Da li ste sebi postavili ovo pitanje?

Znate na koje mislim.

Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.

I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.

Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?

Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.

Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.

Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.

Upoznajte svoju senku

Termin “senka” osmislio je švajcarski psihijatar Karl Jung kako bi opisao one aspekte ličnosti koje odbacujemo i potiskujemo. Prema društvenim standardima, svi mi posedujemo crte koje su “nezdrave,” “neprikladne,” ili “neprihvatljive.” Možda smo ljubomorni. Možda oštro sudimo. Možda sprečavamo druge da napreduju.

Ali problem leži u tome što se ove vrste misli i ponašanja ne slažu dobro sa predstavama povodom toga ko smo mi u stvari. Uostalom, volimo sebe da vidimo kao dobre ljude, zar ne?

Dakle, um ignoriše te aspekte nas samih. Mi nemamo svoju senku. Potiskujemo je, opravdavamo, izvinjavamo se u njeno ime, nazivamo je nečim drugim.

„Persona je maska koju nosimo u odnosu na svet i druge. Stvara se kombinacijom socijalizacije, društvenih očekivanja, iskustva sveta i prirodnih svojstava i sklonosti pojedinca. Kombinuje elemente kako želimo da vidimo sebe, u idealnom slučaju i kako želimo da nas svet vidi, kao i kako svet nas vidi i želi da budemo. Persona definiše naš društveni identitet; ona je konstruisana u odnosu na uloge koje igramo u životu i svetu, kako želimo da izgledamo i budemo viđeni. To je lice koje nosimo, a koje je prezentativno i prihvatljivo za društvo. To nije nužno ko smo mi u stvari, već ko želimo da budemo i pretvaramo ispred drugih i mnogo puta i ispred sebe. “ – David Schoen, Rat Bogova

Međutim, ne možemo izlečiti ono što odbijamo da priznamo.

„Senka je moralni problem koji izaziva čitavu ego ličnost, jer niko ne može postati svestan senke bez značajnih moralnih napora. Svesnost podrazumeva prepoznavanje mračnih aspekata ličnosti kao prisutnih i stvarnih. Ovaj čin je suštinski uslov za svaku vrstu samospoznaje.“ – Karl Jung, Aion (1951). CW 9, Deo II: P.14

Prema Jungu, istinska samospoznaja jedini je put ka celosti. Ključ za pripitomljavanje senke nije u tome da je ignorišemo ili potiskujemo, već da je prihvatimo i integrišemo.

“Do prosvetljenja se ne dolazi zamišljanjem figura svetlosti, već čineći mrak svesnim.”- Karl Jung

Zbog toga je Pitanje toliko važno za naš samorazvoj. Ako nemamo hrabrosti da se suočimo sami sa sobom, kako se uopšte možemo nadati da ćemo biti najbolja verzija koja možemo da budemo?

Možda mislite: “Sigurno, sve ovo zvuči odlično – ali kako da počnem da radim ovaj posao oko senke?”

Pa, prvo, morate znati šta tražite.

Lociranje Senke

Pre nego što počnete da radite na sopstvenoj senci, morate znati gde da je pronađete. Zapamtite, aspekti senke oni su koje ste duboko zakopali u nesvesnom umu, tako da ćete morati na neki način da napravite psihološku mapu blaga kako bi ih iskopali.

Senka je veoma škakljiva stvar i trebale su joj godine da nauči kako da se najbolje sakrije od vas. Međutim, senka se ne krije da bi vas uznemiravala, već da bi vas zaštitila.

Svaka misao ili ponašanje koji se nalaze u senci okružuje jezgro bola unutar vas. Sve traume – strahovi, poniženja, trenuci odbacivanja ili napuštanja itd. – stvaraju sićušne planete ukopane ispod slojeva reakcionarnog ponašanja.

Kao što atmosfera Zemlju štiti od sunčevih zraka i sprečava da kiseonik izađe u svemir, tako senke štite traume od spoljašnjih okidača i sprečavaju ih da upadaju u svesni deo svesti, jer bi nas to držalo u stalnom  stanju patnje.

Zbir ovih potisnutih „planeta“ je senka – čitav univerzum u nama koji tek treba da istražimo. Ali kao što je i svemir savršeno mračan, takav je i nesvesni um, slepe tačke u ličnostima stvaraju prepreke između nas i istinske samospoznaje.

