„Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ih ne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno?”

Ako posmatrate dve osobe koje su po svom izgledu i osobinama slične a koje se razlikuju samo po tome što vas jedna gleda zainteresovano, a druga vas gleda kao da ste smrdljiv sir, koja će vam biti privlačnija?

Upravo je ovo pitanje neka vrsta testa emocionalne zrelosti. Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ihne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno?

U intimi psihoterapijske ordinacije ljudi koji takav izbor svog partnera vide kao problem, jasno otkrivaju onu logiku koja upravlja ovim izborima. U njenoj osnovi je to što ovi ljudi nedovoljno cene sebe, misle da vrede, ali nisu sigurni u to. Zbog toga im treba potvrda vrednosti, dokaz da su vredna i privlačna ljudska bića. Učiniti da drugi koji je nezainteresovan, postane zainteresovan jeste ona potvrda lične vrednosti koja se traži. Što je nezainteresovaniji to je veći izazov koji osoba pred sebe stavlja.

A oni drugi, koji u prvom kontaktu pokazuju interesovanje? „On i nije nešto, čim mu se ja sviđam”.

Dakle, nije u pitanju samo želja da se bude sa određenom osobom, da se ostvari ljubavna veza, već se tome, tiho i nesvesno, pridodaje još jedna motivacija, a to je da se dokaže sopstvena vrednost. A šta biva sa vezom onda kada neko uspe i „dokaže” sopstvenu vrednost? Da li veza nastavlja da postoji i da se razvija?

Često je „pobeda” ili „uspeh” u savladavanju izazova početak kraja veze. Kada se nepristupačni drugi zainteresuje, zagreje, zaljubi, tada njegova privlačnost počinje da gubi čar. „Nekako tek sada vidim da to nije to!”,rečenica je kojom osoba sebi objašnjava ovu promenu, do koje je neočekivano došlo nakon mnogo meseci upornog insistiranja, mnogo energije, novca i emocija koje je potrošila u ovom poduhvatu.Iz aspekta druge osobe koja je počela da voli, ovaj nagli obrt svakako deluje zbunjujuće, kao nešto nerazumljivo i čak nešto što nije fer. Najveća žrtva ipakje sama osoba koja nastavlja sa svojim obrascem sa nekim drugim, trećim, sledećim. Razlog tome je što u njenom životu nema ljubavi: ona voli drugoga koji je ne voli, a kada je drugi zavoli, ona prestaje da ga voli da bi ponovo zavolela nekoga ko je ne voli.

Svi oni koji žele da izađu iz ovog začaranog kruga „loženja na odbacivanje” trebalo bi da znaju da je rešenje u slici o sebi: prihvatanje sebe i cenjenje svojih kvaliteta. Oni koji bezuslovno prihvate sebe jako dobro shvate da partnere treba birati među onim ljudima kojima se sviđamo, a ne onima kojima se ne sviđamo.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Emocionalno vezivanje je temelj osećanja ljubavi. Zato osećanje ljubavi uvek uspostavlja neku posebnu vezu onoga ko voli sa nekim ili nečim. Ovo vezivanje nam omogućuje da nam određeni ljudi, druga živa bića, objekti i predeli postanu emocionalno važni. I zato većina ljudi gledajući svet doživljava jedan njegov deo kao veoma važan, kao svet onoga što voli.

Ali postoje i ljudi koji se ne vezuju za druge i koji zbog toga nisu u stanju da vole. Kako oni doživljavaju druge i svet?

Nekada su u pitanju osobe koje su u detinjstvu bile zanemarene, nevoljene od strane ljudi koji su o njima brinuli. Zbog toga nemaju usvojen model tople i stabilne emocionalne veze prema kojem bi i oni voleli druge. Umesto toga su zaključili da su prepušteni sami sebi i da se drugima ne može verovati. A nekada, sasvim suprotno, u pitanju su osobe koje su razmažene. One druge ljude ne doživljavaju kao ljude sa osećanjima, već kao slike koje su tu da bi im ugađale i služile. To je posledica toga što nisu razvili sposobnost empatije, da druge doživljavaju kao osobe koje imaju osećanja. Zbog toga se oni i ne saosećaju sa drugima. Iz tog razloga su nazvani narcisima, što na grčkom znači „neosetljivi”.

