom uzorku. Probala sam i džem iz rerne, i džem kuvan na uobičajen način i onaj sa džemfiksom. Svemu treba dati šansu pa prosuditi šta čoveku odgovara i šta mu je najbrže i najzgodnije.

Prošle godine sam otkrila kompot kuvan u sudomašini. U početku sam samo bila radoznala i nisam previše bila ubeđena da bi tako nešto opstalo čitave zime. Ali kada su mi se kockice složile, shvatila sam da bi to kuvanje u sudomašini moglo da se smatra jednim od vidova pasterizacije.

Jer, pasterizacija je konzerviranje namirnica na temperaturama ispod 100 stepeni celzijusa. Rešila sam da probam, i da budem strpljiva i čekam čitavu zimu da vidim šta će biti sa kompotom. Pre neki dan sam izvadila poslednju od tegli kompota od breskvi. Bio je kao da sam ga koliko juče spremila. Bez trunčice konzervansa. Zato sam se i usudila da javno preporučim ovaj način.

Postupak za kompot iz sudomašine teče ovako:

Dobro oprane tegle, poklopce i voće pripremiti. Voće treba da bude ni prezrelo ni zeleno, i bez ikakvih oštećenja – manje tačkice i tragove nagnječenja slobodno uklonite nožem sa zdravog mesa (ako su recimo u pitanju breskve ili kajsije). Potrebno je ukloniti koštice iz voća koje ga ima. Mada, po receptu, višnje, marele i trešnje mogu i sa košticama jer su sitne. Ja sam i iz marela vadila koštice, vi kako želite. Čiste tegle puniti voćem u koje ste umešali šećer po želji. Breskvama sam stavljala dve supene kašike na teglu a marelama jer su kiselije po tri supene kašike šećera. Voće ne punimo baš do samog vrha, ostavimo možda dva prsta do kraja tegle praznog, ali tu ćemo sipati vodu. Vodu punimo do samog vrha tegle, pre zatvaranja, kašikom blago pritisnemo voće da vidimo da li je upilo tečnosti koliko može i da eventualno istisnemo vazduh ako je negde ostao. Važno je da poklopci dobro dihtuju da nam tokom kuvanja ne iscuri tečnost, ako se desi da iscuri, bez sekiracije, pojedite to voće odmah, ne čuvajte tu teglu jer nije sigurno da će opstati.

Tegle poređajte onako kako su najstabilnije, u slučaju moje sudomašine jedini stabilni način je bio da ih polegnem, ali nije bitno. Važno je da ostanu cele u toku kuvanja.

Sudomašinu uključujemo na program sa najvišom temperaturom, u mom slučaju to je 75 stepeni, i za ovaj proces nam nikako NIJE POTREBNA TABLETA. Kada se proces završi, ne otvarajte odmah sudomašinu, kao što to radimo u slušaju pranja sudova. Ne, naprotiv, neka što duže ostane da se postepeno hladi, ako je moguće i preko noći.

Vaš kompot je gotov. Samo ćete spakovati tegle na tamno i hladno mesto i čekati (ili ne čekati) prvi sneg da se sladite voćem. I samo da znate, moja drugarica godinama ovako sprema kornišone (kisele krastavčiće za zimu) Proces je isti, samo što umesto šećera naravno ide so, recimo zrnca korijandera po ukusu i sirće koje ne bi trebalo da bude jabukovo. Ovo tek planiram da testiram ove godine…

Jedina napomena je da jednom otvorenu teglu ne treba držati na sobnoj temperaturi, jer je bez ikakvih konzervanasa i vinobrana. Pravac frižider ili stomačić.

Nadam se da ćete uživati i u jednostavnoj pripremi i u jelu.

I da, znam da nemaju sve žene sudomašine. Ali, želim im od srca da je uskoro dobiju ili kupe…

I još jedna napomena, ovo nije moja ideja, ali bojim se da više ne znam nikoga bih navela kao idejnog tvorca… negde na you tubu sam našla video uputstvo – i primenila.

Srećno, drage moje moderne domaćice!

Izvor: Detinjarije.com

Recept i slike: Jasmina Jovanović

Diktatura idealnog Ja

Pre pojave masovnih medija uzori mladima su bili stvarni ljudi iz okruženja, a danas su to nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno.