Srećom, možemo identifikovati simptome senke da bi odredili njene granice, jer nam ona omogućava da osvetlimo i osvestimo tu nepoznatu teritoriju.

Simptomi Senke

Povremeno se može dogoditi da snažno reagujete na ljude ili situacije na načine koje ne razumete. Kada se to dogodi, verovatno ćete se „pokrenuti“ na nesvesnom nivou. Nepovoljne emocije koje nastaju znak su da se senka budi kao odgovor na staru traumu koja se ponovo aktivirala – staru ranu koja je ponovo otvorena, možda čak i bez saznanja šta se zapravo dogodilo. Evo i nekih znakova da ste imali susret sa sopstvenom senkom.

Iracionalni bes i brz temperament. Jedan od najčešćih indikacija da se senka aktivirala je kada se vrlo brzo naljutite. Možete se brecati na druge ili fizički prazniti pre nego što uopšte imate priliku da racionalno razmislite o situaciji. Kasnije ćete možda shvatiti da su ljutnja ili postupci bili neopravdani, ali ipak ne možete da se otarasite osećaja ljutnje uprkos razumevanju problema.

Krivica. Ah, krivica. Krivica je složena emocija za raščlanjivanje, tako često osećamo krivicu zbog stvari za koje ne bi trebalo da se osećamo krivima, dok ignorišemo krivicu koju bismo trebali da osetimo kada pogrešimo u odnosu na druge. Bez obzira na to, krivica je jak pokazatelj da se nešto događa ispod površine.

Strah ili anksioznost. U svom srcu senka sadrži sve instinkte za preživljavanje. Kada se osetimo ugroženo, senka promalja glavu, spremna da skoči u odbranu. Osećaji straha ili anksioznosti najčešće se nalaze na čelu iskustva senke, pa kada se pojave, vreme je da se napravi određena introspekcija.

Mračne misli. Da li ste ikada imali snažnu želju da nekoga udarite u lice? Ili ste možda zamišljali da se grozne stvari dešavaju nekome ko se o vas ogrešio. Možda ste se probudili iz nasilnih, uvrnutih snova ili ste se trgli iz dnevnih sanjarenja u kojima ste zamišljali uznemiravajuće scenarije. Istina je da povremeno svi imamo mračne misli, a njihovo prisustvo u umu znak je da su naše senke žive i zdrave.

Impuslivna ponašanja. Ako ste ikada zgrabili nešto nepotrebno u liniji odbrane, zamaglili misli bez filtriranja ili nasumično „propustili“ izlaz na autoputu koji bi vas odveo na posao koji mrzite, onda vam nije strano impulsivno ponašanje. Shvatam da je poslednji primer bio malo preterano specifičan, ali … zanemarite to. Poenta je u tome što, ako delujete ili govorite impulsivno, to znači da senka malo uskače i preuzima volan.

Neopravdana mržnja. Kao moderni, budni, svesni ljudi, ne treba nikoga da mrzimo ili bilo šta drugo slično tome. Ali samo između tebe i mene … uvek postoji jedna osoba koju apsolutno ne možemo podneti. Sve oko njih nas pokreće, a verovatno ni ne znamo zašto. Nikada nam nisu uradili ništa loše, ali ima nešto u vezi sa njima što nam smeta. Pa, da li ste spremni za zaplet? To je vaša senka.

Izbegavanje. Ovaj znak je možda najlukaviji, jer možemo biti tako dobri u izbegavanju ljudi i stvari zbog kojih nam je neprijatno da čak i ne shvatamo da to radimo. Postaje druga priroda da promenimo temu, ili da prebacimo kanal, izbegnemo kontakt očima, ili da vozimo drugom rutom da se ne bismo sukobili sa nečim što ne želimo. Bilo da izbegavamo pesme ili mesta zbog sećanja, ili izbegavamo ljude ili teme razgovora, jer nas izazivaju, izbegavanje znači da je sukob sa senkom neizbežan.

