Susret sa sopstvenom senkom i večito pitanje: Da li sam ja loša osoba?

Da li ste sebi postavili ovo pitanje?

Znate na koje mislim.

Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.

I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.

Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?

Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.

Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.

Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.

Upoznajte svoju senku

Termin “senka” osmislio je švajcarski psihijatar Karl Jung kako bi opisao one aspekte ličnosti koje odbacujemo i potiskujemo. Prema društvenim standardima, svi mi posedujemo crte koje su “nezdrave,” “neprikladne,” ili “neprihvatljive.” Možda smo ljubomorni. Možda oštro sudimo. Možda sprečavamo druge da napreduju.

Ali problem leži u tome što se ove vrste misli i ponašanja ne slažu dobro sa predstavama povodom toga ko smo mi u stvari. Uostalom, volimo sebe da vidimo kao dobre ljude, zar ne?

Dakle, um ignoriše te aspekte nas samih. Mi nemamo svoju senku. Potiskujemo je, opravdavamo, izvinjavamo se u njeno ime, nazivamo je nečim drugim.

„Persona je maska koju nosimo u odnosu na svet i druge. Stvara se kombinacijom socijalizacije, društvenih očekivanja, iskustva sveta i prirodnih svojstava i sklonosti pojedinca. Kombinuje elemente kako želimo da vidimo sebe, u idealnom slučaju i kako želimo da nas svet vidi, kao i kako svet nas vidi i želi da budemo. Persona definiše naš društveni identitet; ona je konstruisana u odnosu na uloge koje igramo u životu i svetu, kako želimo da izgledamo i budemo viđeni. To je lice koje nosimo, a koje je prezentativno i prihvatljivo za društvo. To nije nužno ko smo mi u stvari, već ko želimo da budemo i pretvaramo ispred drugih i mnogo puta i ispred sebe. “ – David Schoen, Rat Bogova

Međutim, ne možemo izlečiti ono što odbijamo da priznamo.

„Senka je moralni problem koji izaziva čitavu ego ličnost, jer niko ne može postati svestan senke bez značajnih moralnih napora. Svesnost podrazumeva prepoznavanje mračnih aspekata ličnosti kao prisutnih i stvarnih. Ovaj čin je suštinski uslov za svaku vrstu samospoznaje.“ – Karl Jung, Aion (1951). CW 9, Deo II: P.14

Prema Jungu, istinska samospoznaja jedini je put ka celosti. Ključ za pripitomljavanje senke nije u tome da je ignorišemo ili potiskujemo, već da je prihvatimo i integrišemo.

“Do prosvetljenja se ne dolazi zamišljanjem figura svetlosti, već čineći mrak svesnim.”- Karl Jung

Zbog toga je Pitanje toliko važno za naš samorazvoj. Ako nemamo hrabrosti da se suočimo sami sa sobom, kako se uopšte možemo nadati da ćemo biti najbolja verzija koja možemo da budemo?

Možda mislite: “Sigurno, sve ovo zvuči odlično – ali kako da počnem da radim ovaj posao oko senke?”

Pa, prvo, morate znati šta tražite.

Lociranje Senke

Pre nego što počnete da radite na sopstvenoj senci, morate znati gde da je pronađete. Zapamtite, aspekti senke oni su koje ste duboko zakopali u nesvesnom umu, tako da ćete morati na neki način da napravite psihološku mapu blaga kako bi ih iskopali.

Senka je veoma škakljiva stvar i trebale su joj godine da nauči kako da se najbolje sakrije od vas. Međutim, senka se ne krije da bi vas uznemiravala, već da bi vas zaštitila.

Svaka misao ili ponašanje koji se nalaze u senci okružuje jezgro bola unutar vas. Sve traume – strahovi, poniženja, trenuci odbacivanja ili napuštanja itd. – stvaraju sićušne planete ukopane ispod slojeva reakcionarnog ponašanja.

Kao što atmosfera Zemlju štiti od sunčevih zraka i sprečava da kiseonik izađe u svemir, tako senke štite traume od spoljašnjih okidača i sprečavaju ih da upadaju u svesni deo svesti, jer bi nas to držalo u stalnom  stanju patnje.

Zbir ovih potisnutih „planeta“ je senka – čitav univerzum u nama koji tek treba da istražimo. Ali kao što je i svemir savršeno mračan, takav je i nesvesni um, slepe tačke u ličnostima stvaraju prepreke između nas i istinske samospoznaje.

Srećom, možemo identifikovati simptome senke da bi odredili njene granice, jer nam ona omogućava da osvetlimo i osvestimo tu nepoznatu teritoriju.

Simptomi Senke

Povremeno se može dogoditi da snažno reagujete na ljude ili situacije na načine koje ne razumete. Kada se to dogodi, verovatno ćete se „pokrenuti“ na nesvesnom nivou. Nepovoljne emocije koje nastaju znak su da se senka budi kao odgovor na staru traumu koja se ponovo aktivirala – staru ranu koja je ponovo otvorena, možda čak i bez saznanja šta se zapravo dogodilo. Evo i nekih znakova da ste imali susret sa sopstvenom senkom.

Iracionalni bes i brz temperament. Jedan od najčešćih indikacija da se senka aktivirala je kada se vrlo brzo naljutite. Možete se brecati na druge ili fizički prazniti pre nego što uopšte imate priliku da racionalno razmislite o situaciji. Kasnije ćete možda shvatiti da su ljutnja ili postupci bili neopravdani, ali ipak ne možete da se otarasite osećaja ljutnje uprkos razumevanju problema.

Krivica. Ah, krivica. Krivica je složena emocija za raščlanjivanje, tako često osećamo krivicu zbog stvari za koje ne bi trebalo da se osećamo krivima, dok ignorišemo krivicu koju bismo trebali da osetimo kada pogrešimo u odnosu na druge. Bez obzira na to, krivica je jak pokazatelj da se nešto događa ispod površine.

Strah ili anksioznost. U svom srcu senka sadrži sve instinkte za preživljavanje. Kada se osetimo ugroženo, senka promalja glavu, spremna da skoči u odbranu. Osećaji straha ili anksioznosti najčešće se nalaze na čelu iskustva senke, pa kada se pojave, vreme je da se napravi određena introspekcija.

Mračne misli. Da li ste ikada imali snažnu želju da nekoga udarite u lice? Ili ste možda zamišljali da se grozne stvari dešavaju nekome ko se o vas ogrešio. Možda ste se probudili iz nasilnih, uvrnutih snova ili ste se trgli iz dnevnih sanjarenja u kojima ste zamišljali uznemiravajuće scenarije. Istina je da povremeno svi imamo mračne misli, a njihovo prisustvo u umu znak je da su naše senke žive i zdrave.

Impuslivna ponašanja. Ako ste ikada zgrabili nešto nepotrebno u liniji odbrane, zamaglili misli bez filtriranja ili nasumično „propustili“ izlaz na autoputu koji bi vas odveo na posao koji mrzite, onda vam nije strano impulsivno ponašanje. Shvatam da je poslednji primer bio malo preterano specifičan, ali … zanemarite to. Poenta je u tome što, ako delujete ili govorite impulsivno, to znači da senka malo uskače i preuzima volan.

Neopravdana mržnja. Kao moderni, budni, svesni ljudi, ne treba nikoga da mrzimo ili bilo šta drugo slično tome. Ali samo između tebe i mene … uvek postoji jedna osoba koju apsolutno ne možemo podneti. Sve oko njih nas pokreće, a verovatno ni ne znamo zašto. Nikada nam nisu uradili ništa loše, ali ima nešto u vezi sa njima što nam smeta. Pa, da li ste spremni za zaplet? To je vaša senka.

Izbegavanje. Ovaj znak je možda najlukaviji, jer možemo biti tako dobri u izbegavanju ljudi i stvari zbog kojih nam je neprijatno da čak i ne shvatamo da to radimo. Postaje druga priroda da promenimo temu, ili da prebacimo kanal, izbegnemo kontakt očima, ili da vozimo drugom rutom da se ne bismo sukobili sa nečim što ne želimo. Bilo da izbegavamo pesme ili mesta zbog sećanja, ili izbegavamo ljude ili teme razgovora, jer nas izazivaju, izbegavanje znači da je sukob sa senkom neizbežan.

