Kada pretražujemo zdravstvene simptome na Internetu kako bismo sami sebi pokušali da objasnimo šta nas muči pre nego što se obratimo lekaru, dešava se svima dobro poznat scenario: glavobolja postaje tumor na mozgu, trnjenje mišića postaje amiotrofična lateralna skleroza, a recimo, bol u grudima srčani udar. Prosto, Google nas obično navodi na najgoru moguću varijantu, i umesto da nas umiri- potpuno nas izludi i unervozi. Sve to pojačavaju u zastrašujuće lične ispovesti koje pročitamo na forumima.

Sve više lekara se žali da im rad ometaju sami pacijenti koji dolaze sa spremnim dijagnozama, često više verujući pretraživaču i sopstvenoj proceni nego stručnjaku koji ih pregleda. Ljudi bez ikakvog medicinskog znanja usude se, iz sopstvene anksioznosti, da nameću po njima adekvatan tretman umišljene bolesti. Lekari su umorni od objašnjavanja i raspravljanja.

Cyberhondrija je termin kojim se opisuju ljudi koji razvijaju očaj i zabrinutost da su teško bolesni korišćenjem Interneta kao sredstva za samo-dijagnostiku. Opsesivno pretražuju Internet u potrazi za informacijama o realnim ili umišljenim simptomima. U tradicionalnom smislu, ovaj termin nije nov jer je u pitanju hipohondrija (neosnovana zdravstvena zabrinutost) prenešena online. Hipohondri pretražuju knjige i novinske članke, cyberhondri iskorišćavaju bogatu medicinsku Internet bazu podataka. Koliko god te informacije bile korisne, kao što većina vas zna iz ličnog iskustva, zbog neproverenih izvora, navode nas na pogrešne informacije i samo doprinose bespotrebnoj anksioznosti. Istraživanja u Americi su čak pokazala da 8 od 10 ljudi traži zdravstvene informacije na Internetu, što je negde u skladu sa konceptom Interneta koji sve više promoviše samopomoć u svim oblastima pa i u ovoj.

Nije stvar samo u nasumičnom pretraživanju simptoma. Postoje brojni sajtovi koji obećavaju online dijagnozu tako što ukucate simptom i prostim Da/Ne algoritmom vas dovode do navodno odgovarajuće dijagnoze. Drugi pak nude online dijagnozu od strane lekara koji odgovara na pitanja, što takođe nema mnogo smisla jer bi se malo koji lekar usudio da da procenu na osnovu dva razmenjena e-maila, bez prethodnog pregleda pacijenta. Osim toga, Internetu nedostaje i ono ključno za dijagnostiku a to su demografski podaci, suptilnija simptomatologija, uzrast pacijenta, anamneza ali i verovatnoća da se određenom bolešću simptomi objasne.

Prema Thomasu Fergusu, opsesivnoj pretrazi su skloniji ljudi teško tolerišu neizvesnost, a stanje se pogoršava što više pretražuju: “Neko ko ne voli da je u neizvesnosti može postati anksiozan, pretraživati sve više i više, nadgledati svoje telo, češće ići kod lekara, a što više pretražujemo- sve više razmatramo različite opcije.”

Cyberhondrijom su se ozbiljnije pozabavili White i Horovitz koji su za potrebe Majkrosofta istražili korišćenje Interneta u cilju dobijanja zdravstvenih informacija. Ovaj pojam su definisali kao neosnovano pojačavanje zabrinutosti vezano za uobičajene simptome, na osnovu rezultata online pretrage. Akcenat na reči pojačavanje, jer je upravo ova karakteristika bila u fokusu, a krenuli su od toga kako pretraživači povezuju informacije sa web stranica. Pokazalo se da nas čak i benigni simptomi dovode do retkih i ozbiljnih bolesti. Zašto je to tako? Kako kažu, nikome nije zanimljivo da piše o benignoj glavobolji, ali o tumoru mozga jeste. Samim tim se povećava verovatnoća da ispadne da patimo od tumora mozga jer se upravo te stranice visoko rangiraju na Google-u, i izlaze kao prve u rezultatima pretrage. Kao posledica nudi se ozbiljna dijagnoza a javlja pojačana anksioznosti, bespotrebno trošenje novca i vremena na lekare.