Neki ljudi su imali nesreću da su još kao deca izgubili nekoga za koga su bili jako vezani. Kako su deca u psihološkom smislu veoma neopremljena za podnošenje osećanja tuge, gubitak voljene osobe izaziva veoma snažnu i veoma trajnu patnju. Shvatajući da ih gubitak osobe toliko boli upravo zato što su je voleli, a ne želeći da se takav bol ikada ponovi, neka deca donose odluku da nikada više neće nekoga voleti. Štiteći sebe od ponavljanja traume gubitka, ona su sebi zabranila da se u kasnijem životu emocionalno vežu.

Kada je onemogućeno emocionalno vezivanje, osoba živi u svetu bez ljubavi. Ona sve vidi, razume i zna, ali joj drugi ljudi nisu važni na onaj emocionalan način. Drugi joj mogu biti važni iz nekih drugih, situacijskih i prolaznih razloga. I zato oni na izvestan način glume društvene uloge partnera, prijatelja, sina ili kćerke, roditelja. Kako im nedostaje ona vezanost za druge koja daje stabilnost odnosima, često im gluma dosadi tako da prekidaju odnose.

Nesposobnost da se voli drugi utiče i na sposobnost da se bude voljen. Jer i onda kada nju voli neko drugi, to joj nije važno, jer joj nije emocionalno važan onaj koji je voli. Emocionalni kvalitet života ovih ljudi je nizak. I kada su među ljudima oni su osamljeni. A kada osamljenost pređe u usamljenost, kada svoju nesposobnost da se vežu dožive kao problem, tada su postali spremni da nauče da vole.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Svaki put kada upoznate nekoga, vi ga na neki način i prosuđujete. I to se dešava iako vi možda i niste svesni toga. Nažalost, teško je ispravno proceniti osobu koja u tom trenutku predstavlja najpozitivniju verziju sebe.

Kako onda mi možemo da razaznamo da li je ta osoba vredna naše pažnje ili ne? Jedna skorašnja studija je pokazala da je dovoljno postaviti samo jedno pitanje na osnovu koga će vam biti jasno sa kakvom osobom imate posla.

Pitajte ovo prosto pitanje: Šta misle o nekoj drugoj osobi?

Prema profesoru psihologije na Univerzitetu u Vejkforestu, Dastinu Vudu, naša percepcija drugih ljudi otkriva mnogo više o našoj ličnosti nego što smo mislili. Ako obično ističemo pozitivne stvari kod drugih, i opisujemo ih na taj način – tako ističemo naše pozitivne osobine.

„Koliko pozitivno ili negativno vidite drugu osobu, može biti pokazatelj toga koliko ste vi srećni i zadovoljni svojim životom i koliko vas drugi ljudi vole ili ne vole“, istakao je Vud.

Ljudi koji su suštinski nezadovoljni svojim životima će često negativno predstavljati druge ljude i loše ih opisivati. Takođe, narcisoidni ljudi koji su skloni asocijalnom ponašanju, češće će biti kritički nastrojeni prema drugima.

Profesor Vud je još naglasio da je ogroman skup negativnih osobina ličnosti povezan sa negativnim gledanjem na druge. Jednostavna tendencija da ljudi vide druge negativno, ukazuje na veću verovatnoću pojavljivanja depresije i na različite poremećaje ličnosti.

Ljudi obično teže da istaknu osobine koje prepoznaju u sebi, tako da se vredi setiti ovoga kada vam neko sledeći put opiše drugu osobu: možda time opisuje samog sebe!

Izvor: Stil

Jedan od univerzalnih načina da se pokaže bilo koja vrsta ljubavi jeste da osobi damo nešto na poklon, da je darujemo. Svugde u svetu se ponuđen poklon prepoznaje kao znak naklonosti, neke vrste ljubavi. Sva deca brzo nauče da dobijaju poklone zato što su voljena. Kada odrastemo i dalje volimo poklone, jedino što smo sada i mi ti koji često darujemo druge.

