Kafa (ipak) nije zdrava!

Po rečima prim dr med Petra Borovića, kafa utiče na centar u mozgu koji niveliše naše raspoloženje i zove se nucleus accumbens. Ljudima koji piju kafu je u tim momentima prijatno, izlučuju se u mozgu opijati potpuno identični kao kod teških droga. Ovo traje 20-tak sekundi a nakon toga dolazi do depresivnog efekta.

Veoma važan efekat kafe je da snažno stimuliše hormone stresa, međutim, ljudi to doživljavaju kao povećanu budnost a ne kao stres. Kafa sadrži 821 isparljivi sastojak. Glavni nosilac funkcije je otrovna biljna baza koja se zove kofein. Kofein posle prvog gutljaja, kao i sve ostale droge, stiže do glavnog centra za zadovoljstvo u mozgu u roku od nekoliko sekundi, i podiže nivo beta endorfina, prirodnog „opijata“, hormona koji izaziva osećaj prijatnosti.

Kafa bez kofeina ne postoji

Kafa bez kofeina pravi se tako što se zrno kafe uranja u jaku kiselinu koja povlači nešto kofeina ali ga svakako ostaje u zrnu i dobijamo kafu koja uz kofein, ima i dodatak jake kiseline. Kafa sa mlekom je užasavajuće loša za stomak. Dolazi do stvaranja precipitata između kofeina i kazeina mleka, što kod nekih ljudi može izazvati mučninu, gađenje i neprijatnost.

Koliko kafe je dozvoljeno?

Oštećenja čovekovog tela nastupaju ako u toku dana popije više od 20 mg kofeina. Jedna šoljica kafe ima 120 mg. Koliko je kofein štetan i nekoristan, jasno je kad uzmete u obzir da je na skali „težine“ odvikavanja na petom mestu, posle heroina, nikotina, kokaina i alkohola.

Štetnost kafe pojačava se termičkom obradom. Kafa je svetlozelene boje, ali posle prženja na temperaturi višoj od 280 stepeni, kidaju se ugljenične veze u strukturi zrna, kafa pocrni, stvaraju se kancerogena jedinjenja. Kafa je jedina namirnica za koju nam je „normalno“ da je u ishrani koristimo ugljenisanu.

Kafa utiče na lepotu

Produkti prženja kafe su među „krivcima“ za displazije (promene) u tkivu dojki. Oblik i čvrstina dojki zavise od elastičnih vlakana kože, za koje je kafa pogubna. Istovremeno, kafa je snažan diuretik, pa isušuje kožu što dovodi do ranije pojave bora. Osim toga, od kafe i zubi žute.


Direktan uticaj kafe na zdravlje

Kafa negativno deluje i na srce, jer kad popijemo šoljicu, srčani ritam ostaje poremećen naredna tri sata. To stanje u kojem se srce nalazi posle konzumiranja kafe je stanje do kojeg nikad ne dolazi prirodno. Izazivaju ga isključivo kafa i cigarete, koje istovremeno stimulišu simpatička i parasimpatička vlakna, naređujući srcu da krene i stane u isto vreme. Tako se srce posle kafe satima nalazi u stanju napetosti koju ne može da reši.

Kafa je jedan od glavnih faktora raka jetre. Pošto raste u tropima, na njoj se nasele gljivice koje luče aflatoksin koji izaziva rak.

Kofein u organizmu ostaje između 68 i 72 sata, a on onemogućava korišćenje kalcijuma i magnezijuma iz ishrane. Kosti se stalno obnavljaju, jer imaju dve vrste ćelija, jedne razgrađuju, a druge formiraju nove strukture koštanog tkiva. Tako se kosti neprekidno prilagođavaju opterećenju i naporima. Pošto kafa blokira preuzimanje kalcijuma iz namirnica, nove strukture koje se stvaraju su lošeg kvaliteta i gustina kostiju opada. Žene to osete tek kad uđu u menopauzu, pošto se tada i fiziološki gubi kalcijum a ako su rezerve već male, stvar je još gora.

Bilo bi dobro da osvestite zbog čega neke od štetnih navika uporno ne menjate, da se makar za trenutak okrenete sebi i učinite nešto dobro za svoje zdravlje.

Počnite tako što ćete se pozdraviti sa kafom. Srećno!

Susret sa sopstvenom senkom i večito pitanje: Da li sam ja loša osoba?

Da li ste sebi postavili ovo pitanje?

Znate na koje mislim.

Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.

I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.

Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?

Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.

Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.

Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.

Upoznajte svoju senku

Termin “senka” osmislio je švajcarski psihijatar Karl Jung kako bi opisao one aspekte ličnosti koje odbacujemo i potiskujemo. Prema društvenim standardima, svi mi posedujemo crte koje su “nezdrave,” “neprikladne,” ili “neprihvatljive.” Možda smo ljubomorni. Možda oštro sudimo. Možda sprečavamo druge da napreduju.

Ali problem leži u tome što se ove vrste misli i ponašanja ne slažu dobro sa predstavama povodom toga ko smo mi u stvari. Uostalom, volimo sebe da vidimo kao dobre ljude, zar ne?

Dakle, um ignoriše te aspekte nas samih. Mi nemamo svoju senku. Potiskujemo je, opravdavamo, izvinjavamo se u njeno ime, nazivamo je nečim drugim.

„Persona je maska koju nosimo u odnosu na svet i druge. Stvara se kombinacijom socijalizacije, društvenih očekivanja, iskustva sveta i prirodnih svojstava i sklonosti pojedinca. Kombinuje elemente kako želimo da vidimo sebe, u idealnom slučaju i kako želimo da nas svet vidi, kao i kako svet nas vidi i želi da budemo. Persona definiše naš društveni identitet; ona je konstruisana u odnosu na uloge koje igramo u životu i svetu, kako želimo da izgledamo i budemo viđeni. To je lice koje nosimo, a koje je prezentativno i prihvatljivo za društvo. To nije nužno ko smo mi u stvari, već ko želimo da budemo i pretvaramo ispred drugih i mnogo puta i ispred sebe. “ – David Schoen, Rat Bogova

Međutim, ne možemo izlečiti ono što odbijamo da priznamo.

„Senka je moralni problem koji izaziva čitavu ego ličnost, jer niko ne može postati svestan senke bez značajnih moralnih napora. Svesnost podrazumeva prepoznavanje mračnih aspekata ličnosti kao prisutnih i stvarnih. Ovaj čin je suštinski uslov za svaku vrstu samospoznaje.“ – Karl Jung, Aion (1951). CW 9, Deo II: P.14

Prema Jungu, istinska samospoznaja jedini je put ka celosti. Ključ za pripitomljavanje senke nije u tome da je ignorišemo ili potiskujemo, već da je prihvatimo i integrišemo.

“Do prosvetljenja se ne dolazi zamišljanjem figura svetlosti, već čineći mrak svesnim.”- Karl Jung

Zbog toga je Pitanje toliko važno za naš samorazvoj. Ako nemamo hrabrosti da se suočimo sami sa sobom, kako se uopšte možemo nadati da ćemo biti najbolja verzija koja možemo da budemo?

Možda mislite: “Sigurno, sve ovo zvuči odlično – ali kako da počnem da radim ovaj posao oko senke?”

Pa, prvo, morate znati šta tražite.

Lociranje Senke

Pre nego što počnete da radite na sopstvenoj senci, morate znati gde da je pronađete. Zapamtite, aspekti senke oni su koje ste duboko zakopali u nesvesnom umu, tako da ćete morati na neki način da napravite psihološku mapu blaga kako bi ih iskopali.

Senka je veoma škakljiva stvar i trebale su joj godine da nauči kako da se najbolje sakrije od vas. Međutim, senka se ne krije da bi vas uznemiravala, već da bi vas zaštitila.