Stalna negativnost. Svi znamo tu jednu osobu za koju nikada niko nema ništa pozitivno da kaže. Uvek imaju loš dan, uvek grozno govore sa drugima, uvek pesimistično gledaju na budućnost. Možda je negativnost prerušena u cinizam, smelu ironiju ili previše kul hladnoću, ali osnovni uzrok je isti. A možda ta osoba zapravo živi negde u našem sopstvenom umu. Dakle, kada nam se učini da nam svi i sve ostalo nije po volji, to je znak da ono što se događa unutar nas nije dobro. Pa dobro, reći ćemo, “nije rešeno na psihološkom nivou. ”

Opsesivno ponašanje. Da li ste jedan od onih ljudi kojima je potrebno da stvari završavaju na određen način? Ili se možda fiksirate na način na koji drugi izgovaraju određene reči. Da li upravljate drugima? Da li ste ta osoba koja uvek mora znati šta svi drugi rade? Prelazite li u režim osobe koja uhodi kada vam se neko svidi? Svi ovi impulsi svode se na jednu opsesivnu potrebu: potrebu za kontrolisanjem. A opsednutost je carstvo senke.

“Bližim ispitivanjem mračnih karakteristika – odnosno, inferiornosti koje čine senku – otkriva da imaju emocionalnu prirodu, neku vrstu autonomije i shodno opsesivnom ili, još bolje, posesivnom kvalitetu.”- Karl Jung

Samodestruktivno ponašanje. Iako se samodestruktivno ponašanje može očito pojaviti u obliku zloupotrebe opojnih supstanci, opasnog preuzimanja rizika ili turbulentnog ponašanja usmerenog ka spolja, ova senka ima i suptilniju stranu. Negativni unutrašnji dijalog, samosabotaža, odbrambenost koja ubija sve odnose i sprečava istinsku intimu – ta ponašanja takođe su samodestruktivna. A sva uništavanja, i unutrašnja i spoljašnja, delo su senke.

Jake i neželjene reakcije na kritiku. Niko ne voli da bude kritikovan. Potpuno je prirodno da se uznemirite kada naiđete na kritiku, jer svi imamo ego i nijedan ne voli da ga izazivaju. Međutim, ako zateknete sebe kako snažno reagujete na kritiku, tj. da se žestoko branite, brecate ili vičete, preusmeravate razgovor ili odgovarate na kritiku kontranapadom, velike su šanse da je vaša senka upravo uskočila.

Ljudska senka je ogroman i složen fenomen, i izražava se na bezbroj načina. Međutim, ovi koje smo nabrojali su među najčešćim simptomima koji će se pojaviti prilikom susreta sa senkom.

Dakle, sada kada smo potvrdili da svi imamo senke i identifikovali njihovo prebivalište u nama, pogledajmo još jednom veliko pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Pa, istina je da ja, ne mogu odgovoriti na ovo pitanje umesto vas. To je razgovor koji se mora odigrati između vas i vaše duše. Društvo pruža obrazac za to kako „dobra osoba“ izgleda – šta dobra osoba čini, šta dobra osoba kaže, stvari koje dobra osoba nikad ne bi uradila, rekla ili mislila.

Možda bi tačnije polazište bilo da se zapitamo sledeće: možeš li biti dobra osoba i još uvek imati mračnu stranu? Ako težite da prema drugima postupate saosećajno i integrisano i živite svoj život najbolje što možete, da li postojanje mračne strane sve to negira i čini li vas lošom osobom?

Ne. Jednostavno je to ljudski.

Možda problem proizilazi iz činjenice da dehumaniziramo ljudsku tamnu stranu. Gledamo ljude čiji mrak nadvladava njihovu svetlost – ubice, silovatelji, teroristi – i nazivamo ih čudovištima. Lakše je označiti ih i pojednostaviti problem nego sagledati život svakog pojedinca, baviti se kulturnim problemom kako se bavimo mentalnim bolestima, pratiti liniju patnje u porodici, sagledati kulturne i društvene faktore koji doprinose toj patnji. Da bi se pravilno imenovali ovi problemi, bio bi potreban ogroman pomak na kulturnom nivou, onaj koji niko ne bi mogao sam da inicira.

Dakle, lakše je odgurnuti problem u stranu, proterati ga u zatvore i psihijatrijska odjeljenja, kako bi tama bila carstvo „drugog“ – a ne carstvo svakog ljudskog uma.