• 

Emocionalno pismeni dobro znanju da darivanje nije neki formalni ritual, već da je njegov cilj da kod druge osobe izazove prijatno osećanje, da je obraduje. Neće svaki dar ostvariti ovaj cilj. Da bi se osoba obradovala nekom poklonu, ona ga mora doživeti kao nešto što je njoj vredno. I zato poklon treba da bude promišljen, sagledan kroz prizmu onoga koji prima poklon. Osoba koja prima određeni dar kroz njega ocenjuje način na koji je izabran, a time i odnos koji prema njoj ima onaj koji daruje. Dobro izabran poklon je znak da nam je druga osoba važna, da je poznajemo, da smo bili sposobni da se u nju uživimo, da želimo da se ona oseti prijatno, odnosno da je volimo. A to ćemo teško uspeti ako osobu ne poznajemo. U idealnom slučaju treba pokloniti ono što druga osoba zaista želi da ima. Pogotovo onda kada je dugo nameravala da to sebi priušti, ali je to iz nekog razloga odlagala.

Jedna od tipičnih grešaka je da osoba daruje nešto što je njoj vredno iako to drugoj osobi nije vredno: muškarac koji voli elektronske naprave poklanja svojoj partnerki sofisticirani mobilni telefon koji ona ne zna da upotrebljava. Ljudi često greše jer drugome poklanjaju ono što bi sami želeli da dobiju. Zato se kasnije može ispostaviti da je darodavac taj koji najčešće koristi poklonjeno.

Nekada ljudi neće da poklone ono što drugi zaista želi jer im se to ne čini vrednim: on ima otpor da joj kupi buket cveća jer smatra da je glupo trošiti novac na nešto što posle nekoliko dana uvene i smrdi. I zato joj kompromisno daruje cveće u saksiji koje ona prima sa kiselim osmehom.

Zabluda je da poklon mora biti skup, da njegova novčana vrednost izražava količinu ljubavi. Ali nekada je cena poklona važna jer je ljudi sagledavaju kroz kupovnu moć onoga koji poklanja. Ako im se čini da je dar prejeftin, drugog doživljavaju kao škrtog, a ako ocene da je preskup, tada im je neprijatno jer počinju da se osećaju dužnima ili čak podmićenima. Ako onaj koji poklanja nema novca, kao što to nemaju deca, isključivo je važna simbolična namera da se poklonom voljenoj osobi priredi zadovoljstvo.

Darivanje samog sebe nije manje važno od poklona koje dobijemo od drugih. Kada sebi nešto priuštimo, mi izražavamo ljubav prema sebi.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara

Jedno od važnih pitanja partnerske ljubavi jeste da li je moguće istovremeno voleti dve ili više osoba. Odgovor možemo potražiti u drugim vrstama ljubavi, na primer u roditeljskoj ljubavi. Tada bi pitanje bilo da li majka može da istovremeno voli dvoje ili više dece. Iako se deca nekada uplaše da to nije tako, svaki roditelj koji ima više dece potvrdiće da je ova simultana ljubav moguća. A da je to zaista tako i u partnerskoj ljubavi, možemo utvrditi na primeru ljudskih zajednica u kojima postoji poligamija.

• 

Kako je naša kultura monogamna, tako postoji moralni imperativ da treba biti samo sa jednim partnerom. Ako pogledamo mitski početak, Adam u raju nije imao drugu do Eve, kao što ni ona nije imala drugog Adama. Na vezu sa najstarijim mitovima ukazuje i naš jezik. Izraz pol dolazi od glagola poloviti, isto kao i izraz seks u latinskom, što dolazi od mita o androginima. Ukratko: ljubav je nastala kada su bogovi prepolovili androgine da bi sprečili da ih ovi zamene na Olimpu. A ovi, u prevodu, „muškoženci”, imali su četiri ruke i četiri noge i dve glave tako da su od njih tako nastali muškarci i žene kao odvojena bića. Zadržavši sećanje na savršeno stanje spojenosti, muškarci i žene su počeli da jedni među drugima tragaju za svojom izgubljenom polovinom.

