Psihološki aspekti doživljaja orgazma kod žena

https://www.brainblogger.com/2014/05/20/brain-sex-in-men-and-women-from-arousal-to-orgasm/

Iako je orgazam fiziološki proces u njegovom odigravanju učestvuju mnogi psihološki faktori koji ga mogu modifikovati. Kada se govori o problemima u seksualnom životu žene često se ističe  tzv. anorgazmija koja predstavlja nemogućnost doživljavanja orgazma. Anorgazmija može biti primarna (žena nikada nije mogla da doživi orgazam ni pod kojim uslovima) i sekundarna (orgazam je bio doživljavan u nekom trenutku u prošlosti). 

Istraživači koji su proučavali ženski orgazam sugerišu da su psihološki aspekti možda i važniji od fizičkih aspekta kada je u pitanju doživljaj orgazma kod žena. Npr. postoje dokazi da žene koje su tokom orgazma opuštenije i emocionalno intimnije daju veće ocene doživljajima orgazma, za razliku od žena koje svoje orgazme opisuju kao visoko senzitivne u fizičkom smislu. Takođe postoje dokazi da socijalna percepcija o tome da li žena uopšte treba da doživi orgazam ili ne veoma utiče na sposobnost doživljaja orgazma.

Neki psihološki aspekti koji mogu uticati na doživljaj orgazma kod žena su anksioznost, stid i krivica, nezadovoljstvo svojim telom, seksualna trauma, stres, kao i odnos sa partnerom.

https://www.medicalnewstoday.com/articles/232318.php

Određena razmišljanja koja se javljaju tokom seksualnog odnosa mogu proizvesti anksioznost koja predstavlja jedan od glavnih ometajućih psiholoških faktora za doživljavanje orgazma. Misli koje izazivaju zabrinutost kod žene obično su vezane za to da li je adekvatna svom seksulanom partneru, kako treba da se ophodi, da li ispravno postupa, ili čak da li će ona ili partner moći da dožive vrhunac.

Ako žena misli da nije dovoljno lepa, da nije dovoljno seksualno privlačna, ona će sve vreme biti preokupirana time kako izgleda svom partneru, pokušavaće da prikrije delove tela koji joj se ne dopadaju i neće moći u potpunosti da uživa i doživi vrhunac.

Traumatično iskutvo seksualnog odnosa može dovesti do toga da zadovoljstvo potpuno izostane i da se nikada ne doživi orgazam. To se dešava kada u istoriji osobe postoji neki vidi seksualnog zlostavljanja ili bilo koji vid neadekvatnog tretiranja tokom seksa. Žene sa ovakvim iskustvima sklone su promiskuitetu ili prostituciji i seks im služi kao sredstvo postizanja određenog cilja.

Svakodnevni stres je uzrok da se uživanje potpuno zanemari, razmišljanja o nezavršenom poslu, nedostatku novca, briga o deci, o budućnosti stvara osećanje napetosti koje se prenosi i na telesnu ukočenost.

Važno je da se doživljaj orgazama ne uzima kao obavezan deo seksualnog čina. To će stvoriti samo dodatni pritisak kod partnera i smatraće sebe krivim ili seksualno nesposobnim. Ponekad su žene u stanju da glume orgazam jer neki muškarci smatraju da je to dokaz njihove uspešnosti u krevetu. Takav neiskren odnos ne treba gajiti već sarađivati sa partnerom.

Čitanje misli u partnerskim odnosima

Neki ljudi očekuju da im njihov partner pokaže da ih zaista voli, tako što jeste u stanju da im čita misli. Iako mu nisu saopštili svoje misli, želje, osećanja i namere, oni očekuju da ih partner nekako „oseti”. I zato kada nešto snažno žele, umesto da to jasno izraze, oni ćute, nadajući se da će partner prepoznati šta žele. A kada se to ne desi, tada ne samo da se osećaju frustrirano što želja nije ostvarena, nego se uz to osećaju i nevoljeno. Mogu reagovati osećanjem tuge, ali mogu ljutito optuživati partnera da ih zapravo ne voli.