Drugo istraživanje pokušalo je da ustanovi povezanost zdravstvene anksioznosti u tradicionalnom smislu sa cyberhondrijom. Prema kognitivno bihejvioralnim modelima hipohondrije, tj stanja koje karakteriše konstantan strah od razvijanja teške i ozbiljne bolesti, upravo je potreba za razuveravanjem stalnim proveravanjem simptoma pomoću medicinskih informacija iz različitih izvora, ono što je održava. Kako onda tehnologija utiče na hipohondriju? Tako što oni ljudi koje već karakteriše visok nivo zdravstvene anksioznosti, traže sve više informacija, što dodatno pojačava i održava anksioznost.

Koliko je jak uticaj online pretrage na razvoj i održavanje hipohondrije, svedoči i sam predlog APA-e da se termin hipohondrija ubuduće u u okviru DSM-a u potpunosti izmeni i svrsta pod opštu klasifikaciju poremećaja zdravstvene anksioznosti, gde bi jedan od kriterijuma bio i online pretraga zdravstvenih simptoma.

Autor: Sanja Dutina

psihobrlog.com

Endi Vorhol je sakupljao i čuvao sve i svašta. Njegov dom je bio toliko pretrpan, da su jedine prohodne prostorije bile kuhinja i spavaća soba. Nakon smrti, ostavio je 610 kartonskih kutija punih različitih predmeta, koje je zvao vremenskim kapsulama. Met Vrbikan, arhivista Vorholovog Muzeja u Pitsburgu, uspeo je da pregleda samo 19 kutija, i u njima je pronašao račune iz restorana, ploče, fotografije, pisma, postere, pa čak i mumificiranu ljudsku nogu iz Starog Egipta. U svom dnevniku Vorhol je jednom prilikom zapisao: „Ne mogu ništa da bacim. Endi Vorhol je, po svemu sudeći, bio tipični sakupljač iliti hoarder.

Zahvajuljući TV emisiji TLC Hoarding: Buried Alive, sigurno ste već čuli za kompulsivno sakupljanje (eng. hoarding). U psihologiji se definiše kao preterana akumulacija bespotrebih stvari bez neke posebne vrednosti, nemogućnost da se odbace ili da se oslobodi tih istih razbacanih stvari koje zatrpavaju životni prostor i narušavaju njegovu primarnu namenu. Prostorna zagušenost može dovesti do socijalne izolacije, nesposobnosti za rad, ili higijenskog pogoršanja uslova života do te mere da dovede do smrti.

Za hoardere objekat sakupljanja može biti sve što vam padne na pamet – od novina, odeće, kutija, knjiga, delova sopstvenog tela (dlake, nokti..) do životinja (odatle – „luda žena s mačkama“). Sakupljanje počinje da se razvija u ranoj adolescenciji, skloni su mu i žene i muškarci, mada u većem broju ipak muškarci. Žene češće pripadaju tipu anksioznih sakupljača, koji dosta vremena provode sortirajući i organizujući stvari, čuvajući ih za neku potencijalnu buduću namenu, dok muškarci pripadaju tipu impulsivnih sakupljača – onima koji biraju objekte prema ličnim interesovanjima iz puke želje i bez neke posebne namene.

Do skoro se smatralo da je kompulsivno sakupljanje samo još jedan vid opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Danas, dijagnostička biblija, DSM-5 prepoznaje ga kao zaseban klinički sindrom, s obzirom na to da veliki procenat sakupljača, pored kompulsija, ne pokazuje nikakve druge OKP simptome. Hoarderi ne doživljavaju intruzivne opsesivne misli, a veoma često nemaju problem sa svakodnevnim funkcionisanjem sve dok neko ne pokuša da ih natera da se oslobode sakupljenog blaga. Iako ima ekscentrika i onih koji žive potpuno socijalno izolovani, hoarderi zapravo žive svakodnevne živote – imaju stalni posao, prijatelje i porodicu.