Stalna negativnost. Svi znamo tu jednu osobu za koju nikada niko nema ništa pozitivno da kaže. Uvek imaju loš dan, uvek grozno govore sa drugima, uvek pesimistično gledaju na budućnost. Možda je negativnost prerušena u cinizam, smelu ironiju ili previše kul hladnoću, ali osnovni uzrok je isti. A možda ta osoba zapravo živi negde u našem sopstvenom umu. Dakle, kada nam se učini da nam svi i sve ostalo nije po volji, to je znak da ono što se događa unutar nas nije dobro. Pa dobro, reći ćemo, “nije rešeno na psihološkom nivou. ”

Opsesivno ponašanje. Da li ste jedan od onih ljudi kojima je potrebno da stvari završavaju na određen način? Ili se možda fiksirate na način na koji drugi izgovaraju određene reči. Da li upravljate drugima? Da li ste ta osoba koja uvek mora znati šta svi drugi rade? Prelazite li u režim osobe koja uhodi kada vam se neko svidi? Svi ovi impulsi svode se na jednu opsesivnu potrebu: potrebu za kontrolisanjem. A opsednutost je carstvo senke.

“Bližim ispitivanjem mračnih karakteristika – odnosno, inferiornosti koje čine senku – otkriva da imaju emocionalnu prirodu, neku vrstu autonomije i shodno opsesivnom ili, još bolje, posesivnom kvalitetu.”- Karl Jung

Samodestruktivno ponašanje. Iako se samodestruktivno ponašanje može očito pojaviti u obliku zloupotrebe opojnih supstanci, opasnog preuzimanja rizika ili turbulentnog ponašanja usmerenog ka spolja, ova senka ima i suptilniju stranu. Negativni unutrašnji dijalog, samosabotaža, odbrambenost koja ubija sve odnose i sprečava istinsku intimu – ta ponašanja takođe su samodestruktivna. A sva uništavanja, i unutrašnja i spoljašnja, delo su senke.

Jake i neželjene reakcije na kritiku. Niko ne voli da bude kritikovan. Potpuno je prirodno da se uznemirite kada naiđete na kritiku, jer svi imamo ego i nijedan ne voli da ga izazivaju. Međutim, ako zateknete sebe kako snažno reagujete na kritiku, tj. da se žestoko branite, brecate ili vičete, preusmeravate razgovor ili odgovarate na kritiku kontranapadom, velike su šanse da je vaša senka upravo uskočila.

Ljudska senka je ogroman i složen fenomen, i izražava se na bezbroj načina. Međutim, ovi koje smo nabrojali su među najčešćim simptomima koji će se pojaviti prilikom susreta sa senkom.

Dakle, sada kada smo potvrdili da svi imamo senke i identifikovali njihovo prebivalište u nama, pogledajmo još jednom veliko pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Pa, istina je da ja, ne mogu odgovoriti na ovo pitanje umesto vas. To je razgovor koji se mora odigrati između vas i vaše duše. Društvo pruža obrazac za to kako „dobra osoba“ izgleda – šta dobra osoba čini, šta dobra osoba kaže, stvari koje dobra osoba nikad ne bi uradila, rekla ili mislila.

Možda bi tačnije polazište bilo da se zapitamo sledeće: možeš li biti dobra osoba i još uvek imati mračnu stranu? Ako težite da prema drugima postupate saosećajno i integrisano i živite svoj život najbolje što možete, da li postojanje mračne strane sve to negira i čini li vas lošom osobom?

Ne. Jednostavno je to ljudski.

Možda problem proizilazi iz činjenice da dehumaniziramo ljudsku tamnu stranu. Gledamo ljude čiji mrak nadvladava njihovu svetlost – ubice, silovatelji, teroristi – i nazivamo ih čudovištima. Lakše je označiti ih i pojednostaviti problem nego sagledati život svakog pojedinca, baviti se kulturnim problemom kako se bavimo mentalnim bolestima, pratiti liniju patnje u porodici, sagledati kulturne i društvene faktore koji doprinose toj patnji. Da bi se pravilno imenovali ovi problemi, bio bi potreban ogroman pomak na kulturnom nivou, onaj koji niko ne bi mogao sam da inicira.

Dakle, lakše je odgurnuti problem u stranu, proterati ga u zatvore i psihijatrijska odjeljenja, kako bi tama bila carstvo „drugog“ – a ne carstvo svakog ljudskog uma.

Sve one osobine, kapaciteti i tendencije koje se ne uklapaju u kolektivne vrednosti – sve što ignoriše svetlost javnog mišljenja, u stvari – sada se okupljaju i formiraju senku, onu mračnu regiju ličnosti koja je nepoznata i neprepoznata od strane ega. — Erih Njuman, Dubinska psihologija i nova etika

Sada, vratimo se na pitanje. Ne mogu da vam kažem koliko sam puta sebi postavila to pitanje ili koliko puta sam razgovarala sa voljenom osobom o tom istom pitanju. Gledamo oko sebe i opažamo da su ljudi oko nas tako odlučni, tako u miru sa sopstvenim umom povodom toga ko su, da ne uspevamo da shvatimo da svi pitamo sebe istu stvar.

Hajde da pitanje postavimo na drugačiji način. Ovo je u većoj meri pojednostavljenje složenog moralnog problema, pa će se u nekim aspektima pokazati problematičnim. Ali, postavljanjem lakših pitanja, poboljšavamo šanse da pronađemo tačniji odgovor.

Da li namerno povređujete ljude (ili životinje)? Ili je patnja koju uzrokujete samo nusprodukt bola, odbrambenosti, sopstvene senke na poslu u svetu? Da li stičete zadovoljstvo stvaranjem patnje kod drugih ljudi ili se trudite da izbegnete nanošenje boli i radite na ispravljanju situacije kada povredite druge?

Naravno, možemo reći da su ljudi koji namerno povređuju druge ljude takođe povređeni. Zbog toga je ova linija preispitivanja problematična. A tu su i oni koji spadaju u mutno sivu zonu ljudske prirode – oni koji će biti ležerno okrutni prema ljudima iz uslužne industrije, iskorišćavati svoj položaj moći nad svojim podređenima na poslu, ponižavati vršnjake pred drugima, itd.

Ali tu svesnu nameru nazvaćemo osnovnom, jer će ljudi koji su budni prema sopstvenom saosećanju i empatiji učiniti sve što mogu kako bi izbegli nanošenje bola drugim ljudima.

Zastrašujuća je misao da čovek takođe ima svoju stranu senke, koja se sastoji ne samo od malih slabosti i podložnosti, već i od pozitivnog demonskog dinamizma. Pojedinac retko sve zna o ovome; za njega, kao pojedinca, neverovatno je da bi ikada u bilo kojoj situaciji mogao da prevaziđe sebe. Ali dozvolimo li da ova bezopasna stvorenja formiraju masu – nastaće besno čudovište; a svaki pojedinac je samo jedna sićušna ćelija u telu čudovišta, tako da se za bolje ili gore ono mora pratiti po njenim krvavim bedemima, pa čak i pružiti najveća pomoć. Posedovanjem mračne sumnje u ove tmurne mogućnosti, čovek zatvara oči prema senci ljudske prirode. Slepo se bori protiv spasonosne dogme izvornog greha, koja je još uvek tako istinita. Da, on čak okleva da prizna sukob kojeg je tako bolno svestan. –  Karl Jung, O psihologiji nesvesnog

Sada, do koje mere smo svesni da namere igraju veliku ulogu u tome je i način kako ćemo i sami odgovoriti na ovo pitanje. Osvrćući se na ponašanje povremeno okrutnog, moramo se zapitati: „Da li se ta osoba probudila jutros i rekla sebi:„ Danas ću pokvariti nekome dan“? Ili: “Idem da napravim godine vredne traume za svog kolegu tako što ću ga ismevati sa prijateljima na pauzi”? “Jer je odgovor na ovo pitanje najčešće: „Ne. Oni nemaju nameru da povrede druge. Jednostavno pronalaze načine kako da nahrane potrebe svog sopstvenog ega, da se osećaju moćno u pokušaju da se suprotstave prethodnim osećanjima nemoći u sopstvenom životu i onda prestaju sa razmišljanjem izvan onoga što je potrebno za zadovoljenje te nesvesne potrebe.“

Da li je u tom slučaju takvo ponašanje ok? Naravno da nije – i ja imam nekoliko godina iskustva u uslužnim poslovima da to potvrdim. Ali, pomaže li nam da razumemo druge? Da li nam pomaže da shvatimo sebe? Apsolutno. I tako počinjemo da odgovaramo na pitanje za sebe – posmatrajući svoje ponašanje, prateći svoje namere i suočavajući se sa istinom šta i kako treba da promenimo da bismo postali bolje verzije sebe.