Kada se dete rodi, ono već u prvim mesecima života ima ugrađeno osećanje sopstvene vrednosti i integriteta svog tela. Kako su ljudi socijalna bića, detetu je tokom razvoja potrebno da bude prihvaćeno od strane njemu značajnih drugih kao vredno ljudsko biće, čime dobija socijalnu potvrdu svoje vrednosti. Ti drugi su prvenstveno roditelji i rodbina, a kasnije i grupa vršnjaka. Kada mlada osoba kroz tuđe prihvatanje dobije dovoljno ovih socijalnih potvrda lične vrednosti, tada i ona posledično potpuno prihvati samu sebe. Ovo mladalačko prihvatanje sebe postaje temelj ličnosti koji kasnije u životu pomaže odrasloj osobi da se suoči sa neprihvatanjem od strane drugih odraslih.

Problem sa kojim se suočavaju mlade generacije, bilo kao pojedinci, bilo kao grupa, jeste u tome da ovaj normalni razvoj remete nametnuti ideali kako bi neko trebalo da izgleda i kakav da bude, da bi bio cenjen i prihvaćen. U kulturi koja je danas prvenstveno vizuelna, u prvi plan se stavlja spoljašnji izgled neke osobe.

Mladi ljudi imaju potrebu za uzorima, dakle za „onima u koje se gleda” jer je poistovećivanje sa uzorom jedan od tri glavna načina na koji se formiraju nečije Ja i nečiji identitet. Uzor je osoba na koju želi da se liči, želi da se bude kao ona. Pre pojave masovnih medija uzori su bili stvarni ljudi iz okruženja mlade osobe, međutim danas kada su mladi preterano izloženi sadržajima masovnih medija, oni svoje uzore nalaze u likovima koje im nude ovi mediji, a to su zapravo nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno.

Sukob željenog i stvarnog

Kada mlada osoba pronađe neki medijski lik na koga želi da liči, ona mu se divi i želi što više da liči na njega. Drugim rečima ona je u tom liku prepoznala svoje idealno Ja, u koje bi želela da uklopi svoje stvarno Ja. U zavisnosti od toga koliko je stvarno Ja „udaljeno” od idealnog Ja, pojavljuje se nezadovoljstvo sobom. Idealno dolazi od reči ideal, a ova od reči ideja, tako da idealno Ja označava ono fantazijsko Ja nekoga ko nije takav, ali bi želeo da bude takav.

Kada neko ima idealno Ja, onda se posvećuje smanjenju razlike koja postoji između stvarnog i idealnog Ja. Ovde u obzir dolazi način šminkanja, frizura, način oblačenja, ali i vežbanje, držanje dijeta, a po potrebi i mogućnostima i estetska operacija. Što se više smanjuje ova razlika, to osoba postaje zadovoljnija sobom, ali nikada potpuno zadovoljna.

Oni koji su svesni da je razlika između idealnog i stvarnog Ja nepremostiva, osuđeni su na hronično neprihvatanje sebe. Kada je to kod nekoga veoma izraženo, tada osoba može pokazivati znakove niže vrednosti, samoprezira, pa i samomržnje. Nekada osobe koje mrze telo u kojem su se rodili to izražavaju kroz samopovređivanje kao što je, na primer, „seckanje”.

Nije dovoljno biti lep

Postojanje idealnog Ja nije samo individualni problem, nego je i kolektivni. Kada generacija mladih „upije” određene likove kao personifikacije svog kolektivnog idealnog Ja, tada ona prihvata samo one svoje članove za koje ocenjuje da su se dovoljno približili tom idealu. To znači da se mlada osoba koja se nije dovoljno približila idealnom Ja nema samo individualni emotivni problem, već da se suočava sa stvarnim neprihvatanjem svojih vršnjaka. Posledica je da je većina mladih, prema istraživanjima, u značajnoj meri nezadovoljna sobom. A iz takve postavke je teško krenuti u odrasli život u kojem se pred osobom postavljaju razni izazovi sa kojima se mnogo bolje nositi iz pozicije prihvatanje samog sebe.

Zbog svega toga moramo se i kao roditelji i kao zajednica suprotstaviti dominantnom narativu u generaciji mladih prema kojem je dovoljno biti lep i privlačan, da bi se dosegao onaj idealni život u kome su ljubav, uspeh, sreća i status. Da bi to bilo moguće mora onaj ko je roditelj ili vaspitač da zna da je ovaj narativ lažan, neživotan i da je samo jedna bajka koju masovni mediji pričaju deci, mladima i onom „unutrašnjem detetu” u odraslim ljudima. Potrebno je s vremena na vreme da se podsetimo da film nije život, i da je nemoguće u stvarnom životu oživeti filmske scenarije. Moguće je pokušati, ali kraj neće biti isti.

Zoran Milivojević
politika.rs