Sakupljači češće imaju simptome depresije (više od polovine slučajeva) nego OKP-a. Neretko se upliću i anksioznost i socijalna fobija. Na tragu depresivnih simptoma, Džon O’ Konor iznosi zanimljivu tezu o sakupljanju kao nezrašenom tugovanju. Ukratko, po Konoru, hoarding je manifestacija bola gubitka i „tvrodglavo odbijanje“ da se prihvati gubitak. Sakupljači se zapravo na taj način bore protiv promene, protiv konačnog razdvajanja od izgubljenog objekta, tj voljenje osobe.

Gubitak članova porodice je često deo životne priče sakupljača. Međutim, umesto da proces tugovanja dovede do prilagođavanja, sakupljači odbijaju da se nose sa bolom i konačnošću gubitka. Sakupljanjem redefinišu gubitak – izbegavaju ga, privrženi su objektu i čvrsto se drže ne puštajući ga. Mogu da opišu gubitak ali u isto vreme preovladava osećaj da će se voljena osoba možda ipak jednog dana vratiti.

Kada nešto izgubimo, pokušamo da mu nađemo zamenu. Hoarderi gomilanjem predmeta pokušavaju da povrate izgubljeno ili da popune njegovu prazninu. Briga je pomerena od personalnog ka nepersonalnom (osim u slučaju životinja), i osoba na taj način stiče prividni osećaj kontrole. Jednostavno, teže je izgubiti takve predmete, napustiti ih, a praktično nemoguće da će da umru i da nas napuste.

Hoarding je kao odbrambeni mehanizam koji štiti ego od suočavanja sa prazninom kao posledice gubitka. Gomilanje popunjava „emocionalnu rupu“ i bol se izbegava. Stoga ne čudi što napuštanje sakupljenih stvari, posebno bez znanja sakupljača, može dovesti do podizanja nivoa anksioznosti i paničnih napada. Neki od njih izveštavaju da ih je više bolelo bacanje sakupljenih stvari nego gubitak voljene osobe.

Kognitivno bihejvioralni modeli se slažu sa ovim psihoanalitičkim viđenjem. Takođe predlažu da je moguće da sakupljači ne mogu da se reše sakupljenog u nadi da će izbeći neprijatne i negativne emocije koje se povezuju sa gubitkom.

Neurološke studije su pokazale da kada hoarderi biraju da li da čuvaju ili da se reše stvari, imaju karakterističnu aktivnost u dve moždane oblasti – anteriorni cingulatni korteks i insula. Ove dve oblasti procesuiraju neprijatne emocije, prate greške i procenjuju rizik. Kada treba da izaberu kojih stvari da se oslobode, anksioznost hoardera raste, rizik je povišen i plaše se da ne naprave pogrešnu odluku. Ili možda, da ne ponove istu grešku a samim tim i traumu gubitka.

„Kao da se sa nečim nismo nosili kako treba; bili smo nepažljivi, a sada se osoba u slučaju nediskriminativnog hoardinga osigurava da se takva nepažnja više nikada neće ponoviti.“

Sanja Dutina
psihobrlog.com

Ljudi odlažu neprijatne aktivnosti i obaveze kada imaju neki otpor da to ispune odmah i takvo ponašanje se naziva prokrastinacija, a koreni neretko leže u popustljivom ponašanju roditelja prema deci.

Mnogi ljudi mogu kod sebe prepoznati problem odlaganja neprijatnih, a korisnih zadataka i obaveza. Tipično je da osoba ono što joj je neprijatno odlaže za sutra, a onda sutra odloži za prekosutra i tako sve do krajne granice, kada zaista mora da uradi odloženi zadatak. Ovakvo ponašanje se stručno naziva prokrastinacija, a reč dolazi od latinskog krast (crast), što znači sutra, odnosno krastinus (crastinus) – sutrašnji, tako da je možemo doslovno prevesti kao „za sutra”.

Zašto neki ljudi odlažu njima neprijatne aktivnosti, zadatke ili obaveze? Upravo zbog toga što su im neprijatni, što imaju neku vrstu otpora prema njima. Mentalni proces je sledeći: osoba pomisli da treba nešto da uradi i na samu pomisao „se smori”, to jest izgubi svaku motivaciju. Nakon toga, ona sama sebi smisli neko opravdanje zašto je zapravo bolje da dati zadatak ili aktivnost odloži sa sutra ili neko buduće vreme.

Unutrašnji konflikt

Osoba koja odlaže „za sutra” zapravo je u jednom unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji je nagovara da uradi ono što treba i onog drugog dela koji se tome opire. Taj konflikt možemo shvatiti kao konflikt između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta” koje odlaže neprijatnost.

Veoma često odrasle osobe koje prokrastiniraju imale su popustljive roditelje u detinjstvu. Poznato je da mala deca funkcionišu prema principu prijatnosti. To znači da žele da rade ono što im je prijatno, a ne žele da rade ono što im je neprijatno. Dakle, žele da se igraju igračkama, ali ne žele da pospreme igračke nakon igre. Kako onda da deca nauče da pospremaju igračke? Odgovor je zato što moraju, što je roditelj nepopustljiv u svom zahtevu da to urade. Ona brzo shvate da im se to isplati, jer je manja neprijatnost pospremiti igračke, nego se natezati sa ljutitim roditeljem. A kada prihvate da moraju pospremati, tada nestane otpor prema toj aktivnosti i stvori se ono što zovemo radnom navikom.

Kada je roditelj popustljiv, onda dete smisli način kako da od roditelja dobije oslobođenje od izvršavanja neprijatnog zadatka. To znači da će roditelj ili neko drugi biti taj koji će umesto deteta pospremiti igračke ili da će one ostati razbacane nakon igre. Najgora posledica jeste da ovo dete neće steći radnu naviku, zbog čega će imati problema u daljem životu.

Ovaj odnos sa popustljivim roditeljem ugrađuje se u detetove psihičke strukture i postaje unutrašnji odnos između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”. Psihološka igra natezanja deteta sa roditeljem, postaje unutrašnja igra natezanja između delova ličnosti.

Ova „lenjost”, zbog koje se neprijatne dužnosti i zadaci odlažu za neko sutra, jeste selektivna. Dok neki odlažu sve neprijatne zadatke, drugi odlažu samo učenje, pospremanje, plaćanje računa, bacanje smeća, odlazak u neku instituciju ili kod lekara, zubara itd. Iza otpora da se nešto čini mogu se kriti i drugi razlozi kao što su strah, sram i slično.

Kada osoba odlaže pospremanje stana, a živi sama, tada se za neko vreme može pojaviti „sindrom kuće u haosu”. To znači da su stan ili kuća u potpunom neredu, da je sve razbacano, da nije čišćeno, da su mnoge stvari po podu tako da se teško hoda, da je nagomilano višemesečno smeće itd. Kada je dečja ili tinejdžerska soba u haosu, to je rani nagoveštaj nastanka ovog sindroma. Njega treba razlikovati od sasvim različitog „sindroma gomilanja”, kada ljudi skupljaju na ulici razne „korisne” stvari i gomilaju ih u stanu ili kući tako da im na kraju nedostaje prostora za život i kretanje.

Radne navike

Kako ljudi koji prokrastiniraju imaju problema sa samoorganizacijom vremena, njihova uspešnost je daleko ispod njihovih sposobnosti i talenata, roditelji treba da uvide koliko je važno da svojom doslednošću pomognu deci da razviju radne i druge navike.

Odrasli ljudi koji uviđaju svoj problem sa prokrastinacijom mogu da se promene. Za početak, da, umesto misli: „Trebalo bi da”, koriste unutrašnje zapovesti tipa: „Moram sada da…” Nakon toga je najbolje da se pokrenu u nekoj manjoj aktivnosti. Ako je to učenje, da uče samo 15 minuta, ako je sređivanje prostora da to čine samo deset minuta itd. U njihovom slučaju je najvažnije da razviju svakodnevnu naviku, a ne da „herojski” obave zadatak odjednom. Ako shvate da sabotiraju samopromenu, najbolje je da pronađu nekog mentalnog trenera ili psihoterapeuta koji će imati ulogu „trećeg roditelja”.

Autor Zoran Milivojević, preuzeto sa sajta www.politika.rs

„Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ih ne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno?”