I otuda mnogi ljudi misle da negde tamo, u velikom svetu, postoji neka osoba koja je izgubljena polovina, a koja im savršeno odgovara. Jasno je da ne može postojati treća, četvrta polovina.

I zato kada neko ko smatra da treba voleti jednog partnera shvati da je zavoleo dva, ulazi u unutrašnji konflikt između stvarnosti i morala. To znači da osoba koja voli dve ili dvojicu prisiljava sebe da se odluči za jednoga. A to je mnogima bolno jer će sigurno ostati bez jedne osobe do koje im je stalo.

Neki od njih pokušavaju da pronađu kompromis, da ništa ne izgube, a da sve dobiju. Tako nastaju paralelne veze. Nekada su motivisane ovim strahom da će se izabrati pogrešan partner, da će onaj koji nekoga odbaci biti kriv i nesrećan, da trećeg treba bolje upoznati, a nekada čistom dečijom željom da se ima sve, da se ništa ne izgubi.

Paralelne veze su u stvari privremene veze. One ne mogu dugo trajati iz prostog razloga što je u njima uvek neko nezadovoljan. Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara. I zato se u paralelnim vezama čeka: da se voljena osoba odluči, da odluči onaj treći, da se pojavi neko četvrti, itd. A retki su ljudi koji su toliko strpljivi da godinama čekaju.

Tako ispada da, iako je moguće voleti više ljudi istovremeno, ljudi se osećaju najbolje u monogamnim odnosima.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Ako je tačno da ima sve više žena i muškaraca koji uprkos svojim godinama ne žele da odrastu, da se osamostale i emocionalno sazru, možemo pretpostaviti da udeo u tome imaju i njihovi roditelji. Posmatrajući odnos roditelja prema vlastitoj deci koja su u svojim dvadesetim ili tridesetim, već na prvi pogled je jasno da tu nešto nije u redu. Izgleda kao da se roditelji istovremeno trude da njihova deca odrastu i da ne odrastu.

Cilj dobrog roditelja je da vlastito dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. A kada taj cilj ostvari, roditelj bi trebalo da detetu pomogne ili bar dozvoli da se odvoji i osamostali. Tom cilju se često suprotstavlja, sasvim neočekivano, roditeljska ljubav.

Umesto da svoj odnos i način iskazivanja ljubavi prilagode uzrastu sina ili kćerke, neki roditelji zaostanu na nekom ranijem uzrastu, i nastave da vole i da tretiraju svoje dete kao da je ono mlađe nego što u stvarnosti jeste. Kada se sin ili kćerka tome usprotivi, roditelj se ljuti i dokazuje da je on u pravu. Na taj način roditelj upućuje vlastitom detetu psihološku zabranu da odraste i da se osamostali.

• 

Na primer, iako mnogi roditelji tvrde suprotno, odrasli sinovi i kćerke nisu deca. Definicija deteta je da je to neko ko zbog svog uzrasta nije sposoban za samostalnost, tako da je zavisan od roditelja ili staratelja. Dete je osoba do osamnaeste godine. I zato je pogrešno punoletnu osobu nazivati detetom, već je treba zvati sinom ili kćerkom.

Ova roditeljska sabotaža odrastanja nije nešto što roditelj radi svesno i namerno, već je nesvesna. Na svesnom nivou roditelj obično ima doživljaj da sin ili kćerka nisu odrasli jer još uvek nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu pa da im on prizna da su odrasli. A na nesvesnom nivou kriju se brojni roditeljski strahovi od odrastanja i odvajanja. Neki roditelji su pronašli smisao svog života u ulozi roditelja, a kako odrasloj osobi nije potreban roditelj, odrastanje shvataju kao gubitak smisla svog života. Drugi ne razlikuju odvajanje od napuštanja, tako da se grčevito bore protiv svega što bi dovelo do toga da ih vlastito dete napusti. Treći se osećaju korisnima samo ako pomažu detetu radeći umesto njega, tako da bi ih samostalnost učinila beskorisnima. Strahovi su različiti, ali ono što im je zajedničko jeste to da su izraz roditeljevog egoizma.