Otkud nekome ideja da se prava ljubav prepoznaje po nekoj vrsti telepatije? Uverenje da osoba koja nas zaista voli može tačno znati šta nam treba nije se pojavilo tek tako. Ono je sećanje na onaj odnos ljubavi u kome se to zaista događalo, a to je odnos majke prema malom detetu. Mnogi muškarci smatraju da bebe nisu naročito zanimljive jer ne znaju da komuniciraju sa njima. Majke, sa druge strane, znaju da upravo u periodu dok dete ne progovori ima puno neverbalne komunikacije. Zbog toga majka nauči da prepoznaje različite signale svog deteta i da tačno prepoznaje njegova unutrašnja stanja, a zatim, na osnovu toga, i da zadovoljava potrebe deteta. Kada majka nastavi da čita misli i onda kada dete jeste u mogućnosti da svoju želju izrazi rečima, tada dete nastavi da povezuje čitanje misli sa ljubavlju. I zato, ako je u detinjstvu bilo dovoljno da dete pogleda u frižider, da bi mu majka ponudila nešto da jede, kada odraste ta osoba može od partnera očekivati da nastavi da čini isto, naravno ako ga zaista voli.

Očekivanje da partner čita misli negativno se odražava na vezu, ali i donosi različite psihološke dobiti osobi. Na primer: želja koja nije izražena ne može biti ni odbijena. Na taj način osoba izbegava konflikte u vezi, jer nesaopštenoj želji partner ne može reći „ne” i tako ne može nastati konflikt.

Kako su u vezi sa osobom koja očekuje da joj se čitaju misli veoma česti nesporazumi i njene reakcije razočaranja, veoma je dobro da osoba umesto toga počne da jasno verbalno izražava svoje želje i svoja razmišljanja. Jezik je oblik komunikacije u kojem je najmanji broj nesporazuma. Kada upućuje jasne signale, osoba i njeno ponašanje postaju partneru mnogo razumljiviji tako da se broj nesporazuma bitno smanjuje. Tačno je da je osobama koje su dugo zajedno dovoljan pogled, pa da znaju kako se oseća partner, ali ne treba zaboraviti da je tome prethodio početni period direktne i jasne komunikacije. Razgovor o sebi i svojim željama i osećanjima jeste deo bliskosti bez koje nema kvalitetne veze.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Koncept veze

Rašireno je verovanje da je sasvim dovoljno da neko pronađe osobu sa kojom će se snažno voleti, pa da sa njom ima veoma srećan zajednički život. Ljudi koji veruju da ljubav ima takvu moć ne menjaju mišljenje ni onda kada očigledno snažnu ljubav ne prati srećan kraj. Ljudi zaključuju da u tom konkretnom slučaju kraj dokazuje da ni partner ni ljubav nisu bili pravi. Nastavljaju da veruju da prava ljubav mora dovesti do srećne ljubavne veze.

Ljudi koji veruju u moć prave ljubavi da paru donese srećan zajednički život pogrešno izjednačuju ljubav sa vezom. Ljubav i veza nisu isto, to su dve različite pojave. I zato je moguće da se dvoje snažno vole, ali da nisu u stanju da naprave dobru vezu. Moguće je i obrnuto: imati veoma dobru vezu uprkos ljubavi koja nije snažna. I zato je za srećnu ljubavnu vezu potrebno znati da je pored ljubavi važna i veza koju je sa voljenom osobom moguće ostvariti.

Veza postaje problematična onda kada dvoje ljudi koji se inače snažno vole imaju različite poglede na to kako veza treba da izgleda. Svako od njih pokušava da onog drugog „ugura” u vlastiti koncept veze. Kada to ne uspeva tada je osoba frustrirana jer smatra da sa vezom ili partnerom nešto nije u redu. Kada oba partnera insistiraju na ispravnosti svog koncepta veze, konflikt oko toga kako veza treba da izgleda postaje hroničan. Tada veza postaje nekvalitetna: nestabilna, puna svađa, emocionalnog iznuđivanja, nasilja i čestih privremenih raskida. A upravo zato što se dvoje u nekvalitetnoj vezi zaista vole, oni zbog nesklada snažno pate.

Zabluda je verovati da je velika ljubav dovoljna da bi ljubavna veza bila srećna, skladna, stabilna i dugotrajna. Ljubavna veza je sastavljena iz dve različite stvari, iz ljubavi i iz veze. Dobra ljubavna veza je ona u kojoj postoji ljubav i u kojoj postoji veza koja dobro funkcioniše. Za to sama ljubav nije dovoljna. Ko želi srećnu ljubavnu vezu, treba da proceni da li je sa potencijalnim partnerom moguće ostvariti upravo takvu vezu. Prvo je potrebno znati kakva se veza traži. Kada osoba zna šta traži, tada će mnogo lakše među potencijalnim kandidatima razlikovati one koji se mogu uklopiti u njen koncept veze od onih koji se nikako ne mogu uklopiti. Već i to da neko uspe da među osobama koje mu se sviđaju identifikuje one sa kojima ne bi mogao da ostvari zadovoljavajuću vezu mnoge može poštedeti ljubavne patnje. U mnogim slučajevima se to može proceniti na samom početku, samo ne treba žmuriti i nadati se da će ljubav da odradi svoje, već treba gledati.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Erotska inteligencija

Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već samo testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela

Promene koje su nastale u odnosima žena i muškaraca dovele su do raznoraznih novih načina ponašanja u međusobnim odnosima. A ovi načini ponašanja zahtevaju posebne reči, tako da je u međuvremenu nastala jedna posebna vrsta govora o ljubavi. Uzmimo za primer situaciju u kojoj jedna osoba prilazi drugoj sa očiglednim interesovanjem. Sve na prvi pogled liči na ono što nazivamo udvaranjem, ali iza tog ponašanja može da se krije i nešto sasvim suprotno. I zato je dobro da pojmovi koji se koriste u ovim situacijama budu jasni i dobro definisani.

Udvaranje je ponašanje one osobe kojoj se neko sviđa i koja je iskreno zainteresovana da sa tom osobom uspostavi dublju emocionalnu vezu. U korenu reči udvaranje je reč dvor, kao u izrazima dvoriti ili udvorica. To označava da se onaj koji se udvara ponaša kao na dvoru, odnosno da se ponaša na takav način koji ga predstavlja kao finu osobu. I zato treba znati da onaj koji se udvara, upravo zbog svoje težnje da bude prihvaćen, sebe predstavlja u nerealnom najboljem svetlu.

Udvaranje treba razlikovati od ljubaznosti jer nekada su ljudi toliko ljubazni da kod drugih izazivaju zabunu. Ovi tada misle da je reč o tome da ih data osoba tretira na poseban način i da im poručuje da su za nju zainteresovani. Ukoliko uporedimo kako se ta osoba ponaša prema drugim ljudima, tada vidimo da je ona i prema njima tako posebno ljubazna.

Koketiranje je ponašanje koje je identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali koje ima sasvim drukčiji cilj. Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već želi samo da testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela. Zbog toga, kada konačno dobije signal od drugoga da on jeste zainteresovan da bude sa njom, dobivši potvrdu koju je tražila, osoba odustaje od cele stvari. Spolja, u ponašanju, to izgleda kao nagli obrt, kao neobjašnjivo „hlađenje” i povlačenje osobe koje kod drugoga izaziva osećanje zbunjenosti.

Zavođenje takođe može biti identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali od njega se razlikuje po tome što osoba koja zavodi ima neki skriveni cilj. Ona drugoga samo obmanjuje da je erotično zainteresovana za njega, a prikriva da želi nešto sasvim drugo. Ono što se zaista želi može biti nekakva materijalna korist, pomoć u napredovanju u karijeri, saznavanje neke tajne, ali može biti i neka simbolična dobit, kao, na primer, kada jedan muškarac zavodi određenu devojku da bi drugom muškarcu pokazao da je bolji od njega ili da bi mu se osvetio kroz seks sa njegovom bivšom devojkom.

Sa razlikovanjem ovih pojava raste naša socijalna inteligencija, a posebno ona njena vrsta koju zovemo erotska inteligencija.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Seksualni lov

Zašto neke osobe, kada osvoje potencijali „plen”, izgube interesovanje.

Dok je udvaranje ponašanje osobe koja želi da ostvari ozbiljnu vezu, zavođenje je ponašanje osobe koja ima skriveni cilj. Iako se osoba predstavlja kao neko ko želi ozbiljnu vezu, ona teži nečemu drugom. A kada uspe da ostvari svoj skriveni cilj, osoba gubi svako dalje interesovanje za osobu oko koje se prethodno toliko trudila.

Veoma često izgleda da je taj skriveni cilj seksualni odnos. Tipično je da se posle nekoliko seksualnih odnosa osoba „ohladi” i povuče iz veze koja je tek na početku. Takvo njeno ponašanje dovodi do toga da se druga strana, žena ili muškarac, oseti izneverenom, prevarenom, iskorišćenom.

Međutim, ono što ovi ljudi traže u ljubavnom odnosu nije seks, već osećanje da su privlačni, da su vredni, da zaslužuju da budu prihvaćeni. Oni misle da će ukoliko uspeju da privuku određenu osobu koja im imponuje nekako potvrditi svoju vlastitu vrednost i bolje se osećati. Ali, i onda kada uspešno privuku drugog ili drugu, ne uspevaju da održe osećanje lične vrednosti duže vreme. Kako nisu ni svesni da traže osećanje lične vrednosti tamo gde ga ne mogu naći, zaključuju da dati partner nije dovoljna motivacija, tako da nastavljaju da traže dalje i da šarmiraju.

Što se osoba oseća manje vrednom i privlačnom, to oseća veći impuls da se ovako dokazuje. Neki muškarci u četrdesetim, koje „trese” kriza srednjeg doba, dobar su primer za to. Večernji izlazak se pretvara u lov na „komade”, na mlađe žene i devojke, čije osvajanje bi trebalo da potvrdi privlačnost i seksualnu moć dotičnog gospodina. Kada je plen ulovljen, stavlja se „recka” i gubi se svako dalje interesovanje za datu osobu. Nekada je ova transformacija ličnosti veoma velika: šarmantni gospodin se pretvara u mrzovoljnog i dosadnog tipa. Šarm je bio samo način da se ulovi plen. A kako kažu Kinezi: „Čemu zamka kada je zec već uhvaćen”.

Iako smo dali za primer srednjovečne muškarce, seksualni lov je ponašanje koje je možda još više izraženo kod mlađih muškaraca. Ali ne samo muškaraca. I mnoge devojke i žene žele da potvrde svoju privlačnost, vrednost i vlastitu cenu na ovoj vrsti tržišta. I onog trenutka kada dobiju ono što žele, ali se ne osete ispunjenima, tada se hlade da bi se ponovo zagrejale za nekog drugog.

Druga imena za seksualnog lovca su ženskaroš, švaler, promiskuitetna osoba, itd. Nekada su im drugi zavideli na tome. Danas se smatra da je to znak emocionalne nezrelosti, bežanje od emocionalnog vezivanja, a nekada i znak prave zavisnosti od seksa. Ako tražimo savremeni uzor muškarca, seksualni lovac svakako nije kandidat za to.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“, Zoran Milivojević

Ko ne može da se zaljubi?

Danas verujemo da je zaljubljenost jedno prirodno osećanje koje svako može osetiti, kao i da je zaljubljenost prisutna u svim ljudskim zajednicama i u svim istorijskim periodima.

Verujemo da je zaljubljenost onaj obavezni i veoma intenzivni početak ljubavi, nakon kojeg se javlja mirnije osećanje ljubavi.

Zaljubljena individua projektuje vlastitu predstavu o pravom ili idealnom partneru na onu osobu koja ima dovoljno sličnosti sa ovom predstavom.

Postojanje ove predstave je uslov zaljubljivanja.

Sposobnost da se zaljubi ima samo ona osoba u čijoj psihi postoji ova predstava. Ali mnogi ljudi nemaju ovu predstavu. Oni koji je nisu izgradili ili su je razgradili, jednostavno se ne mogu zaljubiti.

Ljudska društva se međusobno razlikuju po tome da li neguju kult prave ljubavi. Ako to čine, podstiču pojedince koji im pripadaju da veruju u pravu ljubav, da izgrađuju predstave o idealnim partnerima. I zato je zaljubljivanje često u međuljudskim odnosima koji u njima vladaju. Ako u društvu ne postoji kult prave ljubavi, na individualnom nivou zaljubljivanje ili ne postoji ili je veoma retko. Proizlazi da je zaljubljenost, kao što su to i druga socijalna osećanja, društveno konstruisana.

U društvima u kojima postoji kult ljubavi, ljubav nije sredstvo, već je cilj kojem se teži. U njima dominira predstava o tome kako je ostvarena ljubav stanje vrhunske sreće, uživanja i blagostanja. Unošenjem ovih novih značenja u pojam ljubav, ona postaje veoma visoka društvena vrednost. I zato generacije u svojim pojedinačnim životima počinju potragu za obećanom srećom u pravoj ljubavi –zaljubljenosti.

U tom civilizacijskom okviru se kreće i naš svetonazor. Deni de Ružmon je smatrao da je ovo isključiva osobina Zapada jer na Istoku „nema velikog mita o ljubavi”. U savremenoj masovnoj kulturi mediji su impregnirali naše kolektivno nesvesno. Ono je holivudizovano raznim predstavama o ljubavi: bajkolikim, trubadurskim, viteškim, romantičnim i filmskim. Uživanje u ljubavi–zaljubljenosti je naš kolektivni fantazam. I zato tako čvrsto verujemo da je zaljubljivanje nešto potpuno prirodno.

I ko se onda ne može zaljubiti? Svi koji nemaju predstavu o pravom partneru: mala deca koja još uvek nisu izgradila ovu predstavu; pripadnici onih kultura i zajednica koje ne vrednuju ljubav kao izvor užitka; narcisoidne osobe kojima drugi nisu važni tako da im je smanjena sposobnost vezivanja za druge.

Tu su i oni koji su izgubili sposobnost zaljubljivanja: emocionalno zrele osobe koje su naučile da sebe i druge prihvate takvim kakvi su, bez idealizacije i projekcija. Ljudi na putu individuacije, kako bi rekao Jung.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“Zoran Milivojević

Šta nas sprečava da volimo?

https://tinybuddha.com/blog/when-youve-fallen-for-someone-who-isnt-right-for-you-right-now/
  •  Ego predstavlja prekomernu i preteranu ljubav koju osoba oseća prema sebi. Ego sprečava naš razvoj i usavršavanje, jer mislimo da sve znamo. Ego čini da se osećamo superiorno, time druge osobe ne smatramo vrednim naše ljubavi. Ego se manifestuje ljutnjom kada ne uspemo da dobijemo ono što želimo, kontrolom nad drugima, ponosnim verovanjem da smo superiorniji i mržnjom, što nas sprečava da vidimo dobro koje je u drugima.
  • Samoobmana je veliki neprijatelj ljubavi. Mi se stalno zavaravamo, govorimo kako je sve u redu, ali u stvarnosti zapravo i nije tako. Vrlo često mi verujemo u ono što kažemo jedni drugima, a u stvari ne shvatamo da može postojati jaz između onoga što mislimo i onoga što je u stvarnosti objektivna istina.
  • Kukavičluk nas ograničava, sprečava nas da budemo ono što jesmo. Moramo biti hrabri, moramo se suočavati i hrabro koračati kroz život. Moramo se usuditi biti takvi kakvi smo. Prepoznavanje sopstvenih grešaka i uvek učenje od njih je neophodno. Naša poniznost kada moramo da prihvatimo greške olakšava hodanje putem ljubavi prema sebi i našem partneru.
  • Nedostatak istrajnosti može biti veliki problem na putu ka ljubavi. Često se dešava da nam drugi sugerišu kako nešto da raditmo, da li uopšte treba ili ne treba nešto da uradimo i u tim trenucima je veoma važno da slušamo sebe, da obratitimo pažnju na ono šta naše srce kaže, na ono kako se osećamo. Najbitnije je da se ne obeshrabljujemo jer, upornošću se dobija sve što želimo.
  • Strah nas sprečava da vidimo, sprečava nas da kažemo i radimo ono što zaista želimo. U ljubavi se plašimo patnje, odbijanja, ali ljubav je uvek rizik i moramo učiti iz svake situacije. Da bismo bili u stanju da volimo nekoga, moramo prvo da volimo sebe. Šta znači voleti sebe? Prihvatiti sebe baš onakvima kakvi jesmo, sa svim našim vrlinama i manama. Odnos koji imamo sa drugom osobom je veran odraz odnosa koji imamo sa sobom. Voleti nekoga znači ne okrivljivati, ne osuđivati, ne kritikovati.

Povređena sujeta

Da li je sujeta neka vrsta ponosa, ljubavi prema sebi, pozitivne slike o sebi, samopoštovanja?

https://www.imagenesmy.com/imagenes/pixel-art-pez-artist-39.html

Da bismo objasnili kako neko reaguje na određene događaje, ne samo u ljubavnom životu, često koristimo izraz „sujeta”. Kada neko u razgovoru kaže da mu se ona sveti jer joj je povredio sujetu, drugi klimajući glavom daju znak da su razumeli. Ali šta je to sujeta? Kakvi su u stvari sujetni ljudi? Da li je sujeta neka vrsta ponosa, ljubavi prema sebi, pozitivne slike o sebi, samopoštovanja?

Sigurno ćete biti iznenađeni kada saznate da reč sujeta u stvari znači praznina. To se jasno vidi u nekim drugim rečima kao što je sujeverje koje znači praznoverje, ili osujetiti što znači onemogućiti ostvarenje nečega. Druga reč koja se koristi u našem jeziku je taština. Reći da je neko tašt je isto kao i reći da je sujetan. Zato je taština sinonim koji takođe označava prazninu. Na primer, kažemo da lek treba uzeti natašte, odnosno na prazan želudac.

Kako onda možemo misliti da neko ima povređenu prazninu? Očigledno je da ovu reč tako masovno nepravilno upotrebljavamo jer smo tokom vremena zaboravili njeno pravo značenje, a da nas na to niko nije upozorio. A priznaćete da je malo čudno kada neki narod pokušavajući da govori o samopoštovanju govori o praznini.

Kako je do takve greške došlo? U mnogim društvima se osuđuje ono ponašanje kada neki pojedinac veliča svoje nepostojeće vrline pokušavajući da kod drugih izazove prihvatanje i poštovanje. Ljudi slušaju nekoga šta priča o sebi, a onda, gledajući tu osobu, zaključuju da je to sve prazna priča, sujeta. I zato je osoba koja se često ovako „duva” nazvana sujetnom.

Ali onaj koji o sebi priča pozitivno ne mora biti umišljen, on može govoriti o kvalitetima koje zaista poseduje. Tada ne možemo reći da je sujetan. Problem nastaje kada se ne razlikuje prepotentnost od samosvesti, lažni ponos od stvarnog samopoštovanja. A kada u jezičkoj ravni ne postoji takvo razlikovanje, onima koji koriste taj jezik je teško da razumeju razliku između ovih pojmova.

Možemo pretpostaviti da nekada davno, kada je hrišćanstvo bilo tesno povezano sa svakodnevnim životom, kada su ljudi težili da žive kao sluge božje, ovo razlikovanje nije bilo važno. Tada su u težnji da odbace grešno samoljublje, a istaknu skromnost, ljudi poricali svoje vrline.

Danas je za kvalitetni ljubavni odnos potrebno ne samo da osoba voli drugoga, već da voli i samu sebe. Žrtvovanje i samoponištavanje u ljubavi više nije prihvatljiv model. Devojke ne žele da u svojim samopožrtvovanim majkama vide uzor za sopstveni život. Savremena formula ljubavi je volim sebe, ali volim i tebe. On je rekao: Volite druge kao same sebe!

Tekst preuzet iz knjige "Uloviti ljubav", Zoran Milivojević

Definišite cilj

Džon Rokfeler je na pitanje: „Šta je to potrebno za uspeh?“ odgovorio: „Pročitao sam mnogo knjiga i upoznao mnogo uspešnih ljudi, na kraju sam došao do saznanja da su za uspeh potrebne samo dve stvari:

-Prva, da čovek TAČNO zna šta želi da postigne

-Druga, da bude spreman da plati cenu za to“

Nedostatak jasnog cilja je jedan od najvećih uzroka za neuspeh u bilo kom polju života. Danas, kada pitate ljude u razgovoru šta im je cilj, često možete čuti odgovore kao što su: Želim da imam neki normalan posao, Želim da budem srećan, Ne znam itd.

Ukoliko pažljivo pogledamo, primetićemo da ljudi koriste terminologiju želim koja kao takva asocira na želje, a između želja i ciljeva postoji ogromna razlika.

Na Harvardu je sprovedeno istraživanje između 1979. i 1989. godine. Studente koji su diplomirali 1979. pitali su: „Da li ste postavili jasne, pisane ciljeve za svoju budućnost i napravili planove kako da ih ostvarite?“ Istraživanje je pokazalo da je samo 3% studenata to i uradilo. 13% je imalo ciljeve, ali oni nisu bili u pisanom obliku. Preostalih 84% nije imalo nikakvih specifičnih ciljeva. Deset godina kasnije, 1989. godine, naučnici su intervjuisali studente te generacije i ustanovili da je 13% onih koji nisu imali ciljeve u pisanom obliku, zarađivalo u proseku dvostruko više od 84% studenata koji nisu nikada definisali svoje ciljeve. Ono što je iznenađujuće i frapirajuće jeste da je onih 3% studenata koji su imali jasne, zapisane ciljeve, kada su napustili Harvard u proseku zarađivali deset puta više od presostalih 97% studenata iste generacije.

Jasnoća ciljeva je 80% uspeha. Brajan Trejsi

Tačno definisani ciljevi deluju na nas kao magnet. Privlače nas prema sebi, a druge prema nama. Ciljevi moraju biti konkretni, merljivi, dostižni, moraju dostići konkretan rezultat, moraju biti vremenski definisani i ciljevi koje postavimo treba da nas inspirišu.

Npr. „Dana 31.12.2020. godine imam milion dolara“ – ovo je konkretno definisan cilj, apsolutno je merljiv a da li je dostižan, zavisi od spremnosti da se plati cena za to u obliku napornog rada, odricanja, hrabrosti, preuzimanja rizika i sl. Ovako postavljen cilj, na način da se ne piše kao nešto što će se tek desiti, nego kao da je već ostvareno, ima neverovatno moćan psihološki efekat, jer aktivira moć podsvesti koja nas nezadrživo i neumoljivo vodi upravo ka ostvarenju tog cilja.

Pre nego što definišete svoje ciljeve, potrebno je da potpuno iskreno preispitate vaše istinske vrednosti, pa da te ciljeve postavite sami nakon dugotrajnog i iskrenog razgovora sa sobom.

Vaši ciljevi mogu biti iz jedne ili više različitih sfera života, kao što su karijera, novac, porodica, zdravlje, duhovnost itd.

Zamislite da ne postoje nikakve granice i da vaš potencijal nije ni na koji način ograničen. Uzmite olovku i papir i spontano napišite listu šta sve želite postići u životu, kakva osoba želite biti i šta biste sve voleli da posedujete itd. Napišite ovu listu iskreno, onako kako zaista mislite, osećate i želite. Nemojte upasti u zamku preispitivanja, jednostavno se prepustite i na papir stavite svoje istinske snove, želje i vizije.

Sada uzmite drugi list papira i iz svoje liste želja izdvojite i zapišite 10 stvari koje želite postići. Neka oni budu pozitivni, ambiciozni i napisani u sadašnjosti.