Prevod: https://psihocose.com/

Izvor: https://highexistence.com/shadow-self/

Ženska uvređenost

Kada čoveka boli zub, teško mu je bude fin i nežan – to isto važi i za napad uvređenosti kod žene.

Kada žena ima napad uvređenosti, ne može sebe da primora da oseti ljubav. Ona se može ponašati onako kako treba da se ponaša osoba koja voli, ali njeno srce ostaje zatvoreno. Kada je srce žene zatvoreno, ona počinje da broji poene, muškarac je uvek gubitnik. Ako ona za svoja dobra dela dobije šezdeset bodova, a on za svoja – dvadeset, žena oduzima dvadeset od šezdeset, i dobija novi račun: četrdeset naprema nula. U takvim trenucima, to zaista izgleda kao da on ne čini ništa za nju. Ovo je simptom napada uvređenosti.

Tokom godina napad uvređenosti može prerasti u hroničnu uvređenost. U toj fazi, žena pogrešno veruje da se udala za pogrešnog čoveka i razmišlja o razvodu. Nema sumnje da ta žena ne prima od braka to što joj je potrebno, ali to ne znači da ne može da dobije potrebno. I drugi čovek, takođe, ne mora da joj da ono što joj je potrebno. Ono što dobijaš iz odnosa ne zavisi toliko od partnera, koliko od tvog odnosa prema njemu.

Žene koje razmišljaju o razvodu, često mi se žale tokom konsultacija: “ Ja sve vreme dajem, dajem, dajem, a ne dobijam ono što mi je potrebno.“, Da bi se rešio ovaj problem, treba shvatiti da je to napad uvređenosti. Tada, umesto da se odbaci muž i ponovi isti obrazac sa drugim čovekom, žena može naučiti kako da daje drugačije. Kada žena prestane sve vreme da daje, u nadi da će partner uzvratiti tim isti, i nauči da daje sebi.

Ako je ženu preplavilo osećanje uvređenosti, došlo je vreme da uradi nešto za sebe. Kada žena previše daje, ona uvek malo dobija.

Znajući sve ovo gore navedeno, žena može konačno da odluči da se ne žrtvuje zarad partnera, već da radi ono što ona želi. Umesto da očekuje da je partner učini srećnom, i oseća obavezu da zadovolji sve njene potrebe, ona će početi sebi da daje potrebno.

Davati partneru apsolutno sve što imaš, a potom očekivati da će on u potpunosti zadovoljiti tvoje potrebe je nezdrava tendencija.

Optimalna opcija je raditi sve što je potrebno za sebe, i truditi se da se dobije neophodna emocionalna podrška – i posle toga možeš iskreno dati ljubav svom suprugu i deci, ne očekujući ništa zauzvrat.

Takvi odnosi donose mnogo više zadovoljstva.

John Gray iz knjige “ Mars and Venus. Diet and Exercise Solution“

Prevod teksta: econet.ru
Prevela: Beba Muratović

Porcija mentalnog zdravlja

Svi su čuli za čuvenu piramidu ili tanjir pravilne ishrane – grafički prikaz smernica kako treba da se hranimo da bismo bili fizički zdravi. Šta bi bio pandan ovim preporukama za optimalno funkcionisanje mozga?

Porcija mentalnog zdravlja (Healthy Mind Platter, David Rock&Dan Siegel) obuhvata sedam mentalnih aktivnosti ključnih za pravilno psihičko funkcionisanje. Svakodnevno angažovanje u ovim aktivnostima učvršćuje veze između različitih delova mozga, kao i relacije sa drugim ljudima i svetom oko nas. Integracija, odnosno povezanost između različitih delova sistema (na primer, gornjeg i donjeg dela tela ili povezanost sa porodicom i širom zajednicom) od suštinskog je značaja za mentalno zdravlje. Integracija se postiže usvajanjem sedam „mentalnih navika“ i izgradnjom životnog stila koji počiva na svakodnevnom upražnjavanju ovih jednostavnih, a korisnih aktivnosti.

https://www.dailytexanonline.com/2018/06/26/stop-school-shootings-hire-more-mental-health-professionals
  • Posao (rad) – Kada se fokusiramo na radne zadatke i ka cilju orijentisane aktivnosti, u mozgu se stvaraju duboke i čvrste veze između nervnih ćelija.
  • Zabava (igra) – Kada dozvolimo sebi da budemo spontani i kreativni, da se igramo i doživimo nova zabavna iskustva, na taj način pomažemo našem mozgu da stvori nove konekcije.
  • Druženje – Kada provodimo vreme sa drugim ljudima, pogotovo onima sa kojima imamo blizak emotivni odnos, ojačavamo nervna kola zadužena za ovakvu vrste relacija i postižemo bolju konekciju sa svetom i ljudima oko nas.
  • Fizička aktivnost – „Zdrav duh u zdravom telu“, što znači da sport i meditacija imaju brojne benefite ne samo po naše telo, već i po našu psihu.
  • Samoposmatranje – Fokusiranjem na svoje telesne senzacije, misli, slike i osećanja postižemo bolju konekciju sa samim sobom. Samoposmatranje i preispitivanje naših namera, odluka, postupaka, želja, strahova,… omogućava nam da rastemo i postanemo bolja, zrelija i zadovoljnija ličnost.
  • Odmor – Za razliku od rada, odmor služi da „napunimo baterije“. Zbog toga treba dozvoliti sebi uživanje u aktivnostima koje nisu usmerene ka određenom cilju, ili prosto se prepustiti trenucima kada nam misli slobodno lutaju.
  • Spavanje – Tokom spavanja se učvršćuju nova znanja, a naše telo i mozak se oporavljaju od drugih aktivnosti i iskustava doživljenih tokom dana.

Ne postoji recept koliko bi vremena na nivou dana trebalo da posvetimo svakoj od pomenutih aktivnosti. Svako je individua za sebe i naše potrebe se menjaju vremenom. Važno je da ih imamo sve u vidu i da ni jedna ne bude zapostavljena u dužem periodu. Kao što nije zdravo da danima ili nedeljama jedemo samo pizzu, tako nije dobro ni da samo radimo, a nedovoljno spavamo, ili stalno odmaramo, a da nikada nismo produktivni.

Ključ je u pronalaženju balansa i prebacivanju fokusa sa jedne na drugu aktivnost kako bi se mozak razvijao na sve moguće i potrebne načine.

Autor Svetlana Slepčev, https://www.budiok.com

Psihologija “Internet prepucavanja”

Svi mi imamo manju ili veću tendenciju da gubimo svoje dragoceno vreme u začaranim krugovima rasprava na Internetu, a ovaj tekst može da nam pomogne, jer ćemo shvatiti šta se prilikom toga dešava sa našim mozgovima.

Psihologija uverenja je oblast koja savršeno objašnjava fenomenologiju “Internet prepucavanja”, i evo šta se tu ustvari dešava:

Veliki deo “žučnih rasprava” na Internetu, o politici, braku, ljubavi, jeziku, naciji, je ustvari pokušaj promene nečijih uverenja.