Dobar roditelj ne treba da negira već da prepozna svoju emocionalnu krizu, da se suoči i da progovori o svojim strahovima. Ličnost ne može stati ni u jednu ulogu, pa ni roditeljsku, tako da se rast i razvoj ličnosti nastavlja i kada deca odu.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Da li možemo ponovo verovati partneru koji nas je već jednom prevario?

Iako prilikom stupanja u brak ljudi donose odluke i zaklinju se partneru na doživotnu vernost, ipak tokom narednih godina i decenija mogu prekršiti svoje obećanje. Prošla su vremena kada je neverstvo smatrano takvom moralnom i karakternom greškom koja se automatski kažnjavala razvodom. Prevareni supružnik, pogotovu muškarac, koji se suprotstavljao društvenoj prisili da se razvede i sam je smatran čudnim.

Danas između neverstva i razvoda ne postoji automatizam. Kada se otkrije neverstvo neki se odmah razvode, a neki ostaju zajedno. Izgleda da je odnos pola pola. Sve češće se susrećemo sa pitanjem da li oprostiti supružniku koji je bio neveran, pogotovu ako on nakon neverstva insistira da ostanu zajedno. Šta tada učiniti?

Odluku donosi svako sam za sebe, u skladu sa sopstvenim vrednostima i pogledima na život. Jedino su takve odluke ispravne. Kada neko razmišlja da li da oprosti neverstvo, nužno se suočava sa problemom poverenja: da li može ponovo verovati partneru koji je već jednom prekršio obećanje? Koja su njegova ponašanja koja povećavaju stepen poverenja?

Kada je partner bio neveran sa jednom osobom, tada je reč o incidentu. Kada je bio neveran sa recimo tri osobe, tada je reč o obrascu njegovog ponašanja, a obrazac je teže promeniti.

Ako partner odbija razgovor o onome što se „desilo”, ako svom neverstvu oduzima važnost, ako se ponaša kao da se ništa nije desilo, teško je uspostaviti poverenje. Mnogi zaborave jednostavno pravilo: da bi nekome oprostili grešku, prvo je taj mora jasno priznati kao svoju. Priznanjem da je pogrešila osoba prihvata odgovornost za svoje ponašanje, sama se distancira od svog postupka. Ako pri tom pokazuje da se oseća loše, da oseća krivicu, takvo ponašanje teži ka uspostavljanju ponovnog poverenja.

• 

Jasno izraženo izvinjenje nevernog partnera je takođe veoma važno. Time pokazuje da je svestan kako se njegov postupak odrazio na osećanja drugog partnera. Izvinjenje je gest saosećanja, a saosećanje je jedan od principa ljubavi. Kada nekoga volimo izbegavamo da činimo ono zbog čega će se osećati loše, a trudimo se da radimo ono zbog čega će se osećati dobro.

Poverenju doprinosi izjava neverne osobe da u budućnosti više nikada neće ponavljati takvo ponašanje. Naravno, niko joj ne može zabraniti da se odluči za nekog drugog, ali to ne sme uraditi tako da obmanjuje i vara svog partnera.

Ali ono što je takođe veoma važno je videti svoju ulogu u neverstvu partnera. Pitanje koje može pomoći: ako je to neverstvo signal da nešto nije u redu sa našom vezom ili brakom, šta bi to moglo biti?

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Kada veza počne zaljubljenošću, zaljubljena osoba jednostavno nije u stanju da dobro proceni koliko joj partner zaista odgovara. S jedne strane, idealizuje ga i precenjuje međusobne sličnosti, a s druge strane ne vidi ili umanjuje značaj međusobnih razlika, kao i partnerovih negativnih osobina. I kada uviđa da partner ima neke negativne osobine, zaljubljena osoba se nada da će se on tokom vremena promeniti, da će „sazreti”, „odrasti” i postati onakav kakav ona želi da on bude. Više veruje svom osećaju nego njegovim izjavama. Zbog toga ulazi u ozbiljnu vezu ili brak smatrajući buduću partnerovu promenu izvesnom.