Svaka misao ili ponašanje koji se nalaze u senci okružuje jezgro bola unutar vas. Sve traume – strahovi, poniženja, trenuci odbacivanja ili napuštanja itd. – stvaraju sićušne planete ukopane ispod slojeva reakcionarnog ponašanja.

Kao što atmosfera Zemlju štiti od sunčevih zraka i sprečava da kiseonik izađe u svemir, tako senke štite traume od spoljašnjih okidača i sprečavaju ih da upadaju u svesni deo svesti, jer bi nas to držalo u stalnom  stanju patnje.

Zbir ovih potisnutih „planeta“ je senka – čitav univerzum u nama koji tek treba da istražimo. Ali kao što je i svemir savršeno mračan, takav je i nesvesni um, slepe tačke u ličnostima stvaraju prepreke između nas i istinske samospoznaje.

Srećom, možemo identifikovati simptome senke da bi odredili njene granice, jer nam ona omogućava da osvetlimo i osvestimo tu nepoznatu teritoriju.

Simptomi Senke

Povremeno se može dogoditi da snažno reagujete na ljude ili situacije na načine koje ne razumete. Kada se to dogodi, verovatno ćete se „pokrenuti“ na nesvesnom nivou. Nepovoljne emocije koje nastaju znak su da se senka budi kao odgovor na staru traumu koja se ponovo aktivirala – staru ranu koja je ponovo otvorena, možda čak i bez saznanja šta se zapravo dogodilo. Evo i nekih znakova da ste imali susret sa sopstvenom senkom.

Iracionalni bes i brz temperament. Jedan od najčešćih indikacija da se senka aktivirala je kada se vrlo brzo naljutite. Možete se brecati na druge ili fizički prazniti pre nego što uopšte imate priliku da racionalno razmislite o situaciji. Kasnije ćete možda shvatiti da su ljutnja ili postupci bili neopravdani, ali ipak ne možete da se otarasite osećaja ljutnje uprkos razumevanju problema.

Krivica. Ah, krivica. Krivica je složena emocija za raščlanjivanje, tako često osećamo krivicu zbog stvari za koje ne bi trebalo da se osećamo krivima, dok ignorišemo krivicu koju bismo trebali da osetimo kada pogrešimo u odnosu na druge. Bez obzira na to, krivica je jak pokazatelj da se nešto događa ispod površine.

Strah ili anksioznost. U svom srcu senka sadrži sve instinkte za preživljavanje. Kada se osetimo ugroženo, senka promalja glavu, spremna da skoči u odbranu. Osećaji straha ili anksioznosti najčešće se nalaze na čelu iskustva senke, pa kada se pojave, vreme je da se napravi određena introspekcija.

Mračne misli. Da li ste ikada imali snažnu želju da nekoga udarite u lice? Ili ste možda zamišljali da se grozne stvari dešavaju nekome ko se o vas ogrešio. Možda ste se probudili iz nasilnih, uvrnutih snova ili ste se trgli iz dnevnih sanjarenja u kojima ste zamišljali uznemiravajuće scenarije. Istina je da povremeno svi imamo mračne misli, a njihovo prisustvo u umu znak je da su naše senke žive i zdrave.

Impuslivna ponašanja. Ako ste ikada zgrabili nešto nepotrebno u liniji odbrane, zamaglili misli bez filtriranja ili nasumično „propustili“ izlaz na autoputu koji bi vas odveo na posao koji mrzite, onda vam nije strano impulsivno ponašanje. Shvatam da je poslednji primer bio malo preterano specifičan, ali … zanemarite to. Poenta je u tome što, ako delujete ili govorite impulsivno, to znači da senka malo uskače i preuzima volan.

Neopravdana mržnja. Kao moderni, budni, svesni ljudi, ne treba nikoga da mrzimo ili bilo šta drugo slično tome. Ali samo između tebe i mene … uvek postoji jedna osoba koju apsolutno ne možemo podneti. Sve oko njih nas pokreće, a verovatno ni ne znamo zašto. Nikada nam nisu uradili ništa loše, ali ima nešto u vezi sa njima što nam smeta. Pa, da li ste spremni za zaplet? To je vaša senka.

Izbegavanje. Ovaj znak je možda najlukaviji, jer možemo biti tako dobri u izbegavanju ljudi i stvari zbog kojih nam je neprijatno da čak i ne shvatamo da to radimo. Postaje druga priroda da promenimo temu, ili da prebacimo kanal, izbegnemo kontakt očima, ili da vozimo drugom rutom da se ne bismo sukobili sa nečim što ne želimo. Bilo da izbegavamo pesme ili mesta zbog sećanja, ili izbegavamo ljude ili teme razgovora, jer nas izazivaju, izbegavanje znači da je sukob sa senkom neizbežan.

Stalna negativnost. Svi znamo tu jednu osobu za koju nikada niko nema ništa pozitivno da kaže. Uvek imaju loš dan, uvek grozno govore sa drugima, uvek pesimistično gledaju na budućnost. Možda je negativnost prerušena u cinizam, smelu ironiju ili previše kul hladnoću, ali osnovni uzrok je isti. A možda ta osoba zapravo živi negde u našem sopstvenom umu. Dakle, kada nam se učini da nam svi i sve ostalo nije po volji, to je znak da ono što se događa unutar nas nije dobro. Pa dobro, reći ćemo, “nije rešeno na psihološkom nivou. ”

Opsesivno ponašanje. Da li ste jedan od onih ljudi kojima je potrebno da stvari završavaju na određen način? Ili se možda fiksirate na način na koji drugi izgovaraju određene reči. Da li upravljate drugima? Da li ste ta osoba koja uvek mora znati šta svi drugi rade? Prelazite li u režim osobe koja uhodi kada vam se neko svidi? Svi ovi impulsi svode se na jednu opsesivnu potrebu: potrebu za kontrolisanjem. A opsednutost je carstvo senke.

“Bližim ispitivanjem mračnih karakteristika – odnosno, inferiornosti koje čine senku – otkriva da imaju emocionalnu prirodu, neku vrstu autonomije i shodno opsesivnom ili, još bolje, posesivnom kvalitetu.”- Karl Jung

Samodestruktivno ponašanje. Iako se samodestruktivno ponašanje može očito pojaviti u obliku zloupotrebe opojnih supstanci, opasnog preuzimanja rizika ili turbulentnog ponašanja usmerenog ka spolja, ova senka ima i suptilniju stranu. Negativni unutrašnji dijalog, samosabotaža, odbrambenost koja ubija sve odnose i sprečava istinsku intimu – ta ponašanja takođe su samodestruktivna. A sva uništavanja, i unutrašnja i spoljašnja, delo su senke.

Jake i neželjene reakcije na kritiku. Niko ne voli da bude kritikovan. Potpuno je prirodno da se uznemirite kada naiđete na kritiku, jer svi imamo ego i nijedan ne voli da ga izazivaju. Međutim, ako zateknete sebe kako snažno reagujete na kritiku, tj. da se žestoko branite, brecate ili vičete, preusmeravate razgovor ili odgovarate na kritiku kontranapadom, velike su šanse da je vaša senka upravo uskočila.

Ljudska senka je ogroman i složen fenomen, i izražava se na bezbroj načina. Međutim, ovi koje smo nabrojali su među najčešćim simptomima koji će se pojaviti prilikom susreta sa senkom.

Dakle, sada kada smo potvrdili da svi imamo senke i identifikovali njihovo prebivalište u nama, pogledajmo još jednom veliko pitanje.

Da li sam ja loša osoba?

Pa, istina je da ja, ne mogu odgovoriti na ovo pitanje umesto vas. To je razgovor koji se mora odigrati između vas i vaše duše. Društvo pruža obrazac za to kako „dobra osoba“ izgleda – šta dobra osoba čini, šta dobra osoba kaže, stvari koje dobra osoba nikad ne bi uradila, rekla ili mislila.