Najprostije rečeno – sa jedne strane imamo osobu ili ljude koje podržavaju jedno uverenje, sa druge strane ljude koji podržavaju drugo uverenje. Cilj svake od tih rasprava je da druga strana promeni svoje uverenje.

E sad, da vas pitam nešto.

Koliko puta u životu na Internetu ste doživeli da se ovo desi?

Koliko puta ste doživeli da u ovim raspravama jedna od “zaraćenih strana” napiše “E, znaš šta, gledam sad ovo što si mi napisao, i da znaš, u pravu si. Tako je kao što ti kažeš“.

Ja lično ovo nisam doživeo apsolutno nikada. A sada, čitajući psihologiju uverenja shvatio sam i zašto.

Dakle, iz iskustva znamo da nisu svi ljudi potpuno zadrti, i kada pričamo sa njima oči u oči, ponekad doživimo da promene svoja uverenja. Mi im iznesemo argumente, i oni promene stav. Ali iz nekog razloga, ti isti ljudi na Internetu neće to nikada uraditi. A evo i zašto:

Postoji jedan sociopsihološki princip koji se zove “očuvanje uverenja u javnosti“, a koji najprostijim jezikom glasi: “Ljudi će mnogo teže promeniti svoja uverenja u javnosti nego nasamo.

Ljudi menjaju svoja uverenja i to se dešava i “najčvršćima”. Ali u tim trenucima, dok to rade, oni najradije žele da niko ne zna za to, ili bar što manje ljudi. Što više ljudi zna da mi imamo neko uverenje, to se više smanjuju šanse da od tog uverenja ikada odustanemo. Rađeni su razni sociopsihološki eksperimenti koji potvrđuju ovu tvrdnju. U pitanju je čist strah od “blamiranja” u javnosti, i nekako je i logično.

Razmišljajući na ovu temu, zaključio sam da je za ljude promena uverenja jednaka jednom drugom “intimno-stidljivom” činu, kao što je vršenje nužde.

Paralela je više nego dobra – recimo da vam je “prigustilo” i da se nalazite u parku u 5 ujutru i nema žive duše nigde unaokolo, osim jednog penzionera koji tamo negde u daljini hrani golubove. Većina ljudi će bez ikakvih problema da obavi dotičnu radnju bez ikakve dileme. Sad, zamislite, da u tom istom parku sve vrvi od ljudi. Oni prolaze pored vas, gledaju vas, neko od njih vas možda i poznaje. Da li ćete postupiti na isti način?

Ista stvar se dešava na Internetu. Onog momenta kada je neko napisao svoje uverenje na forumu, blogu, gde god, on zna da to potencijalno vidi stotine hiljada ljudi i jako su male šanse da on to svoje uverenje ikada promeni. To bi bilo identično kao da od čoveka tražimo da mokri pored bandere nasred Knez Mihajlove ulice.

Fascinantno je da se ista stvar dešava čak i kada u raspravama učestvuju ljudi pod potpuno lažnim pseudonimima. Toliko je jak ovaj osećaj da ne možemo da mu se odupremo čak ni kada smo potpuno anonimni. Vezano za metaforu o mokrenju, pada mi na pamet odličan primer – sećate se onog javnog WC-a sa providnim staklima u Švajcarskoj (na donjoj slici)? Stakla su napravljena tako da vi možete da vidite sve ljude napolju a oni vas ne mogu. Pa ipak, jako je teško opustiti se u ovom WC-u, i sve i da uspeju da izvrše željenu radnju, većina ljudi oseća nelagodnost skoro kao da su na otvorenom prostoru.

Isto je i sa lažnim pseudonimima. U tim raspravama vi ste možda Paja Patak, Dart Vejder, Agent Molder… ali vaš mozak nije toga svestan, strah od promene uverenja je isti kao da ste potpisani punim imenom i prezimenom sa JMBG-om.

Meni se ovo desilo pre 5-6 godina. Na nekom forumu sam odvalio da je laptop brži od desktop kompjutera, i iako se pojavilo na desetine komentara koji objektivno pobijaju moje uverenje, ja sam se držao svog uverenja do poslednjeg atoma snage i potkrepljivao ga najneverovatnijim dokazima. Gubio sam vreme tražeći po Guglu neke glupe i poluistinite primere u korist svog uverenja, i stavljao sam te linkove na forum ljudima koji su realno imali sto puta bolje argumente. Danas, naravno, priznajem da nisam bio u pravu (hm, jesam li ja to upravo piškio pred svojim čitaocima?) 🙂

Kako da koristimo ovo saznanje ubuduće?

Ukoliko zaista želite da osoba promeni uverenje, pošaljite joj privatnu poruku, nemojte je napasti u javnosti. Javni poziv na promenu uverenja je potpuno uzaludan, ma koliko vaši argumenti bili dobri. Isterivanje pravopisne pravde na Internetu o kojoj sam pisao u prethodnom tekstu je odličan primer – čak i kada se radi o očiglednim greškama poput “neznam” ili “samnom”, ljudi će pre umreti nego da u javnosti priznaju grešku. Ako zaista želite da ta osoba nauči da piše, nemojte pokušavati javno da joj ukazujete na grešku!

Ovo ponekad nije lako – treba da se odupremo svojoj sujeti i želji da ispadnemo u javnosti neko ko “zna bolje” – ali, da li vam je cilj da ispadnete faca ili da osoba kojoj pričate promeni svoje uverenje? Niko nije na ovo imun, meni se više puta desilo da sam javno napao nekoga iako sam mogao da pošaljem privatnu poruku.

Ovo saznanje može da se koristi i za manipulaciju ljudima. Kako? Pa, kao što vidite, ukoliko namerno želite da nekog “zacementirate” u nekom uverenju, dovoljno je da ga navedete da iznese to svoje uverenje javno. Istog momenta, šanse da ubuduće promeni to uverenje drastično se smanjuju 🙂

I na kraju, slobodno možete link ka ovom tekstu proslediti na svaki forum, blog, portal, na kome dođe do beskonačnog prepucavanja. Moglo bi da pomogne mnogim talentovanim ljudima koji gube svoje dragoceno vreme u Internet raspravama, umesto da rade nešto pametnije. Hvala.

Istok Pavlović, https://www.istokpavlovic.com

Prvi sastanak

Prvi sastanak sa potencijalnim partnerom/partnerkom ima veoma važan značaj. Prvo, prvi sastanak je prilika za upoznavanje i uspostavljanje početne komunikacije i drugo to je prilika za formiranje prve impresije (utiska) o osobi za koju smo zainteresovani. Psihološka istraživanja su pokazala da su ljudi skloni da formiraju prvi utisak o nekoj nepoznatoj osobi za veoma kratko vreme i da ta vrsta impresije igra značajnu (ali ne i presudnu) ulogu u kasnijoj interakciji. Za veoma kratko vreme (mereno sekundama) ljudi mogu formirati sudove o nečijoj atraktivnosti, inteligenciji, iskrenosti, društvenosti i raznim drugim crtama ličnosti. Neki od aspekata tih sudova o drugoj osobi mogu biti veoma tačni dok drugi mogu biti pogrešni, čak i potpuno pogrešni. Znači, prva impresija nije u potpunosti tačna i pouzdana, ali je značajna jer utiče na našu dalju procenu i očekivanja od osobe koju upoznajemo.

Na formiranje prve impresije utiču brojni faktori: neverbalni znakovi (mimika, gestikulacija, intonacija govora, držanje tela, prostorna distanca, odeća koju nosimo, pokreti itd), ono što govorimo, ponašanje u datom kontekstu itd. Istraživanja pokazuju da neverbalni znakovi imaju presudan značaj za formiranje prvog utiska o nepoznatoj osobi (pre svega znakovi koje očitavamo na osnovu nečije facijalne ekspresije) i to iz nekoliko razloga. Neverbalni znakovi su spontani i ne možemo ih svesno kontrolisati, što znači da oni signalizuju naša autentična (a ne kontrolisana) ispoljavanja. Pružaju nam informacije o emocionalnom stanju i reagovanju osobe na različite sadržaje. Upoređujući ono što osoba neverbalno emituje sa onim što govori stičemo utisak o nečijoj iskrenosti i spontanosti.

Iako neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u donošenju sudova o drugoj osobi, na tu vrstu procene utiču i drugi gore navedeni faktori ali i naše raspoloženje, priroda motivacije i očekivanja koja imamo od te osobe kao i različiti stavovi, predrasude i kulturni standardi koje smo usvojili tokom života. Svi ovi faktori mogu dovesti do donošenja pogrešnih sudova o drugima. Naročito naše raspoloženje, motivacija i očekivanja koja imamo prema osobi koju procenjujemo mogu nas dovesti do pogrešnih zaključaka.

Na prvom sastanku svi teže da ostave pozitivan utisak na drugu osobu, što je sasvim normalno i legitimno. Iz tog razloga ljudi su oprezni, obazrivi, vode računa šta će obući, reći gde će izaći itd. To je sasvim racionalno i svrsishodno. Međutim ponekad se dešava da osoba iz te obazrivosti lako sklizne u osećanje anksioznosti(osećanje izrazite treme) koja može delovati parališuće i sprečavati osobu u spontanom izražavanju i ponašanju. To može dovesti do toga da se osoba “blokira”, ne zna šta da kaže, ponaša se izveštačeno, govori stvari koje ne misli, preterano se slaže sa drugima, previše priča ili govori o irelevantnim i ne baš zabavnim sadržajima itd. Dakle, anksioznost je najveći neprijatelj prvog sastanka. Ako pokušavamo da sebe nateramo da se smirimo proizvešćemo upravo suprotan efekat – anksioznost. Ali zašto neki ljudi često imaju ovakvu vrstu nerealističnog zahteva prema sebi? Iz razloga što veruju da je neophodno da ostave dobar utisak i/ili da moraju da fasciniraju osobu koju upoznaju. Upravo ovakva vrsta zahteva predstavlja glavni izvor anksioznosti na prvom sastanku. Ljudi koji razmišljaju na ovaj način nanose sebi višestruku štetu.

Čak i ako uspeju da ostave dobar utisak na osobu sa kojom su izašli, na osnovu izveštačenog ponašanja i glume koja je bila motivisana strahom, biće prinuđeni da to rade svaki put, kako bi održali povoljan utisak te osobe, što je svakako naporno, štetno i dugoročno gledano neodrživo.

Samim tim što nisu spontani, često ne znaju šta da kažu osobi sa kojom komuniciraju ili govore stvari koje ne misle ili koje nisu zanimljive i relevantne za komunikaciju na prvom sastanku.

Neki će biti skloni da kasnije sebe obezvređuju i gube samopouzdanje jer su svesni da se nisu ponašali onako kako su to želeli.

Kako eliminisati ovu vrstu anksioznosti? Da bi ste eliminisali ovu vrstu anksioznosti potrebno je da odustanete od vašeg stava da se nužno i po svaku cenu morate dopasti osobi sa kojom ste izašli na prvi sastanak. Ako razmišljate na taj način kako će te se osećati? Anksiozno, imaćete tremu i nećete biti spontani. Kako je bolje za vas da se osećate u takvoj situaciji? Samo obazrivo, jer će vam to pomoći da vodite računa o svom ponašanju i učiniće da budete mnogo spontaniji i autentičniji. Dakle promenite vaš stav. Pođite od stava da iako želite da se dopadnete toj osobi (čak iako jako želite) to apsolutno ne morate. Zašto? Evo nekoliko dokaza za to:

Ako se ne dopadnete toj osobi to ne znači da se ne možete dopasti nekoj drugoj. To što se ne sviđate njoj/njemu ništa ne govori o vama već o preferencijama (ukusu) druge osobe, a ukusi su veoma različiti.

To što možda niste uspeli da se dopadnete željenoj osobi svakako je loše, možda čak i frustrirajuće, ali sigurno nije užasno i katastrofalno, vaš život se neće okončati nakon jednog (ili više) neuspeha.

Postavite sebi pitanje: da li je uopšte moguće da se dopadnete baš svim osobama koje ste odabrali? Da li je to ikome pošlo za rukom?

Ako se nisam dopao/la toj osobi možda je to znak da mi nismo jedno za drugo.

Ako sam u nečemu pogrešio/la tokom prvog sastanka, da li to znači da će mi se to dešavati uvek i sa svim osobama koje upoznajem. Naravno da ne. Možda mogu nešto korisno da naučim iz tog lošeg iskustva.

Dakle, uvek izaberite da budete autentični i spontani, prihvatite sebe podjednako i sa svojim uspesima i neuspesima, jer ni jedni ni drugi ne govore o vašoj ličnoj vrednosti. Ono što želite jeste da se dopadnete toj osobi onakvi kakvi stvarno jeste, a ako u tome i ne uspete nije kraj sveta, biće vam žao ali brzo će te nastaviti dalje. Zato se opustite i fokusirajte na partnera/partnerku, na ono što on/ona priča i kako se ponaša. Budite otvoreni i nemojte previše verovati svojim prvim impresijama (jer kako znamo one često mogu biti veoma pogrešne), ne budite ni previše analitični i kontrolisani, nemojte pokušavati da previše kontrolišete situacije, dozvolite sebi da osetite kao se osećate u prisustvu te osobe, zaključke će te donositi kasnije kad dođete kući i kada budete imali dovoljno informacija.

Preuzeto sa sajta www.vaspsiholog.com

Biti sam sa sobom

Uživate li u samoći? Ako na ovo pitanje imate samo pomisao da svi koji samoću vole su čudaci, u stvari ste u zabludi jer vreme provedeno u samoći može biti veoma korisno za svakoga i često imati onaj umirujući efekat koji nam pomaže da se ponovo vratimo u ravnotežu.
Pored onih koji vole samoću, postoje i ljudi koji od nje imaju strah. Strah od samoće je sam po sebi neprijatan i najčešće osobu dovodi u situaciju da stalno traži društvo drugih ljudi i tako je ostavlja bez mogućnosti izbora, budući da stalna glad za drugima može isključiti odabir onih koji osobi zaista odgovaraju i dovesti je u društva koja joj uopšte i ne prijaju. Ono što se nalazi u korenu straha od samoće je to da mnogi samoću doživljavaju kao strašnu, sumornu i tešku. Medjutim, to uopšte ne mora biti i nije tako.

Mnogi ljudi dosta vremena u toku svog dana provode sami jer to baš tako žele. To nikako ne znači da ljudi koji vreme provode sami su veoma usamljeni. Samoća ne mora imati apsolutno nikakve veze sa osećanjem usamljenosti jer usamljenost ljudi osećaju onda kada im nedostaje društvo njima bliskih osoba. U samoći pojedinac ne mora imati potrebu da je sa drugima i samoća je tada najčešće slobodan izbor. Vreme koje se na taj način provodi može biti veoma kvalitetno provedeno jer ono ostavlja prostor za bavljenje sobom i aktivnostima ukojima osoba uživa.Dok provode vreme sami, ljudi se najčešće bave svojim unutrašnjim svetom.Tada imaju vremena da na miru razmisle o svim prethodnim dešavanjima u toku dana i možda donesu neke važne odluke. Sa druge strane, provodjenje vremena „sam sa sobom“ može biti i u funkciji odmaranja i opuštanja. Ima onih koji upravo vreme u samoći smatraju najboljim mogućim odmorom. Za njih samoća ne mora predstavljati bukvalno fizičko udaljavanje od drugih. Njima je neka vrsta psihološkog povlačenja od drugih dovoljna jer baš tih par trenutaka kada se „isključe“, čak i u prisustvu drugih, je za njih značajno jer im pomaže da saberu misli ili mozda pronađu rešenje problema koji imaju.
Koliko god da je neko društven, ponekad je ipak važno biti sam. Vreme u samoći je vreme za sebe i pravo je i potreba svakog čoveka da ga ima. Ono može biti znak koliko pažnje osoba posvećuje sebi i koliko joj je bitno da oslušne svoje unutrašnje biće. U vremenu kada je vremena za sebe sve manje, ponekad je potrebno zastati i osamiti se na neko vreme jer kroz to vreme osoba se ponovo može povezati sa sobom i ponovo spoznati one iskonske potrebe svog unutrašnjeg bića. To vreme najcesce ne mora biti dugo jer provoditi dane i sate u samoći, koliko god da ste mozda introvertni, dugoročno nije dobro kako za fizičko, tako i za mentalno zdravlje.

Jelena Dragičević Berat – praktika.rs

Nisam sujeveran, da kucnem u drvo!

Kada je prijatelj posetio fizičara i nobelovca Nilsa Bora, pažnju mu je privukla potkovica koja je visila iznad vrata njegovog doma. Ne mogavši više da suzdrži iznenađenost i radoznalost, u jednom trenutku ga je zapitao:

„Nils, kako je moguće da ti, kao jedan genijalni naučnik, veruješ u sujevernu glupost o potkovici?“

„Naravno da ne verujem“, odgovorio je naučnik. „Ali koliko sam razumeo, potkovica donosi sreću bez obzira da li veruješ u nju ili ne.“

Anegdota o Nilsu Boru je tipičan primer kako čak i inteligentni, obrazovani, zreli ljudi neretko neguju iracionalna sujeverna uverenja. Nema sumnje da je veliki fizičar bio svestan da sujeverje o potkovici i sreći nema smisla, ali ipak nije mogao da odoli a da prećutno ne podrži ovo staro verovanje.

Koji su to, dakle, psihološki procesi koji navode i najgenijalnije među nama da pretrnu kada polome ogledalo, povremeno kucnu u drvo, pobegnu od crne mačke na ulici ili se obraduju detelini sa četiri lista?

Profesorka bihejvioralnih nauka Džejn Rajzen, u svom radu za žurnal Psychological Review pokušala je da dođe do preciznog modela koji objašnjava održavanje iracionalnih uverenja čak i kada znamo da su u pitanju besmislice. Sam proces naziva „prećutnom saglasnošću“ (eng. acquiescence), a on obuhvata mnogo više od sujeverja. Recimo, poznat je statistički podatak da je sigurnije voziti se avionom nego automobilom, međutim i dalje oko sedam procenata svetske populacije pati od fobije od letenja, dok je ničim izazvana fobija od vožnje automobilom izuzetno retka pojava. Ili, kada verujemo da se, ako izazivamo sudbinu, povećava verovatnoća da se dese ružne stvari (sigurno će pasti kiša jer nismo poneli kišobran).

U jednom eksperimentu, ispitanici su oklevali da se posluže šećerom iz tegle na kojoj je pisalo „Cijanid – otrov“, iako su oni sami zalepili taj natpis. Svesni da je odbojnost neosnovana, i dalje osećaju strah i priznaju ga kao delimično istinit. Ovo je konkretno primer nominalnog realizma, koji je prisutan u mišljenju dece predškolskog uzrasta, a odnosi se na shvatanje da je ime neodvojivo od objekta kao njegova suština, te da sa promenom imena dolazi i do promene fizičkih osobina objekta.

„Prećutnoj saglasnosti“ je blisko i magijsko mišljenje, kao verovanje da akcija može uticati na objekte ili događaje, iako među njima ne postoje uzročno-posledične veze. Magijsko mišljenje je usko povezano sa sujeverjem, koje se obično konkretnije vezuje za kontrolu sreće ili nesreće. I ono je tipično za decu, a objašnjava se nedovoljno razvijenim veštinama rasuđivanja i nedostatkom naučnog znanja. Stoga je još interesantnije pitanje, odakle magijsko mišljenje kod ljudi poput Nilsa Bora?

Rajzenova se za objašnjenje ovog fenomena oslonila na korektivni model koji su predložili Kaneman i Frederik. Naime, nobelovac Danijel Kaneman u svojoj knjizi „Misliti, brzo i sporo“ pravi razliku između brzog i sporog mišljenja i govori o dva sistema razmišljanja. Sistem 1 operiše automatski i brzo, bez mnogo truda i osećaja svesne kontrole, dok Sistem 2 usmerava pažnju na mentalne aktivnosti koje zahtevaju trud i pažnju, izbor i koncentraciju.

Ljudi su skloni da nesvesno pruže brze, intuitivne odgovore čak i za prilično komplikovane probleme. Na primer, skloni su da teže pitanje nesvesno zamene lakšim, a zatim odgovore na lakše misleći da su pokrili i teže. Kanemanovim terminima, oni koriste Sistem 1 umesto Sistema 2. Primera radi, pitanje „koja je verovatnoća da je ova osoba bibliotekar?“ nesvesno svodimo na „da li mi ovaj čovek liči na bibliotekara?“.

Prema korektivnom modelu, Sistem 1 predlaže intuitivne odgovore i reakcije na problem, dok je uloga Sistema 2 da prati kvalitet predloga i da ih odobri, prepravi ili odbaci. Pretpostavka je, dakle, da ako se greška u mišljenju primeti, ona će biti i ispravljena.

Rajzenova ovaj model prepravlja tako da odgovara situacijama kada dajemo prećutnu saglasnost intuiciji, tačnije primetimo grešku ali je ne ispravljamo (pa tako i dalje odbijamo da prođemo ispod merdevina).

Prećutna saglasnost se dešava onda kada nam je intuitivno mišljenje toliko privlačno i blisko da se održava iako znamo da je pogrešno. Magijske intuicije su samim tim parcijalna verovanja koja podržava Sistem 1 ali ne i Sistem 2.

Sujeverje se održava upravo zbog toga što nam pruža iluziju kontrole u situacijama kada nam kontrola nedostaje. Osećaj da možemo da predvidimo ili kontrolišemo svoje okruženje za posledicu ima određenu psihološku korist. Antropolog Bronislav Malinovski smatrao je da su strah i nesigurnost glavni motivatori ovog ponašanja, i da je cilj da umanje tenziju i nesigurnost pred nepoznatim.

Sa druge strane, Kris Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu London, upozorava da može biti opasno smestiti osećaj kontrole van nas samih, posebno kada su u pitanju teške situacije.

„Možemo postati potpuno psihološki zavisni od saveta skupih hotline proroka, ili feng šui-ja ili kristala, što, u najmanju ruku, može imati negativan uticaj na naš bankovni račun.“

Mnogi studenti imaju svoje ustaljene rituale pred polaganje ispita, kao i sportisti pred važne utakmice. Rituali ih usmeravaju ka cilju i povećavaju fokus, a preskakanje rituala može dovesti do skoka anksioznosti i demoralisanosti. Rezultati istraživanja pokazuju da simbolički rituali zaista mogu poboljšati učinak time što umanjuju anksioznost i strah. Sportista je više optimističan po pitanju pobede ukoliko nosi svoju srećnu majicu ispod dresa, nego ukoliko je nema.

Šta možemo da izgubimo ako odbijemo da otvorimo kišobran u zatvorenoj prostoriji, zaželimo želju kada vidimo zvezdu padalicu, pred utakmicu obujemo prvo levu pa desnu patiku, ili poput Serene Vilijams, uvek nosimo isti brushalter na turnirima? Ako je cena niska, zašto da ne budemo prećutno saglasni?

Autor: Sanja Dutina Dragović psihobrlog.com

Da li patite od cyberhondrije?

Kada pretražujemo zdravstvene simptome na Internetu kako bismo sami sebi pokušali da objasnimo šta nas muči pre nego što se obratimo lekaru, dešava se svima dobro poznat scenario: glavobolja postaje tumor na mozgu, trnjenje mišića postaje amiotrofična lateralna skleroza, a recimo, bol u grudima srčani udar. Prosto, Google nas obično navodi na najgoru moguću varijantu, i umesto da nas umiri- potpuno nas izludi i unervozi. Sve to pojačavaju u zastrašujuće lične ispovesti koje pročitamo na forumima.