Sve one osobine, kapaciteti i tendencije koje se ne uklapaju u kolektivne vrednosti – sve što ignoriše svetlost javnog mišljenja, u stvari – sada se okupljaju i formiraju senku, onu mračnu regiju ličnosti koja je nepoznata i neprepoznata od strane ega. — Erih Njuman, Dubinska psihologija i nova etika

Sada, vratimo se na pitanje. Ne mogu da vam kažem koliko sam puta sebi postavila to pitanje ili koliko puta sam razgovarala sa voljenom osobom o tom istom pitanju. Gledamo oko sebe i opažamo da su ljudi oko nas tako odlučni, tako u miru sa sopstvenim umom povodom toga ko su, da ne uspevamo da shvatimo da svi pitamo sebe istu stvar.

Hajde da pitanje postavimo na drugačiji način. Ovo je u većoj meri pojednostavljenje složenog moralnog problema, pa će se u nekim aspektima pokazati problematičnim. Ali, postavljanjem lakših pitanja, poboljšavamo šanse da pronađemo tačniji odgovor.

Da li namerno povređujete ljude (ili životinje)? Ili je patnja koju uzrokujete samo nusprodukt bola, odbrambenosti, sopstvene senke na poslu u svetu? Da li stičete zadovoljstvo stvaranjem patnje kod drugih ljudi ili se trudite da izbegnete nanošenje boli i radite na ispravljanju situacije kada povredite druge?

Naravno, možemo reći da su ljudi koji namerno povređuju druge ljude takođe povređeni. Zbog toga je ova linija preispitivanja problematična. A tu su i oni koji spadaju u mutno sivu zonu ljudske prirode – oni koji će biti ležerno okrutni prema ljudima iz uslužne industrije, iskorišćavati svoj položaj moći nad svojim podređenima na poslu, ponižavati vršnjake pred drugima, itd.

Ali tu svesnu nameru nazvaćemo osnovnom, jer će ljudi koji su budni prema sopstvenom saosećanju i empatiji učiniti sve što mogu kako bi izbegli nanošenje bola drugim ljudima.

Zastrašujuća je misao da čovek takođe ima svoju stranu senke, koja se sastoji ne samo od malih slabosti i podložnosti, već i od pozitivnog demonskog dinamizma. Pojedinac retko sve zna o ovome; za njega, kao pojedinca, neverovatno je da bi ikada u bilo kojoj situaciji mogao da prevaziđe sebe. Ali dozvolimo li da ova bezopasna stvorenja formiraju masu – nastaće besno čudovište; a svaki pojedinac je samo jedna sićušna ćelija u telu čudovišta, tako da se za bolje ili gore ono mora pratiti po njenim krvavim bedemima, pa čak i pružiti najveća pomoć. Posedovanjem mračne sumnje u ove tmurne mogućnosti, čovek zatvara oči prema senci ljudske prirode. Slepo se bori protiv spasonosne dogme izvornog greha, koja je još uvek tako istinita. Da, on čak okleva da prizna sukob kojeg je tako bolno svestan. –  Karl Jung, O psihologiji nesvesnog

Sada, do koje mere smo svesni da namere igraju veliku ulogu u tome je i način kako ćemo i sami odgovoriti na ovo pitanje. Osvrćući se na ponašanje povremeno okrutnog, moramo se zapitati: „Da li se ta osoba probudila jutros i rekla sebi:„ Danas ću pokvariti nekome dan“? Ili: “Idem da napravim godine vredne traume za svog kolegu tako što ću ga ismevati sa prijateljima na pauzi”? “Jer je odgovor na ovo pitanje najčešće: „Ne. Oni nemaju nameru da povrede druge. Jednostavno pronalaze načine kako da nahrane potrebe svog sopstvenog ega, da se osećaju moćno u pokušaju da se suprotstave prethodnim osećanjima nemoći u sopstvenom životu i onda prestaju sa razmišljanjem izvan onoga što je potrebno za zadovoljenje te nesvesne potrebe.“

Da li je u tom slučaju takvo ponašanje ok? Naravno da nije – i ja imam nekoliko godina iskustva u uslužnim poslovima da to potvrdim. Ali, pomaže li nam da razumemo druge? Da li nam pomaže da shvatimo sebe? Apsolutno. I tako počinjemo da odgovaramo na pitanje za sebe – posmatrajući svoje ponašanje, prateći svoje namere i suočavajući se sa istinom šta i kako treba da promenimo da bismo postali bolje verzije sebe.



Prevod: https://psihocose.com/

Izvor: https://highexistence.com/shadow-self/