Možda bi tačnije polazište bilo da se zapitamo sledeće: možeš li biti dobra osoba i još uvek imati mračnu stranu? Ako težite da prema drugima postupate saosećajno i integrisano i živite svoj život najbolje što možete, da li postojanje mračne strane sve to negira i čini li vas lošom osobom?

Ne. Jednostavno je to ljudski.

Možda problem proizilazi iz činjenice da dehumaniziramo ljudsku tamnu stranu. Gledamo ljude čiji mrak nadvladava njihovu svetlost – ubice, silovatelji, teroristi – i nazivamo ih čudovištima. Lakše je označiti ih i pojednostaviti problem nego sagledati život svakog pojedinca, baviti se kulturnim problemom kako se bavimo mentalnim bolestima, pratiti liniju patnje u porodici, sagledati kulturne i društvene faktore koji doprinose toj patnji. Da bi se pravilno imenovali ovi problemi, bio bi potreban ogroman pomak na kulturnom nivou, onaj koji niko ne bi mogao sam da inicira.

Dakle, lakše je odgurnuti problem u stranu, proterati ga u zatvore i psihijatrijska odjeljenja, kako bi tama bila carstvo „drugog“ – a ne carstvo svakog ljudskog uma.

Sve one osobine, kapaciteti i tendencije koje se ne uklapaju u kolektivne vrednosti – sve što ignoriše svetlost javnog mišljenja, u stvari – sada se okupljaju i formiraju senku, onu mračnu regiju ličnosti koja je nepoznata i neprepoznata od strane ega. — Erih Njuman, Dubinska psihologija i nova etika

Sada, vratimo se na pitanje. Ne mogu da vam kažem koliko sam puta sebi postavila to pitanje ili koliko puta sam razgovarala sa voljenom osobom o tom istom pitanju. Gledamo oko sebe i opažamo da su ljudi oko nas tako odlučni, tako u miru sa sopstvenim umom povodom toga ko su, da ne uspevamo da shvatimo da svi pitamo sebe istu stvar.

Hajde da pitanje postavimo na drugačiji način. Ovo je u većoj meri pojednostavljenje složenog moralnog problema, pa će se u nekim aspektima pokazati problematičnim. Ali, postavljanjem lakših pitanja, poboljšavamo šanse da pronađemo tačniji odgovor.

Da li namerno povređujete ljude (ili životinje)? Ili je patnja koju uzrokujete samo nusprodukt bola, odbrambenosti, sopstvene senke na poslu u svetu? Da li stičete zadovoljstvo stvaranjem patnje kod drugih ljudi ili se trudite da izbegnete nanošenje boli i radite na ispravljanju situacije kada povredite druge?

Naravno, možemo reći da su ljudi koji namerno povređuju druge ljude takođe povređeni. Zbog toga je ova linija preispitivanja problematična. A tu su i oni koji spadaju u mutno sivu zonu ljudske prirode – oni koji će biti ležerno okrutni prema ljudima iz uslužne industrije, iskorišćavati svoj položaj moći nad svojim podređenima na poslu, ponižavati vršnjake pred drugima, itd.

Ali tu svesnu nameru nazvaćemo osnovnom, jer će ljudi koji su budni prema sopstvenom saosećanju i empatiji učiniti sve što mogu kako bi izbegli nanošenje bola drugim ljudima.

Zastrašujuća je misao da čovek takođe ima svoju stranu senke, koja se sastoji ne samo od malih slabosti i podložnosti, već i od pozitivnog demonskog dinamizma. Pojedinac retko sve zna o ovome; za njega, kao pojedinca, neverovatno je da bi ikada u bilo kojoj situaciji mogao da prevaziđe sebe. Ali dozvolimo li da ova bezopasna stvorenja formiraju masu – nastaće besno čudovište; a svaki pojedinac je samo jedna sićušna ćelija u telu čudovišta, tako da se za bolje ili gore ono mora pratiti po njenim krvavim bedemima, pa čak i pružiti najveća pomoć. Posedovanjem mračne sumnje u ove tmurne mogućnosti, čovek zatvara oči prema senci ljudske prirode. Slepo se bori protiv spasonosne dogme izvornog greha, koja je još uvek tako istinita. Da, on čak okleva da prizna sukob kojeg je tako bolno svestan. –  Karl Jung, O psihologiji nesvesnog

Sada, do koje mere smo svesni da namere igraju veliku ulogu u tome je i način kako ćemo i sami odgovoriti na ovo pitanje. Osvrćući se na ponašanje povremeno okrutnog, moramo se zapitati: „Da li se ta osoba probudila jutros i rekla sebi:„ Danas ću pokvariti nekome dan“? Ili: “Idem da napravim godine vredne traume za svog kolegu tako što ću ga ismevati sa prijateljima na pauzi”? “Jer je odgovor na ovo pitanje najčešće: „Ne. Oni nemaju nameru da povrede druge. Jednostavno pronalaze načine kako da nahrane potrebe svog sopstvenog ega, da se osećaju moćno u pokušaju da se suprotstave prethodnim osećanjima nemoći u sopstvenom životu i onda prestaju sa razmišljanjem izvan onoga što je potrebno za zadovoljenje te nesvesne potrebe.“

Da li je u tom slučaju takvo ponašanje ok? Naravno da nije – i ja imam nekoliko godina iskustva u uslužnim poslovima da to potvrdim. Ali, pomaže li nam da razumemo druge? Da li nam pomaže da shvatimo sebe? Apsolutno. I tako počinjemo da odgovaramo na pitanje za sebe – posmatrajući svoje ponašanje, prateći svoje namere i suočavajući se sa istinom šta i kako treba da promenimo da bismo postali bolje verzije sebe.



Prevod: https://psihocose.com/

Izvor: https://highexistence.com/shadow-self/

Ženska uvređenost

Kada čoveka boli zub, teško mu je bude fin i nežan – to isto važi i za napad uvređenosti kod žene.

Kada žena ima napad uvređenosti, ne može sebe da primora da oseti ljubav. Ona se može ponašati onako kako treba da se ponaša osoba koja voli, ali njeno srce ostaje zatvoreno. Kada je srce žene zatvoreno, ona počinje da broji poene, muškarac je uvek gubitnik. Ako ona za svoja dobra dela dobije šezdeset bodova, a on za svoja – dvadeset, žena oduzima dvadeset od šezdeset, i dobija novi račun: četrdeset naprema nula. U takvim trenucima, to zaista izgleda kao da on ne čini ništa za nju. Ovo je simptom napada uvređenosti.

Tokom godina napad uvređenosti može prerasti u hroničnu uvređenost. U toj fazi, žena pogrešno veruje da se udala za pogrešnog čoveka i razmišlja o razvodu. Nema sumnje da ta žena ne prima od braka to što joj je potrebno, ali to ne znači da ne može da dobije potrebno. I drugi čovek, takođe, ne mora da joj da ono što joj je potrebno. Ono što dobijaš iz odnosa ne zavisi toliko od partnera, koliko od tvog odnosa prema njemu.

Žene koje razmišljaju o razvodu, često mi se žale tokom konsultacija: “ Ja sve vreme dajem, dajem, dajem, a ne dobijam ono što mi je potrebno.“, Da bi se rešio ovaj problem, treba shvatiti da je to napad uvređenosti. Tada, umesto da se odbaci muž i ponovi isti obrazac sa drugim čovekom, žena može naučiti kako da daje drugačije. Kada žena prestane sve vreme da daje, u nadi da će partner uzvratiti tim isti, i nauči da daje sebi.

Ako je ženu preplavilo osećanje uvređenosti, došlo je vreme da uradi nešto za sebe. Kada žena previše daje, ona uvek malo dobija.