I dok jedni pasivno očekuju i nadaju se da će se njihovi partneri promeniti na željeni način, drugi stupaju u akciju i od partnera energično zahtevaju promenu. Smatraju da je partner, samim tim što jeste partner, dužan da se ponaša na način koji njima odgovara. Interesantno je koliko ove svađe retko donose rezultat u vidu željene promene ponašanja.

Razloga za to ima više. Kada jedan partner nešto zahteva od drugog, drugi to može doživeti kao pokušaj prvog da dominira u vezi. I zato ljudi nekada, čak i kada smatraju da je partner u pravu, prkose njegovom zahtevu da ne bi ispalo da su „krpe” ili „papučići”. Ne žele da budu „pobeđeni”. U svađama brane svoju poziciju u međusobnom odnosu, umesto da se bave promenom ponašanja.

Kada jedan partner pokuša da primeni emocionalno iznuđivanje u stilu: „Da me zaista voliš, ti bi promenio ponašanje”, drugi mu to može vratiti kao bumerang: „A da ti mene voliš, ti bi to moje ponašanje prihvatila”. Rezultat je da se oba partnera osećaju nevoljenim: jedan nije prihvatio ponašanje drugog, a drugi nije pristao da se ponaša na način na koji je prvi zahtevao.

Najgore je kada partner ne pravi razliku između vlastitog ponašanja i sebe kao osobe. U tom slučaju svaki zahtev za promenu ponašanja doživljava kao napad na sebe, kao izjavu drugog da on kao čovek nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje ljubav. A kada jedan partner smatra da ga drugi ne voli, tada predmet svađe postaje zajednički odnos, a ne više neko određeno ponašanje.

Ljudi se mogu menjati, ali se to događa samo onda kada oni to žele. Ne možemo drugog naterati, prisiliti da se promeni, da se ponaša drukčije. Možemo ga pozivati na promenu, možemo apelovati i moliti, ali da li će on promeniti način na koji se ponaša zavisi samo od njega. I zato pri izboru partnera ne treba unapred računati da će se partner promeniti na željeni način: verovatnije je da se neće promeniti, nego da hoće.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Bez obzira na postojanje snažne obostrane ljubavi, u ljubavnim vezama su česte situacije u kojima partneri imaju različite interese ili želje. Tada oba partnera pokušavaju da utiču na onog drugog da se ponaša onako kako oni žele. U pokušaju da u ovom konfliktu prevlada njihova želja ili volja, neki počnu da se pozivaju na ljubav: „Ako me zaista voliš, onda ti mora biti važno kako se ja osećam i učinićeš kako ja želim“. Ovo je tipičan manevar emocionalnog iznuđivanja. Njegova suština je u pretnji: „A ako nećeš da učiniš to što želim, ti me ne voliš i ja ću da odem“. Ova pretnja može biti neizgovorena ali može biti i jasno izrečena optužba.

Jedan od načina na koje partner može da parira ovom iznuđivanju jeste da negira da voli: „Idi, baš me briga“. A kada onaj prvi „ode“, nastaje jedan odnos u kome se oboje pretvaraju da im nije stalo jednom do drugoga. Prkoseći jedno drugome, a i ljubavi koja postoji između njih, ljudi počnu da napadno nose maske neljubavi.

Kada između sebe pokrenu ovu igru ignorisanja, partneri se ponašaju na dva nivoa komunikacije. Na onom očiglednom jedno drugom pokazuju da im nije stalo, a na drugom, skrivenom, pažljivo prate šta se dešava jer im je upravo veoma stalo.

A kada započne igra ignorisanja, tada se u vezi uspostavi novo pravilo: izgubio je onaj ko je slabiji, ko prvi popusti, ko prvi prizna da mu je stalo, da voli. I tako ljubav, voleti drugog, postane „slabost“, „slaba tačka“, a ravnodušnost „prednost“. U odnosu u kome se dvoje ljudi ignorišu, ponašaju kao da ni jednom nije stalo do onog drugoga, jedino što ukazuje na postojanje odnosa je to što nastavljaju da budu zajedno.