Sve više lekara se žali da im rad ometaju sami pacijenti koji dolaze sa spremnim dijagnozama, često više verujući pretraživaču i sopstvenoj proceni nego stručnjaku koji ih pregleda. Ljudi bez ikakvog medicinskog znanja usude se, iz sopstvene anksioznosti, da nameću po njima adekvatan tretman umišljene bolesti. Lekari su umorni od objašnjavanja i raspravljanja.

Cyberhondrija je termin kojim se opisuju ljudi koji razvijaju očaj i zabrinutost da su teško bolesni korišćenjem Interneta kao sredstva za samo-dijagnostiku. Opsesivno pretražuju Internet u potrazi za informacijama o realnim ili umišljenim simptomima. U tradicionalnom smislu, ovaj termin nije nov jer je u pitanju hipohondrija (neosnovana zdravstvena zabrinutost) prenešena online. Hipohondri pretražuju knjige i novinske članke, cyberhondri iskorišćavaju bogatu medicinsku Internet bazu podataka. Koliko god te informacije bile korisne, kao što većina vas zna iz ličnog iskustva, zbog neproverenih izvora, navode nas na pogrešne informacije i samo doprinose bespotrebnoj anksioznosti. Istraživanja u Americi su čak pokazala da 8 od 10 ljudi traži zdravstvene informacije na Internetu, što je negde u skladu sa konceptom Interneta koji sve više promoviše samopomoć u svim oblastima pa i u ovoj.

Nije stvar samo u nasumičnom pretraživanju simptoma. Postoje brojni sajtovi koji obećavaju online dijagnozu tako što ukucate simptom i prostim Da/Ne algoritmom vas dovode do navodno odgovarajuće dijagnoze. Drugi pak nude online dijagnozu od strane lekara koji odgovara na pitanja, što takođe nema mnogo smisla jer bi se malo koji lekar usudio da da procenu na osnovu dva razmenjena e-maila, bez prethodnog pregleda pacijenta. Osim toga, Internetu nedostaje i ono ključno za dijagnostiku a to su demografski podaci, suptilnija simptomatologija, uzrast pacijenta, anamneza ali i verovatnoća da se određenom bolešću simptomi objasne.

Prema Thomasu Fergusu, opsesivnoj pretrazi su skloniji ljudi teško tolerišu neizvesnost, a stanje se pogoršava što više pretražuju: “Neko ko ne voli da je u neizvesnosti može postati anksiozan, pretraživati sve više i više, nadgledati svoje telo, češće ići kod lekara, a što više pretražujemo- sve više razmatramo različite opcije.”

Cyberhondrijom su se ozbiljnije pozabavili White i Horovitz koji su za potrebe Majkrosofta istražili korišćenje Interneta u cilju dobijanja zdravstvenih informacija. Ovaj pojam su definisali kao neosnovano pojačavanje zabrinutosti vezano za uobičajene simptome, na osnovu rezultata online pretrage. Akcenat na reči pojačavanje, jer je upravo ova karakteristika bila u fokusu, a krenuli su od toga kako pretraživači povezuju informacije sa web stranica. Pokazalo se da nas čak i benigni simptomi dovode do retkih i ozbiljnih bolesti. Zašto je to tako? Kako kažu, nikome nije zanimljivo da piše o benignoj glavobolji, ali o tumoru mozga jeste. Samim tim se povećava verovatnoća da ispadne da patimo od tumora mozga jer se upravo te stranice visoko rangiraju na Google-u, i izlaze kao prve u rezultatima pretrage. Kao posledica nudi se ozbiljna dijagnoza a javlja pojačana anksioznosti, bespotrebno trošenje novca i vremena na lekare.

Drugo istraživanje pokušalo je da ustanovi povezanost zdravstvene anksioznosti u tradicionalnom smislu sa cyberhondrijom. Prema kognitivno bihejvioralnim modelima hipohondrije, tj stanja koje karakteriše konstantan strah od razvijanja teške i ozbiljne bolesti, upravo je potreba za razuveravanjem stalnim proveravanjem simptoma pomoću medicinskih informacija iz različitih izvora, ono što je održava. Kako onda tehnologija utiče na hipohondriju? Tako što oni ljudi koje već karakteriše visok nivo zdravstvene anksioznosti, traže sve više informacija, što dodatno pojačava i održava anksioznost.

Koliko je jak uticaj online pretrage na razvoj i održavanje hipohondrije, svedoči i sam predlog APA-e da se termin hipohondrija ubuduće u u okviru DSM-a u potpunosti izmeni i svrsta pod opštu klasifikaciju poremećaja zdravstvene anksioznosti, gde bi jedan od kriterijuma bio i online pretraga zdravstvenih simptoma.

Autor: Sanja Dutina

psihobrlog.com

Emotivne praznine popunjavaju sakupljanjem nepotrebnih stvari

Endi Vorhol je sakupljao i čuvao sve i svašta. Njegov dom je bio toliko pretrpan, da su jedine prohodne prostorije bile kuhinja i spavaća soba. Nakon smrti, ostavio je 610 kartonskih kutija punih različitih predmeta, koje je zvao vremenskim kapsulama. Met Vrbikan, arhivista Vorholovog Muzeja u Pitsburgu, uspeo je da pregleda samo 19 kutija, i u njima je pronašao račune iz restorana, ploče, fotografije, pisma, postere, pa čak i mumificiranu ljudsku nogu iz Starog Egipta. U svom dnevniku Vorhol je jednom prilikom zapisao: „Ne mogu ništa da bacim. Endi Vorhol je, po svemu sudeći, bio tipični sakupljač iliti hoarder.

Zahvajuljući TV emisiji TLC Hoarding: Buried Alive, sigurno ste već čuli za kompulsivno sakupljanje (eng. hoarding). U psihologiji se definiše kao preterana akumulacija bespotrebih stvari bez neke posebne vrednosti, nemogućnost da se odbace ili da se oslobodi tih istih razbacanih stvari koje zatrpavaju životni prostor i narušavaju njegovu primarnu namenu. Prostorna zagušenost može dovesti do socijalne izolacije, nesposobnosti za rad, ili higijenskog pogoršanja uslova života do te mere da dovede do smrti.

Za hoardere objekat sakupljanja može biti sve što vam padne na pamet – od novina, odeće, kutija, knjiga, delova sopstvenog tela (dlake, nokti..) do životinja (odatle – „luda žena s mačkama“). Sakupljanje počinje da se razvija u ranoj adolescenciji, skloni su mu i žene i muškarci, mada u većem broju ipak muškarci. Žene češće pripadaju tipu anksioznih sakupljača, koji dosta vremena provode sortirajući i organizujući stvari, čuvajući ih za neku potencijalnu buduću namenu, dok muškarci pripadaju tipu impulsivnih sakupljača – onima koji biraju objekte prema ličnim interesovanjima iz puke želje i bez neke posebne namene.

Do skoro se smatralo da je kompulsivno sakupljanje samo još jedan vid opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Danas, dijagnostička biblija, DSM-5 prepoznaje ga kao zaseban klinički sindrom, s obzirom na to da veliki procenat sakupljača, pored kompulsija, ne pokazuje nikakve druge OKP simptome. Hoarderi ne doživljavaju intruzivne opsesivne misli, a veoma često nemaju problem sa svakodnevnim funkcionisanjem sve dok neko ne pokuša da ih natera da se oslobode sakupljenog blaga. Iako ima ekscentrika i onih koji žive potpuno socijalno izolovani, hoarderi zapravo žive svakodnevne živote – imaju stalni posao, prijatelje i porodicu.

Sakupljači češće imaju simptome depresije (više od polovine slučajeva) nego OKP-a. Neretko se upliću i anksioznost i socijalna fobija. Na tragu depresivnih simptoma, Džon O’ Konor iznosi zanimljivu tezu o sakupljanju kao nezrašenom tugovanju. Ukratko, po Konoru, hoarding je manifestacija bola gubitka i „tvrodglavo odbijanje“ da se prihvati gubitak. Sakupljači se zapravo na taj način bore protiv promene, protiv konačnog razdvajanja od izgubljenog objekta, tj voljenje osobe.

Gubitak članova porodice je često deo životne priče sakupljača. Međutim, umesto da proces tugovanja dovede do prilagođavanja, sakupljači odbijaju da se nose sa bolom i konačnošću gubitka. Sakupljanjem redefinišu gubitak – izbegavaju ga, privrženi su objektu i čvrsto se drže ne puštajući ga. Mogu da opišu gubitak ali u isto vreme preovladava osećaj da će se voljena osoba možda ipak jednog dana vratiti.

Kada nešto izgubimo, pokušamo da mu nađemo zamenu. Hoarderi gomilanjem predmeta pokušavaju da povrate izgubljeno ili da popune njegovu prazninu. Briga je pomerena od personalnog ka nepersonalnom (osim u slučaju životinja), i osoba na taj način stiče prividni osećaj kontrole. Jednostavno, teže je izgubiti takve predmete, napustiti ih, a praktično nemoguće da će da umru i da nas napuste.

Hoarding je kao odbrambeni mehanizam koji štiti ego od suočavanja sa prazninom kao posledice gubitka. Gomilanje popunjava „emocionalnu rupu“ i bol se izbegava. Stoga ne čudi što napuštanje sakupljenih stvari, posebno bez znanja sakupljača, može dovesti do podizanja nivoa anksioznosti i paničnih napada. Neki od njih izveštavaju da ih je više bolelo bacanje sakupljenih stvari nego gubitak voljene osobe.

Kognitivno bihejvioralni modeli se slažu sa ovim psihoanalitičkim viđenjem. Takođe predlažu da je moguće da sakupljači ne mogu da se reše sakupljenog u nadi da će izbeći neprijatne i negativne emocije koje se povezuju sa gubitkom.

Neurološke studije su pokazale da kada hoarderi biraju da li da čuvaju ili da se reše stvari, imaju karakterističnu aktivnost u dve moždane oblasti – anteriorni cingulatni korteks i insula. Ove dve oblasti procesuiraju neprijatne emocije, prate greške i procenjuju rizik. Kada treba da izaberu kojih stvari da se oslobode, anksioznost hoardera raste, rizik je povišen i plaše se da ne naprave pogrešnu odluku. Ili možda, da ne ponove istu grešku a samim tim i traumu gubitka.

„Kao da se sa nečim nismo nosili kako treba; bili smo nepažljivi, a sada se osoba u slučaju nediskriminativnog hoardinga osigurava da se takva nepažnja više nikada neće ponoviti.“

Sanja Dutina
psihobrlog.com

Mrzi me, sutra ću

Ljudi odlažu neprijatne aktivnosti i obaveze kada imaju neki otpor da to ispune odmah i takvo ponašanje se naziva prokrastinacija, a koreni neretko leže u popustljivom ponašanju roditelja prema deci.

Mnogi ljudi mogu kod sebe prepoznati problem odlaganja neprijatnih, a korisnih zadataka i obaveza. Tipično je da osoba ono što joj je neprijatno odlaže za sutra, a onda sutra odloži za prekosutra i tako sve do krajne granice, kada zaista mora da uradi odloženi zadatak. Ovakvo ponašanje se stručno naziva prokrastinacija, a reč dolazi od latinskog krast (crast), što znači sutra, odnosno krastinus (crastinus) – sutrašnji, tako da je možemo doslovno prevesti kao „za sutra”.

Zašto neki ljudi odlažu njima neprijatne aktivnosti, zadatke ili obaveze? Upravo zbog toga što su im neprijatni, što imaju neku vrstu otpora prema njima. Mentalni proces je sledeći: osoba pomisli da treba nešto da uradi i na samu pomisao „se smori”, to jest izgubi svaku motivaciju. Nakon toga, ona sama sebi smisli neko opravdanje zašto je zapravo bolje da dati zadatak ili aktivnost odloži sa sutra ili neko buduće vreme.

Unutrašnji konflikt

Osoba koja odlaže „za sutra” zapravo je u jednom unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji je nagovara da uradi ono što treba i onog drugog dela koji se tome opire. Taj konflikt možemo shvatiti kao konflikt između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta” koje odlaže neprijatnost.

Veoma često odrasle osobe koje prokrastiniraju imale su popustljive roditelje u detinjstvu. Poznato je da mala deca funkcionišu prema principu prijatnosti. To znači da žele da rade ono što im je prijatno, a ne žele da rade ono što im je neprijatno. Dakle, žele da se igraju igračkama, ali ne žele da pospreme igračke nakon igre. Kako onda da deca nauče da pospremaju igračke? Odgovor je zato što moraju, što je roditelj nepopustljiv u svom zahtevu da to urade. Ona brzo shvate da im se to isplati, jer je manja neprijatnost pospremiti igračke, nego se natezati sa ljutitim roditeljem. A kada prihvate da moraju pospremati, tada nestane otpor prema toj aktivnosti i stvori se ono što zovemo radnom navikom.

Kada je roditelj popustljiv, onda dete smisli način kako da od roditelja dobije oslobođenje od izvršavanja neprijatnog zadatka. To znači da će roditelj ili neko drugi biti taj koji će umesto deteta pospremiti igračke ili da će one ostati razbacane nakon igre. Najgora posledica jeste da ovo dete neće steći radnu naviku, zbog čega će imati problema u daljem životu.

Ovaj odnos sa popustljivim roditeljem ugrađuje se u detetove psihičke strukture i postaje unutrašnji odnos između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”. Psihološka igra natezanja deteta sa roditeljem, postaje unutrašnja igra natezanja između delova ličnosti.

Ova „lenjost”, zbog koje se neprijatne dužnosti i zadaci odlažu za neko sutra, jeste selektivna. Dok neki odlažu sve neprijatne zadatke, drugi odlažu samo učenje, pospremanje, plaćanje računa, bacanje smeća, odlazak u neku instituciju ili kod lekara, zubara itd. Iza otpora da se nešto čini mogu se kriti i drugi razlozi kao što su strah, sram i slično.

Kada osoba odlaže pospremanje stana, a živi sama, tada se za neko vreme može pojaviti „sindrom kuće u haosu”. To znači da su stan ili kuća u potpunom neredu, da je sve razbacano, da nije čišćeno, da su mnoge stvari po podu tako da se teško hoda, da je nagomilano višemesečno smeće itd. Kada je dečja ili tinejdžerska soba u haosu, to je rani nagoveštaj nastanka ovog sindroma. Njega treba razlikovati od sasvim različitog „sindroma gomilanja”, kada ljudi skupljaju na ulici razne „korisne” stvari i gomilaju ih u stanu ili kući tako da im na kraju nedostaje prostora za život i kretanje.

Radne navike

Kako ljudi koji prokrastiniraju imaju problema sa samoorganizacijom vremena, njihova uspešnost je daleko ispod njihovih sposobnosti i talenata, roditelji treba da uvide koliko je važno da svojom doslednošću pomognu deci da razviju radne i druge navike.

Odrasli ljudi koji uviđaju svoj problem sa prokrastinacijom mogu da se promene. Za početak, da, umesto misli: „Trebalo bi da”, koriste unutrašnje zapovesti tipa: „Moram sada da…” Nakon toga je najbolje da se pokrenu u nekoj manjoj aktivnosti. Ako je to učenje, da uče samo 15 minuta, ako je sređivanje prostora da to čine samo deset minuta itd. U njihovom slučaju je najvažnije da razviju svakodnevnu naviku, a ne da „herojski” obave zadatak odjednom. Ako shvate da sabotiraju samopromenu, najbolje je da pronađu nekog mentalnog trenera ili psihoterapeuta koji će imati ulogu „trećeg roditelja”.

Autor Zoran Milivojević, preuzeto sa sajta www.politika.rs