Znajući sve ovo gore navedeno, žena može konačno da odluči da se ne žrtvuje zarad partnera, već da radi ono što ona želi. Umesto da očekuje da je partner učini srećnom, i oseća obavezu da zadovolji sve njene potrebe, ona će početi sebi da daje potrebno.

Davati partneru apsolutno sve što imaš, a potom očekivati da će on u potpunosti zadovoljiti tvoje potrebe je nezdrava tendencija.

Optimalna opcija je raditi sve što je potrebno za sebe, i truditi se da se dobije neophodna emocionalna podrška – i posle toga možeš iskreno dati ljubav svom suprugu i deci, ne očekujući ništa zauzvrat.

Takvi odnosi donose mnogo više zadovoljstva.

John Gray iz knjige “ Mars and Venus. Diet and Exercise Solution“

Prevod teksta: econet.ru
Prevela: Beba Muratović

Kompot iz sudomašine, bez konzervansa

Prava je šteta propustiti sve ovo divno voće i ne sačuvati nešto za dugu i hladnu zimu. Ono doba godine kada, sem ako nije iz uvoza ili papreno skupo, voće postaje, još malo pa luksuz.

Iako, smo, sudeći po visokim temperaturama i šarenilu i izobilju na pijacama, mi već odavno u letu.

Prava je šteta propustiti sve ovo divno voće i ne sačuvati nešto za dugu i hladnu zimu. Ono doba godine kada, sem ako nije iz uvoza ili papreno skupo, voće postaje, još malo pa luksuz.

Da, znam da mnoštvo mladih žena, pa i majki uopšte, ne razmišlja o zimnici. Prošla su ta vremena, to je takoo staromodan i dosadan proces. U bilo kom godišnjem dobu sve može da se kupi…

Jedna sam od onih žena koja voli taj stromodni proces. Volim da se, sve što može, spakuje i parkira u špajz ili podrum za zimu. Uporno i zovu brstim i pravim sok od nje. Šipurak za čaj i trnjine posle prvog mraza, kada su najukusnije.

Isto tako uvek isprobavam sve nove metode, na malom uzorku. Probala sam i džem iz rerne, i džem kuvan na uobičajen način i onaj sa džemfiksom. Svemu treba dati šansu pa prosuditi šta čoveku odgovara i šta mu je najbrže i najzgodnije.

Prošle godine sam otkrila kompot kuvan u sudomašini. U početku sam samo bila radoznala i nisam previše bila ubeđena da bi tako nešto opstalo čitave zime. Ali kada su mi se kockice složile, shvatila sam da bi to kuvanje u sudomašini moglo da se smatra jednim od vidova pasterizacije.

Jer, pasterizacija je konzerviranje namirnica na temperaturama ispod 100 stepeni celzijusa. Rešila sam da probam, i da budem strpljiva i čekam čitavu zimu da vidim šta će biti sa kompotom. Pre neki dan sam izvadila poslednju od tegli kompota od breskvi. Bio je kao da sam ga koliko juče spremila. Bez trunčice konzervansa. Zato sam se i usudila da javno preporučim ovaj način.

Postupak za kompot iz sudomašine teče ovako:

Dobro oprane tegle, poklopce i voće pripremiti. Voće treba da bude ni prezrelo ni zeleno, i bez ikakvih oštećenja – manje tačkice i tragove nagnječenja slobodno uklonite nožem sa zdravog mesa (ako su recimo u pitanju breskve ili kajsije). Potrebno je ukloniti koštice iz voća koje ga ima. Mada, po receptu, višnje, marele i trešnje mogu i sa košticama jer su sitne. Ja sam i iz marela vadila koštice, vi kako želite. Čiste tegle puniti voćem u koje ste umešali šećer po želji. Breskvama sam stavljala dve supene kašike na teglu a marelama jer su kiselije po tri supene kašike šećera. Voće ne punimo baš do samog vrha, ostavimo možda dva prsta do kraja tegle praznog, ali tu ćemo sipati vodu. Vodu punimo do samog vrha tegle, pre zatvaranja, kašikom blago pritisnemo voće da vidimo da li je upilo tečnosti koliko može i da eventualno istisnemo vazduh ako je negde ostao. Važno je da poklopci dobro dihtuju da nam tokom kuvanja ne iscuri tečnost, ako se desi da iscuri, bez sekiracije, pojedite to voće odmah, ne čuvajte tu teglu jer nije sigurno da će opstati.

Tegle poređajte onako kako su najstabilnije, u slučaju moje sudomašine jedini stabilni način je bio da ih polegnem, ali nije bitno. Važno je da ostanu cele u toku kuvanja.

Sudomašinu uključujemo na program sa najvišom temperaturom, u mom slučaju to je 75 stepeni, i za ovaj proces nam nikako NIJE POTREBNA TABLETA. Kada se proces završi, ne otvarajte odmah sudomašinu, kao što to radimo u slušaju pranja sudova. Ne, naprotiv, neka što duže ostane da se postepeno hladi, ako je moguće i preko noći.

Vaš kompot je gotov. Samo ćete spakovati tegle na tamno i hladno mesto i čekati (ili ne čekati) prvi sneg da se sladite voćem. I samo da znate, moja drugarica godinama ovako sprema kornišone (kisele krastavčiće za zimu) Proces je isti, samo što umesto šećera naravno ide so, recimo zrnca korijandera po ukusu i sirće koje ne bi trebalo da bude jabukovo. Ovo tek planiram da testiram ove godine…

Jedina napomena je da jednom otvorenu teglu ne treba držati na sobnoj temperaturi, jer je bez ikakvih konzervanasa i vinobrana. Pravac frižider ili stomačić.

Nadam se da ćete uživati i u jednostavnoj pripremi i u jelu.

I da, znam da nemaju sve žene sudomašine. Ali, želim im od srca da je uskoro dobiju ili kupe…

I još jedna napomena, ovo nije moja ideja, ali bojim se da više ne znam nikoga bih navela kao idejnog tvorca… negde na you tubu sam našla video uputstvo – i primenila.

Srećno, drage moje moderne domaćice!

Izvor: Detinjarije.com

Recept i slike: Jasmina Jovanović

Porcija mentalnog zdravlja

Svi su čuli za čuvenu piramidu ili tanjir pravilne ishrane – grafički prikaz smernica kako treba da se hranimo da bismo bili fizički zdravi. Šta bi bio pandan ovim preporukama za optimalno funkcionisanje mozga?

Porcija mentalnog zdravlja (Healthy Mind Platter, David Rock&Dan Siegel) obuhvata sedam mentalnih aktivnosti ključnih za pravilno psihičko funkcionisanje. Svakodnevno angažovanje u ovim aktivnostima učvršćuje veze između različitih delova mozga, kao i relacije sa drugim ljudima i svetom oko nas. Integracija, odnosno povezanost između različitih delova sistema (na primer, gornjeg i donjeg dela tela ili povezanost sa porodicom i širom zajednicom) od suštinskog je značaja za mentalno zdravlje. Integracija se postiže usvajanjem sedam „mentalnih navika“ i izgradnjom životnog stila koji počiva na svakodnevnom upražnjavanju ovih jednostavnih, a korisnih aktivnosti.

https://www.dailytexanonline.com/2018/06/26/stop-school-shootings-hire-more-mental-health-professionals
  • Posao (rad) – Kada se fokusiramo na radne zadatke i ka cilju orijentisane aktivnosti, u mozgu se stvaraju duboke i čvrste veze između nervnih ćelija.
  • Zabava (igra) – Kada dozvolimo sebi da budemo spontani i kreativni, da se igramo i doživimo nova zabavna iskustva, na taj način pomažemo našem mozgu da stvori nove konekcije.
  • Druženje – Kada provodimo vreme sa drugim ljudima, pogotovo onima sa kojima imamo blizak emotivni odnos, ojačavamo nervna kola zadužena za ovakvu vrste relacija i postižemo bolju konekciju sa svetom i ljudima oko nas.
  • Fizička aktivnost – „Zdrav duh u zdravom telu“, što znači da sport i meditacija imaju brojne benefite ne samo po naše telo, već i po našu psihu.
  • Samoposmatranje – Fokusiranjem na svoje telesne senzacije, misli, slike i osećanja postižemo bolju konekciju sa samim sobom. Samoposmatranje i preispitivanje naših namera, odluka, postupaka, želja, strahova,… omogućava nam da rastemo i postanemo bolja, zrelija i zadovoljnija ličnost.
  • Odmor – Za razliku od rada, odmor služi da „napunimo baterije“. Zbog toga treba dozvoliti sebi uživanje u aktivnostima koje nisu usmerene ka određenom cilju, ili prosto se prepustiti trenucima kada nam misli slobodno lutaju.
  • Spavanje – Tokom spavanja se učvršćuju nova znanja, a naše telo i mozak se oporavljaju od drugih aktivnosti i iskustava doživljenih tokom dana.

Ne postoji recept koliko bi vremena na nivou dana trebalo da posvetimo svakoj od pomenutih aktivnosti. Svako je individua za sebe i naše potrebe se menjaju vremenom. Važno je da ih imamo sve u vidu i da ni jedna ne bude zapostavljena u dužem periodu. Kao što nije zdravo da danima ili nedeljama jedemo samo pizzu, tako nije dobro ni da samo radimo, a nedovoljno spavamo, ili stalno odmaramo, a da nikada nismo produktivni.

Ključ je u pronalaženju balansa i prebacivanju fokusa sa jedne na drugu aktivnost kako bi se mozak razvijao na sve moguće i potrebne načine.

Autor Svetlana Slepčev, https://www.budiok.com

Psihologija “Internet prepucavanja”

Svi mi imamo manju ili veću tendenciju da gubimo svoje dragoceno vreme u začaranim krugovima rasprava na Internetu, a ovaj tekst može da nam pomogne, jer ćemo shvatiti šta se prilikom toga dešava sa našim mozgovima.

Psihologija uverenja je oblast koja savršeno objašnjava fenomenologiju “Internet prepucavanja”, i evo šta se tu ustvari dešava:

Veliki deo “žučnih rasprava” na Internetu, o politici, braku, ljubavi, jeziku, naciji, je ustvari pokušaj promene nečijih uverenja.

Najprostije rečeno – sa jedne strane imamo osobu ili ljude koje podržavaju jedno uverenje, sa druge strane ljude koji podržavaju drugo uverenje. Cilj svake od tih rasprava je da druga strana promeni svoje uverenje.

E sad, da vas pitam nešto.

Koliko puta u životu na Internetu ste doživeli da se ovo desi?

Koliko puta ste doživeli da u ovim raspravama jedna od “zaraćenih strana” napiše “E, znaš šta, gledam sad ovo što si mi napisao, i da znaš, u pravu si. Tako je kao što ti kažeš“.

Ja lično ovo nisam doživeo apsolutno nikada. A sada, čitajući psihologiju uverenja shvatio sam i zašto.

Dakle, iz iskustva znamo da nisu svi ljudi potpuno zadrti, i kada pričamo sa njima oči u oči, ponekad doživimo da promene svoja uverenja. Mi im iznesemo argumente, i oni promene stav. Ali iz nekog razloga, ti isti ljudi na Internetu neće to nikada uraditi. A evo i zašto:

Postoji jedan sociopsihološki princip koji se zove “očuvanje uverenja u javnosti“, a koji najprostijim jezikom glasi: “Ljudi će mnogo teže promeniti svoja uverenja u javnosti nego nasamo.

Ljudi menjaju svoja uverenja i to se dešava i “najčvršćima”. Ali u tim trenucima, dok to rade, oni najradije žele da niko ne zna za to, ili bar što manje ljudi. Što više ljudi zna da mi imamo neko uverenje, to se više smanjuju šanse da od tog uverenja ikada odustanemo. Rađeni su razni sociopsihološki eksperimenti koji potvrđuju ovu tvrdnju. U pitanju je čist strah od “blamiranja” u javnosti, i nekako je i logično.

Razmišljajući na ovu temu, zaključio sam da je za ljude promena uverenja jednaka jednom drugom “intimno-stidljivom” činu, kao što je vršenje nužde.

Paralela je više nego dobra – recimo da vam je “prigustilo” i da se nalazite u parku u 5 ujutru i nema žive duše nigde unaokolo, osim jednog penzionera koji tamo negde u daljini hrani golubove. Većina ljudi će bez ikakvih problema da obavi dotičnu radnju bez ikakve dileme. Sad, zamislite, da u tom istom parku sve vrvi od ljudi. Oni prolaze pored vas, gledaju vas, neko od njih vas možda i poznaje. Da li ćete postupiti na isti način?

Ista stvar se dešava na Internetu. Onog momenta kada je neko napisao svoje uverenje na forumu, blogu, gde god, on zna da to potencijalno vidi stotine hiljada ljudi i jako su male šanse da on to svoje uverenje ikada promeni. To bi bilo identično kao da od čoveka tražimo da mokri pored bandere nasred Knez Mihajlove ulice.

Fascinantno je da se ista stvar dešava čak i kada u raspravama učestvuju ljudi pod potpuno lažnim pseudonimima. Toliko je jak ovaj osećaj da ne možemo da mu se odupremo čak ni kada smo potpuno anonimni. Vezano za metaforu o mokrenju, pada mi na pamet odličan primer – sećate se onog javnog WC-a sa providnim staklima u Švajcarskoj (na donjoj slici)? Stakla su napravljena tako da vi možete da vidite sve ljude napolju a oni vas ne mogu. Pa ipak, jako je teško opustiti se u ovom WC-u, i sve i da uspeju da izvrše željenu radnju, većina ljudi oseća nelagodnost skoro kao da su na otvorenom prostoru.

Isto je i sa lažnim pseudonimima. U tim raspravama vi ste možda Paja Patak, Dart Vejder, Agent Molder… ali vaš mozak nije toga svestan, strah od promene uverenja je isti kao da ste potpisani punim imenom i prezimenom sa JMBG-om.

Meni se ovo desilo pre 5-6 godina. Na nekom forumu sam odvalio da je laptop brži od desktop kompjutera, i iako se pojavilo na desetine komentara koji objektivno pobijaju moje uverenje, ja sam se držao svog uverenja do poslednjeg atoma snage i potkrepljivao ga najneverovatnijim dokazima. Gubio sam vreme tražeći po Guglu neke glupe i poluistinite primere u korist svog uverenja, i stavljao sam te linkove na forum ljudima koji su realno imali sto puta bolje argumente. Danas, naravno, priznajem da nisam bio u pravu (hm, jesam li ja to upravo piškio pred svojim čitaocima?) 🙂

Kako da koristimo ovo saznanje ubuduće?

Ukoliko zaista želite da osoba promeni uverenje, pošaljite joj privatnu poruku, nemojte je napasti u javnosti. Javni poziv na promenu uverenja je potpuno uzaludan, ma koliko vaši argumenti bili dobri. Isterivanje pravopisne pravde na Internetu o kojoj sam pisao u prethodnom tekstu je odličan primer – čak i kada se radi o očiglednim greškama poput “neznam” ili “samnom”, ljudi će pre umreti nego da u javnosti priznaju grešku. Ako zaista želite da ta osoba nauči da piše, nemojte pokušavati javno da joj ukazujete na grešku!

Ovo ponekad nije lako – treba da se odupremo svojoj sujeti i želji da ispadnemo u javnosti neko ko “zna bolje” – ali, da li vam je cilj da ispadnete faca ili da osoba kojoj pričate promeni svoje uverenje? Niko nije na ovo imun, meni se više puta desilo da sam javno napao nekoga iako sam mogao da pošaljem privatnu poruku.

Ovo saznanje može da se koristi i za manipulaciju ljudima. Kako? Pa, kao što vidite, ukoliko namerno želite da nekog “zacementirate” u nekom uverenju, dovoljno je da ga navedete da iznese to svoje uverenje javno. Istog momenta, šanse da ubuduće promeni to uverenje drastično se smanjuju 🙂

I na kraju, slobodno možete link ka ovom tekstu proslediti na svaki forum, blog, portal, na kome dođe do beskonačnog prepucavanja. Moglo bi da pomogne mnogim talentovanim ljudima koji gube svoje dragoceno vreme u Internet raspravama, umesto da rade nešto pametnije. Hvala.

Istok Pavlović, https://www.istokpavlovic.com

Diktatura idealnog Ja

Pre pojave masovnih medija uzori mladima su bili stvarni ljudi iz okruženja, a danas su to nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno.

Kada se dete rodi, ono već u prvim mesecima života ima ugrađeno osećanje sopstvene vrednosti i integriteta svog tela. Kako su ljudi socijalna bića, detetu je tokom razvoja potrebno da bude prihvaćeno od strane njemu značajnih drugih kao vredno ljudsko biće, čime dobija socijalnu potvrdu svoje vrednosti. Ti drugi su prvenstveno roditelji i rodbina, a kasnije i grupa vršnjaka. Kada mlada osoba kroz tuđe prihvatanje dobije dovoljno ovih socijalnih potvrda lične vrednosti, tada i ona posledično potpuno prihvati samu sebe. Ovo mladalačko prihvatanje sebe postaje temelj ličnosti koji kasnije u životu pomaže odrasloj osobi da se suoči sa neprihvatanjem od strane drugih odraslih.

Problem sa kojim se suočavaju mlade generacije, bilo kao pojedinci, bilo kao grupa, jeste u tome da ovaj normalni razvoj remete nametnuti ideali kako bi neko trebalo da izgleda i kakav da bude, da bi bio cenjen i prihvaćen. U kulturi koja je danas prvenstveno vizuelna, u prvi plan se stavlja spoljašnji izgled neke osobe.

Mladi ljudi imaju potrebu za uzorima, dakle za „onima u koje se gleda” jer je poistovećivanje sa uzorom jedan od tri glavna načina na koji se formiraju nečije Ja i nečiji identitet. Uzor je osoba na koju želi da se liči, želi da se bude kao ona. Pre pojave masovnih medija uzori su bili stvarni ljudi iz okruženja mlade osobe, međutim danas kada su mladi preterano izloženi sadržajima masovnih medija, oni svoje uzore nalaze u likovima koje im nude ovi mediji, a to su zapravo nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno.

Sukob željenog i stvarnog

Kada mlada osoba pronađe neki medijski lik na koga želi da liči, ona mu se divi i želi što više da liči na njega. Drugim rečima ona je u tom liku prepoznala svoje idealno Ja, u koje bi želela da uklopi svoje stvarno Ja. U zavisnosti od toga koliko je stvarno Ja „udaljeno” od idealnog Ja, pojavljuje se nezadovoljstvo sobom. Idealno dolazi od reči ideal, a ova od reči ideja, tako da idealno Ja označava ono fantazijsko Ja nekoga ko nije takav, ali bi želeo da bude takav.

Kada neko ima idealno Ja, onda se posvećuje smanjenju razlike koja postoji između stvarnog i idealnog Ja. Ovde u obzir dolazi način šminkanja, frizura, način oblačenja, ali i vežbanje, držanje dijeta, a po potrebi i mogućnostima i estetska operacija. Što se više smanjuje ova razlika, to osoba postaje zadovoljnija sobom, ali nikada potpuno zadovoljna.

Oni koji su svesni da je razlika između idealnog i stvarnog Ja nepremostiva, osuđeni su na hronično neprihvatanje sebe. Kada je to kod nekoga veoma izraženo, tada osoba može pokazivati znakove niže vrednosti, samoprezira, pa i samomržnje. Nekada osobe koje mrze telo u kojem su se rodili to izražavaju kroz samopovređivanje kao što je, na primer, „seckanje”.

Nije dovoljno biti lep

Postojanje idealnog Ja nije samo individualni problem, nego je i kolektivni. Kada generacija mladih „upije” određene likove kao personifikacije svog kolektivnog idealnog Ja, tada ona prihvata samo one svoje članove za koje ocenjuje da su se dovoljno približili tom idealu. To znači da se mlada osoba koja se nije dovoljno približila idealnom Ja nema samo individualni emotivni problem, već da se suočava sa stvarnim neprihvatanjem svojih vršnjaka. Posledica je da je većina mladih, prema istraživanjima, u značajnoj meri nezadovoljna sobom. A iz takve postavke je teško krenuti u odrasli život u kojem se pred osobom postavljaju razni izazovi sa kojima se mnogo bolje nositi iz pozicije prihvatanje samog sebe.

Zbog svega toga moramo se i kao roditelji i kao zajednica suprotstaviti dominantnom narativu u generaciji mladih prema kojem je dovoljno biti lep i privlačan, da bi se dosegao onaj idealni život u kome su ljubav, uspeh, sreća i status. Da bi to bilo moguće mora onaj ko je roditelj ili vaspitač da zna da je ovaj narativ lažan, neživotan i da je samo jedna bajka koju masovni mediji pričaju deci, mladima i onom „unutrašnjem detetu” u odraslim ljudima. Potrebno je s vremena na vreme da se podsetimo da film nije život, i da je nemoguće u stvarnom životu oživeti filmske scenarije. Moguće je pokušati, ali kraj neće biti isti.

Zoran Milivojević
politika.rs

Biti sam sa sobom

Uživate li u samoći? Ako na ovo pitanje imate samo pomisao da svi koji samoću vole su čudaci, u stvari ste u zabludi jer vreme provedeno u samoći može biti veoma korisno za svakoga i često imati onaj umirujući efekat koji nam pomaže da se ponovo vratimo u ravnotežu.
Pored onih koji vole samoću, postoje i ljudi koji od nje imaju strah. Strah od samoće je sam po sebi neprijatan i najčešće osobu dovodi u situaciju da stalno traži društvo drugih ljudi i tako je ostavlja bez mogućnosti izbora, budući da stalna glad za drugima može isključiti odabir onih koji osobi zaista odgovaraju i dovesti je u društva koja joj uopšte i ne prijaju. Ono što se nalazi u korenu straha od samoće je to da mnogi samoću doživljavaju kao strašnu, sumornu i tešku. Medjutim, to uopšte ne mora biti i nije tako.

Mnogi ljudi dosta vremena u toku svog dana provode sami jer to baš tako žele. To nikako ne znači da ljudi koji vreme provode sami su veoma usamljeni. Samoća ne mora imati apsolutno nikakve veze sa osećanjem usamljenosti jer usamljenost ljudi osećaju onda kada im nedostaje društvo njima bliskih osoba. U samoći pojedinac ne mora imati potrebu da je sa drugima i samoća je tada najčešće slobodan izbor. Vreme koje se na taj način provodi može biti veoma kvalitetno provedeno jer ono ostavlja prostor za bavljenje sobom i aktivnostima ukojima osoba uživa.Dok provode vreme sami, ljudi se najčešće bave svojim unutrašnjim svetom.Tada imaju vremena da na miru razmisle o svim prethodnim dešavanjima u toku dana i možda donesu neke važne odluke. Sa druge strane, provodjenje vremena „sam sa sobom“ može biti i u funkciji odmaranja i opuštanja. Ima onih koji upravo vreme u samoći smatraju najboljim mogućim odmorom. Za njih samoća ne mora predstavljati bukvalno fizičko udaljavanje od drugih. Njima je neka vrsta psihološkog povlačenja od drugih dovoljna jer baš tih par trenutaka kada se „isključe“, čak i u prisustvu drugih, je za njih značajno jer im pomaže da saberu misli ili mozda pronađu rešenje problema koji imaju.
Koliko god da je neko društven, ponekad je ipak važno biti sam. Vreme u samoći je vreme za sebe i pravo je i potreba svakog čoveka da ga ima. Ono može biti znak koliko pažnje osoba posvećuje sebi i koliko joj je bitno da oslušne svoje unutrašnje biće. U vremenu kada je vremena za sebe sve manje, ponekad je potrebno zastati i osamiti se na neko vreme jer kroz to vreme osoba se ponovo može povezati sa sobom i ponovo spoznati one iskonske potrebe svog unutrašnjeg bića. To vreme najcesce ne mora biti dugo jer provoditi dane i sate u samoći, koliko god da ste mozda introvertni, dugoročno nije dobro kako za fizičko, tako i za mentalno zdravlje.

Jelena Dragičević Berat – praktika.rs

Nisam sujeveran, da kucnem u drvo!

Kada je prijatelj posetio fizičara i nobelovca Nilsa Bora, pažnju mu je privukla potkovica koja je visila iznad vrata njegovog doma. Ne mogavši više da suzdrži iznenađenost i radoznalost, u jednom trenutku ga je zapitao:

„Nils, kako je moguće da ti, kao jedan genijalni naučnik, veruješ u sujevernu glupost o potkovici?“

„Naravno da ne verujem“, odgovorio je naučnik. „Ali koliko sam razumeo, potkovica donosi sreću bez obzira da li veruješ u nju ili ne.“

Anegdota o Nilsu Boru je tipičan primer kako čak i inteligentni, obrazovani, zreli ljudi neretko neguju iracionalna sujeverna uverenja. Nema sumnje da je veliki fizičar bio svestan da sujeverje o potkovici i sreći nema smisla, ali ipak nije mogao da odoli a da prećutno ne podrži ovo staro verovanje.

Koji su to, dakle, psihološki procesi koji navode i najgenijalnije među nama da pretrnu kada polome ogledalo, povremeno kucnu u drvo, pobegnu od crne mačke na ulici ili se obraduju detelini sa četiri lista?

Profesorka bihejvioralnih nauka Džejn Rajzen, u svom radu za žurnal Psychological Review pokušala je da dođe do preciznog modela koji objašnjava održavanje iracionalnih uverenja čak i kada znamo da su u pitanju besmislice. Sam proces naziva „prećutnom saglasnošću“ (eng. acquiescence), a on obuhvata mnogo više od sujeverja. Recimo, poznat je statistički podatak da je sigurnije voziti se avionom nego automobilom, međutim i dalje oko sedam procenata svetske populacije pati od fobije od letenja, dok je ničim izazvana fobija od vožnje automobilom izuzetno retka pojava. Ili, kada verujemo da se, ako izazivamo sudbinu, povećava verovatnoća da se dese ružne stvari (sigurno će pasti kiša jer nismo poneli kišobran).

U jednom eksperimentu, ispitanici su oklevali da se posluže šećerom iz tegle na kojoj je pisalo „Cijanid – otrov“, iako su oni sami zalepili taj natpis. Svesni da je odbojnost neosnovana, i dalje osećaju strah i priznaju ga kao delimično istinit. Ovo je konkretno primer nominalnog realizma, koji je prisutan u mišljenju dece predškolskog uzrasta, a odnosi se na shvatanje da je ime neodvojivo od objekta kao njegova suština, te da sa promenom imena dolazi i do promene fizičkih osobina objekta.

„Prećutnoj saglasnosti“ je blisko i magijsko mišljenje, kao verovanje da akcija može uticati na objekte ili događaje, iako među njima ne postoje uzročno-posledične veze. Magijsko mišljenje je usko povezano sa sujeverjem, koje se obično konkretnije vezuje za kontrolu sreće ili nesreće. I ono je tipično za decu, a objašnjava se nedovoljno razvijenim veštinama rasuđivanja i nedostatkom naučnog znanja. Stoga je još interesantnije pitanje, odakle magijsko mišljenje kod ljudi poput Nilsa Bora?

Rajzenova se za objašnjenje ovog fenomena oslonila na korektivni model koji su predložili Kaneman i Frederik. Naime, nobelovac Danijel Kaneman u svojoj knjizi „Misliti, brzo i sporo“ pravi razliku između brzog i sporog mišljenja i govori o dva sistema razmišljanja. Sistem 1 operiše automatski i brzo, bez mnogo truda i osećaja svesne kontrole, dok Sistem 2 usmerava pažnju na mentalne aktivnosti koje zahtevaju trud i pažnju, izbor i koncentraciju.

Ljudi su skloni da nesvesno pruže brze, intuitivne odgovore čak i za prilično komplikovane probleme. Na primer, skloni su da teže pitanje nesvesno zamene lakšim, a zatim odgovore na lakše misleći da su pokrili i teže. Kanemanovim terminima, oni koriste Sistem 1 umesto Sistema 2. Primera radi, pitanje „koja je verovatnoća da je ova osoba bibliotekar?“ nesvesno svodimo na „da li mi ovaj čovek liči na bibliotekara?“.

Prema korektivnom modelu, Sistem 1 predlaže intuitivne odgovore i reakcije na problem, dok je uloga Sistema 2 da prati kvalitet predloga i da ih odobri, prepravi ili odbaci. Pretpostavka je, dakle, da ako se greška u mišljenju primeti, ona će biti i ispravljena.

Rajzenova ovaj model prepravlja tako da odgovara situacijama kada dajemo prećutnu saglasnost intuiciji, tačnije primetimo grešku ali je ne ispravljamo (pa tako i dalje odbijamo da prođemo ispod merdevina).

Prećutna saglasnost se dešava onda kada nam je intuitivno mišljenje toliko privlačno i blisko da se održava iako znamo da je pogrešno. Magijske intuicije su samim tim parcijalna verovanja koja podržava Sistem 1 ali ne i Sistem 2.

Sujeverje se održava upravo zbog toga što nam pruža iluziju kontrole u situacijama kada nam kontrola nedostaje. Osećaj da možemo da predvidimo ili kontrolišemo svoje okruženje za posledicu ima određenu psihološku korist. Antropolog Bronislav Malinovski smatrao je da su strah i nesigurnost glavni motivatori ovog ponašanja, i da je cilj da umanje tenziju i nesigurnost pred nepoznatim.

Sa druge strane, Kris Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu London, upozorava da može biti opasno smestiti osećaj kontrole van nas samih, posebno kada su u pitanju teške situacije.

„Možemo postati potpuno psihološki zavisni od saveta skupih hotline proroka, ili feng šui-ja ili kristala, što, u najmanju ruku, može imati negativan uticaj na naš bankovni račun.“

Mnogi studenti imaju svoje ustaljene rituale pred polaganje ispita, kao i sportisti pred važne utakmice. Rituali ih usmeravaju ka cilju i povećavaju fokus, a preskakanje rituala može dovesti do skoka anksioznosti i demoralisanosti. Rezultati istraživanja pokazuju da simbolički rituali zaista mogu poboljšati učinak time što umanjuju anksioznost i strah. Sportista je više optimističan po pitanju pobede ukoliko nosi svoju srećnu majicu ispod dresa, nego ukoliko je nema.

Šta možemo da izgubimo ako odbijemo da otvorimo kišobran u zatvorenoj prostoriji, zaželimo želju kada vidimo zvezdu padalicu, pred utakmicu obujemo prvo levu pa desnu patiku, ili poput Serene Vilijams, uvek nosimo isti brushalter na turnirima? Ako je cena niska, zašto da ne budemo prećutno saglasni?

Autor: Sanja Dutina Dragović psihobrlog.com

Rad na sebi – laki koraci do kvalitetnijeg i duhovno bogatijeg života

Svet oko nas je u neprekidnom kretanju i menjaju. Ipak, često imamo tendenciju da „zaustavimo“ i sebe i život kada nam je dobro i kada smo srećni sa željom da tako trajno ostane. A kada su neprijatni periodi života u pitanju najviše bismo voleli da ih prespavamo ili preskočimo. Ako je to i vaš slučaj „zreli ste“ za rad na sebi.

Susreti sa novim danom

Hteli mi to ili ne, svakog jutra, život se iznova rađa. Kao što je i priroda svakog jutra drugačija, tako je i naš “susret” sa svakim novim danom različit. Kakav će nam dan biti zavisi od toga da li smo spremni ili nismo, da li imamo neki dnevni plan ili se prepuštamo inerciji, ili onima koji veoma dobro znaju kako da iskoriste svoje i naše vreme, svoje i naše potencijale. “Jutrovanje” određuje da li smo zatečeni životom, da li ćemo biti iskorišćeni ili izmanipulisani ili ćemo gospodariti svojim vremenom, veštinama i životom.

Manjkavost obrazovanja

U toku školovanja stekli smo znanje o mnogim stvarima, naučili razne veštine, ali nas nisu učili KAKO da upoznamo sebe i druge ljude i kako da razumemo svrhu i smisao života, kako da živimo.Generacije naših predaka su se neprestano borile za nešto jer je to bio način da prežive i opstanu. Vremena su se menjala, stil života takođe i postepeno se prešlo sa borbe za opstanak na borbu za uspeh, prestiž, slavu itd. I način života i međuljudski odnosi su danas bitno drugačiji. Moderno vreme je svojim standardima nametnulo potrebu da se “radi na sebi”, mnogo više i drugačije nego što se nekada radilo.

Rad na sebi… šta to beše?

Danas, termin “rad na sebi” pokriva i objašnjava mnogobrojne aktivnosti koje ljudi preduzimaju da bi se bolje osećali, lakše i kvalitetnije radili i živeli. Neki su više usmereni na sticanje novih veština i na lični razvoj koji će im omogućiti brži napredak u karijeri, dok su drugi više preokupirani rešavanjem psiholoških problema, blokada i strahova što se takođe pozitivno odražava i na profesionalni plan. Opet, postoji čitava armija onih koji su preokupirani fizičkim telom a kao kontrateža u su oni preokupirani duhovnim razvojem. I svima je zajedničko to što se na neki način bave sobom pa otuda i taj termin “rad na sebi” može da se upotrebi za svaku od pomenutih grupacija.

Zašto je danas toliko potreban rad na sebi?

Sve više ljudi uviđa da se može bolje živeti, i shodno tome, opredeljuje za akciju da nešto konkretno uradi na tom planu. Shvatili su da mogu živeti i raditi drugačije od roditelja i prošlih generacija kojima je “rad na sebi” bio prilično strana tema. Zahtevi tehnološkog razvoja su nametnuli standard koji se bez neprekidnog učenja i rada na sebi teško mogu zadovoljiti. Od “otkačenih” osobenjaka koji su tražili nešto više, (kako je nekada bilo) rad na sebi je postao sasvim uobičajen, prihvaćen i poželjan. Taj talas je zahvatio ne samo pojedince već i mnoge firme.

Kako da napravimo sopstveni plan rada na sebi u 6 tačaka

Papir i olovku u ruke!

Da biste što bolje iskoristili resurse koje ulažete u rad na sebi, poželjno je da napravite plan jer se lako može desiti da vas ponese kolektivna inercija i da potrošite mnogo energije, vremena i novca bez zadovoljavajućih rezultata.

Krenite od tačke gde jeste – uradite što objektivniju analizu sebe i situacije u kojoj se nalazite. Budite „nepristrasni posmatrač“ da biste zadržali objektivnost i imali što realniju slike sebe i situacije u kojoj se nalazite.

Napišite to što sada jeste i šta želite da promenite. Zatim napišite šta želite da postignete i plan kako ćete to da uradite. Korak po korak. Sam proces ispisivanja će pomoći da se nejasnoće i nedoumice osvetle i sveobuhvatnije sagledaju. Samim tim će i ceo proces ići brže i lakše.

Odvojite vreme za sebe

Odvojite vreme za osamu i boravak u tišini. Nemojte misliti da je to gubljenje dragocenog vremena. U tišini i osami ćete se lakše povezati sa sobom i svojom intuicijom. Lakše ćete čuti sebe, svoje želje i potrebe a samim tim vaš plan će biti precizniji i kvalitetniji. Osama i tišina će vam revitalizovati um, povratiti energiju i kreativnost. Najbolje je da to vreme provedete u prirodi, na čistom vazduhu.

Kada ne možete ići u prirodu, napravite oazu osame i plemenite tišine u svom stanu. Isključite TV, telefon, radio … U ovom veoma bučnom svetu i vremenu, veliki je izazov priuštiti sebi ovo zadovoljstvo.

Naučite da upravljate vremenom

Posvetite pažnju upravljanju vremenom. Ako vam to ne ide, potražite stručnu pomoć ili savet i usmerenje onih koji su tom veštinom uspešno ovladali. Umesto da se žalite da ništa ne stižete i da nikada nemate dovoljno vremena, pažljivo isplanirajte svaki dan, sedmicu i mesec. Postavite prioritete i budite umereni u planiranju aktivnosti da se ne biste iscrpeli nastojeći da ispunite planirano. Imajte na umu da „papir trpi sve“ i zato maksimalno koristite razboritost kada ispisujte plan umesto pukog ispisivanje liste stvari koje treba uraditi bez preciznog određivanja vremenskog perioda potrebnog da se to završi.

Usporite tempo kojim živite. Nije to gubljenje vremena. Vreme se gubi kada jurimo, opterećeni brigama, stresom i strahovima. Tako provedeno vreme je izgubljeno.

Kreirajte svoj životni stil

Prilagodite životni stil sebi, svojoj konstituciji. Imajte na umu da je svaka osoba različita i da kopiranje nečijeg dobrog životnog stila ne znači da će biti dobar i za vas. Pre nego što nešto usvojite zato što se kod drugih pokazalo kao dobro, proučite više opcija. Na primer: Ako je u pitanju način ishrane, dobro se informišite, proučite sisteme ishrane koji vam se čine zanimljivim. Konsultujte stručno lice i nakon toga odaberite ono što je za vas najbolje.

Učite nove veštine

Naučite nove veštine: učenje je je proces koji traje ceo život. Budite smeli I originalni u pravljenju izbora šta ćete i od koga učiti.

Ako spadate u grupu ljudi koji su to sve već uradili i dugo već isprobavali a opet nisu postigli ono što bi želeli, razmislite da ste može nešto bitno prevideli. Potražite konsultanta ili odgovarajućeg terapeuta, zavisno od toga sa kojom vrstom problema se suočavate. Na raspolaganju su različite metode koje mogu pomoći (psihoterapija, reiki, EFT i mnoge druge…). Istražite, informišite se o različitim metodama pomoći za rešavanje psiholoških problema.

Meditacija – kraljica smirivanja uma

Uvedite svakodnevnu meditaciju. Bićete iznenađeni efektom koji će ta dobra navika imati na vaš celokupan život.

Umesto zaključka

Rad na sebi je proces koji neprestano traje. Ponekad vidljiv, ponekad samo vama znan i za druge nevidljiv. Možda ta faza razvoja i jeste najlepša – to je vreme kada postavljate zdrav temelj, preispitujete i sebe i ono što ste uradili da bi svaki sledeći korak bio bolji i lakši.Ono što je bitno, ne posustajati, a ako se to ipak desi, biti blag prema sebi jer kao što kaže stara poslovica: Nije veština ne pasti, nego posle pada ustati. I nastaviti dalje…

Izvor: pogledi.net