Glavni manevar u igri ignorisanja je naterati drugoga da prizna da mu je stalo. Da bi se to postiglo potrebno je učiniti nešto zbog čega će se partner toliko loše osetiti, toliko uplašiti da će zauvek izgubiti voljenu osobu, da više neće moći da izdrži da se kontroliše i da se pravi da mu do nje nije stalo. Najčešća sredstva za to su ostavljanje i izazivanje ljubomore. Zato partneri vuku poteze „napuštanja“, direktno ili indirektno poručuju da odlaze, da su otišli, da se za njih zanima neko drugi. Sve u želji da će partner pasti na kolena i moliti ih da se vrate. I ako se to desi, ljubav se ponovo izražava, sve do sledeće partije u ovoj igri ignorisanja.

Partner koji više ne može da izdrži, a koji ne želi da izgubi, svoju emociju maskira u ljutnju zbog nečeg drugog, i ne popušta. Neki dobri igrači se toliko zaigraju da igra završava stvarnim raskidom. A neki nastavljaju da igraju ovu igru sa nekom osobom i godinama nakon raskida sa njom.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Samo retkima je uspelo da im život liči na filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. I dok je romantična ljubav često nesrećna, u filmskoj ljubavi je obavezan hepiendMeg Rajan i Tom Henks u filmu “Dobili ste mejl”: da li je ovakva romansa moguća u stvarnom životu?

• 

Izraz „filmski poljubac” se odnosi na situaciju kada se dvoje ljube kao na filmu, kada oponašaju ono što su videli na filmskom platnu. I upravo je zato filmski poljubac važan pojam jer je on vidljivi dokaz za ono što generacijama činimo: upijamo uzore i modele sa filmskog platna, a zatim ih oponašamo u svakodnevnom životu. Pogotovo kada je u pitanju ljubav žene i muškarca.

I zato se možemo zapitati kako su masovni vizuelni mediji uticali na naše predstave o ljubavi. Kako se sve to odrazilo na naše kolektivno nesvesno? Kakva je posledica u našem svakodnevnom životu? Iako odgovori na ova pitanja zaslužuju veoma temeljna istraživanja, neke konture tih odgovora se mogu naslutiti.

Gubeći se u iluziji koju pravi film, poistovećujući se sa određenim likom ili glumcem, stvorili smo idealizovane predstave o tome šta jeste ljubav, kako mi treba da se ponašamo, a kako drugi. Mnogi od nas su pokušali ili pokušavaju da vlastiti život uklope u omiljene scenarije. Ali samo retkima je uspelo da im život liči na neki filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. Oni su, nekada nesvesno, nesrećni što su u svom životu „promašili” veliku srećnu ljubav koja im je na neki način bila obećana sa velikog platna ili TV ekrana. Umesto da prihvate sebe i ljude oko sebe, oni trpe zbog razlike koja postoji između očekivanog ljubavnog scenarija i toga kako u stvarnosti žive.

Jedan od načina da se prepozna ova tiha ljubavna osujećenost jeste jedna vrsta zavisnosti od serija i programa u kojima je glavna tema ljubav. Postoje ljudi, žene i muškarci, koji svakog dana provode veliki broj sati pred malim ekranima prateći „španske” serije. Gledajući ih, oni osećaju da se u tom „delu sveta” stvari događaju upravo onako kako bi i trebalo da se događaju.

Dok je romantična ljubav često tragična, u filmskoj ljubavi je obavezan srećni kraj, hepiend. Film jeste umetnost, ali je i roba koja treba da se proda. A publika ne voli kada iz bioskopa izlazi razočarana. I zato je Holivud stvorio veliki broj ljubavnih filmova sa srećnim krajem, neku vrstu savremenih bajki u kojima su oni „srećno živeli do kraja života”. I kada je sedamdesetih godina došlo do zasićenja ovim filmovima, produkciju je preuzela televizija koja je tada bila u ekspanziji. Skoro stotinu godina se naše kolektivno nesvesno puni predstavom srećne ljubavi kao smisla života. I zato je dobro podsetiti da su ljubav i sreća dve odvojene emocije.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević