Danas verujemo da je zaljubljenost jedno prirodno osećanje koje svako može osetiti, kao i da je zaljubljenost prisutna u svim ljudskim zajednicama i u svim istorijskim periodima.

Verujemo da je zaljubljenost onaj obavezni i veoma intenzivni početak ljubavi, nakon kojeg se javlja mirnije osećanje ljubavi.

Zaljubljena individua projektuje vlastitu predstavu o pravom ili idealnom partneru na onu osobu koja ima dovoljno sličnosti sa ovom predstavom.

• 

Postojanje ove predstave je uslov zaljubljivanja.

Sposobnost da se zaljubi ima samo ona osoba u čijoj psihi postoji ova predstava. Ali mnogi ljudi nemaju ovu predstavu. Oni koji je nisu izgradili ili su je razgradili, jednostavno se ne mogu zaljubiti.

Ljudska društva se međusobno razlikuju po tome da li neguju kult prave ljubavi. Ako to čine, podstiču pojedince koji im pripadaju da veruju u pravu ljubav, da izgrađuju predstave o idealnim partnerima. I zato je zaljubljivanje često u međuljudskim odnosima koji u njima vladaju. Ako u društvu ne postoji kult prave ljubavi, na individualnom nivou zaljubljivanje ili ne postoji ili je veoma retko. Proizlazi da je zaljubljenost, kao što su to i druga socijalna osećanja, društveno konstruisana.

U društvima u kojima postoji kult ljubavi, ljubav nije sredstvo, već je cilj kojem se teži. U njima dominira predstava o tome kako je ostvarena ljubav stanje vrhunske sreće, uživanja i blagostanja. Unošenjem ovih novih značenja u pojam ljubav, ona postaje veoma visoka društvena vrednost. I zato generacije u svojim pojedinačnim životima počinju potragu za obećanom srećom u pravoj ljubavi –zaljubljenosti.

U tom civilizacijskom okviru se kreće i naš svetonazor. Deni de Ružmon je smatrao da je ovo isključiva osobina Zapada jer na Istoku „nema velikog mita o ljubavi”. U savremenoj masovnoj kulturi mediji su impregnirali naše kolektivno nesvesno. Ono je holivudizovano raznim predstavama o ljubavi: bajkolikim, trubadurskim, viteškim, romantičnim i filmskim. Uživanje u ljubavi–zaljubljenosti je naš kolektivni fantazam. I zato tako čvrsto verujemo da je zaljubljivanje nešto potpuno prirodno.

I ko se onda ne može zaljubiti? Svi koji nemaju predstavu o pravom partneru: mala deca koja još uvek nisu izgradila ovu predstavu; pripadnici onih kultura i zajednica koje ne vrednuju ljubav kao izvor užitka; narcisoidne osobe kojima drugi nisu važni tako da im je smanjena sposobnost vezivanja za druge.

Tu su i oni koji su izgubili sposobnost zaljubljivanja: emocionalno zrele osobe koje su naučile da sebe i druge prihvate takvim kakvi su, bez idealizacije i projekcija. Ljudi na putu individuacije, kako bi rekao Jung.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“– Zoran Milivojević