Ovu listu pogledajte više puta dok ne budete sigurni da je to zaista ono što želite postići u svom životu. Budite ambiciozni, izađite iz zone komfora i zapamtite dok planirate da je vaš život suviše kratak da bi bio sitan.

Sada pogledajte svoju listu i postavite!sebi pitanje: Koji od ovih ciljeva bi imao najveći efekat na uspeh u mom životu?

Zaokružite taj cilj i zapišite ga na malom papiru koji ćete uvek nositi sa sobom dokle god ga ne ostvatite. Po Brajanu Trejsiju ovo čini samo 1% najuspešnijih ljudi na svetu.

Jasni i napisani ciljevi imaju revolucionaran efekat. Inspirišu vas, oslobađaju vašu energiju, omogućavaju vam da prevaziđete odugovlačenje i teraju vas na delovanje i permanentnu akciju.

Svako jutro pročitajte svoje ciljeve. Što više razmišljate o njima, to veći postaje vaš unutrašnji poriv i želja da ih postignete. Poznata poslovica kaže: Ciljevi su gorivo u peći dostignuća.

Ciljevi ne mogu biti univerzalni, niko osim vas ne može definisati šta želite da postignete. Baš kao i uspeh, ciljevi su duboko individualna stvar.

„Sedam tajni uspeha“ – Dr. Kenan Crnkić

LJubav je istinsko davanje sebe

https://static.parade.com/

Ljubav je aktivnost, a ne pasivni afekat, ona je »ostajanje« a ne »zaljubljivanje«. Na najopštiji  način aktivni karakter ljubavi može se izraziti tvrdnjom da je ljubav ponajpre davanje, a ne primanje. Šta je davanje? Mada se čini da je odgovor na to pitanje jednostavan, on je zapravo vrlo dvosmislen i zamršen.

 Najraširenije nerazumevanje je ono koje pretpostavlja da je davanje »napuštanje« nečega, lišavanje ili žrtvovanje. Osoba čiji se karakter nije razvio iznad stepena receptivne, izrabljivačke ili sakupljačke orijentacije, doživljava akt davanja na taj način.

Tržišni karakter je sklon dati, ali samo u razmjenu za primanje. Davanje bez primanja njemu se čini kao prevara . Ljudi koji su pretežno neproduktivni osjećaju davanje kao osiromašenje. Stoga većina pojedinaca te vrste odbija da daje. Neki davanje smatraju za vrlinu u smislu neke žrtve. Oni misle da je upravo zato bolno dati što čovek to mora činiti. Vrlina davanja leži za njih u samoj činjenici da se prihvata žrtva.

Za produktivni karakter davanje ima potpuno drugo značenje. Davanje je najviši izraz moći. U samom aktu davanja ja doživljavam svoju čvrstinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. Taj doživljaj pojačane vitalnosti i moći ispunjava  me radošću. Ja doživljavam sebe kao bogatog, kao onog koji troši, koji je živ i zato radostan . Davati je radosnije nego primati, ali ne zbog toga što je to lišavanje, već zbog toga što u aktu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

Međutim, najvažnije područje davanja nije područje materijalnih dobara, već je ono u specifično ljudskoj sferi. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocjenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu — već da joj daje od onoga što u njoj živi. Ona joj daje svoje radosti, svog interesa, razumevanja, znanja, humora, žalosti — sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Takvim davanjem od svog života ona obogaćuje drugu osobu, ona pospešuje životnost drugoga, pospešujući i vlastitu. Ona ne daje da bi primila. Davanje je samo po sebi izuzetna radost.  Ali, u davanju ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi i upravo to što je oživljeno reflektije  se povratno na njoj. U istinskom davanju ona ne može a da ne primi ono što joj je uzvraćeno. Davanjem činimo i drugu osobu davaocem i oboje sudelujemo u radosti onoga što je oživljeno. U činu davanja nešto je rođeno i obe osobe koje sudeluju u tom činu zahvalne su za životnost koja je za njih rođena.

Umeće ljubavi, From