Ako posmatrate dve osobe koje su po svom izgledu i osobinama slične a koje se razlikuju samo po tome što vas jedna gleda zainteresovano, a druga vas gleda kao da ste smrdljiv sir, koja će vam biti privlačnija?

Upravo je ovo pitanje neka vrsta testa emocionalne zrelosti. Verovatno ste primetili da mnoge ljude više privlači ona osoba koja im indirektno ili čak direktno i otvoreno pokazuje da joj nisu važni, da ihne smatra dovoljno zanimljivim. Zašto je toliko ljudi na koje odbijanje deluje privlačno?

U intimi psihoterapijske ordinacije ljudi koji takav izbor svog partnera vide kao problem, jasno otkrivaju onu logiku koja upravlja ovim izborima. U njenoj osnovi je to što ovi ljudi nedovoljno cene sebe, misle da vrede, ali nisu sigurni u to. Zbog toga im treba potvrda vrednosti, dokaz da su vredna i privlačna ljudska bića. Učiniti da drugi koji je nezainteresovan, postane zainteresovan jeste ona potvrda lične vrednosti koja se traži. Što je nezainteresovaniji to je veći izazov koji osoba pred sebe stavlja.

A oni drugi, koji u prvom kontaktu pokazuju interesovanje? „On i nije nešto, čim mu se ja sviđam”.

Dakle, nije u pitanju samo želja da se bude sa određenom osobom, da se ostvari ljubavna veza, već se tome, tiho i nesvesno, pridodaje još jedna motivacija, a to je da se dokaže sopstvena vrednost. A šta biva sa vezom onda kada neko uspe i „dokaže” sopstvenu vrednost? Da li veza nastavlja da postoji i da se razvija?

Često je „pobeda” ili „uspeh” u savladavanju izazova početak kraja veze. Kada se nepristupačni drugi zainteresuje, zagreje, zaljubi, tada njegova privlačnost počinje da gubi čar. „Nekako tek sada vidim da to nije to!”,rečenica je kojom osoba sebi objašnjava ovu promenu, do koje je neočekivano došlo nakon mnogo meseci upornog insistiranja, mnogo energije, novca i emocija koje je potrošila u ovom poduhvatu.Iz aspekta druge osobe koja je počela da voli, ovaj nagli obrt svakako deluje zbunjujuće, kao nešto nerazumljivo i čak nešto što nije fer. Najveća žrtva ipakje sama osoba koja nastavlja sa svojim obrascem sa nekim drugim, trećim, sledećim. Razlog tome je što u njenom životu nema ljubavi: ona voli drugoga koji je ne voli, a kada je drugi zavoli, ona prestaje da ga voli da bi ponovo zavolela nekoga ko je ne voli.

Svi oni koji žele da izađu iz ovog začaranog kruga „loženja na odbacivanje” trebalo bi da znaju da je rešenje u slici o sebi: prihvatanje sebe i cenjenje svojih kvaliteta. Oni koji bezuslovno prihvate sebe jako dobro shvate da partnere treba birati među onim ljudima kojima se sviđamo, a ne onima kojima se ne sviđamo.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Emocionalno vezivanje je temelj osećanja ljubavi. Zato osećanje ljubavi uvek uspostavlja neku posebnu vezu onoga ko voli sa nekim ili nečim. Ovo vezivanje nam omogućuje da nam određeni ljudi, druga živa bića, objekti i predeli postanu emocionalno važni. I zato većina ljudi gledajući svet doživljava jedan njegov deo kao veoma važan, kao svet onoga što voli.

Ali postoje i ljudi koji se ne vezuju za druge i koji zbog toga nisu u stanju da vole. Kako oni doživljavaju druge i svet?

Nekada su u pitanju osobe koje su u detinjstvu bile zanemarene, nevoljene od strane ljudi koji su o njima brinuli. Zbog toga nemaju usvojen model tople i stabilne emocionalne veze prema kojem bi i oni voleli druge. Umesto toga su zaključili da su prepušteni sami sebi i da se drugima ne može verovati. A nekada, sasvim suprotno, u pitanju su osobe koje su razmažene. One druge ljude ne doživljavaju kao ljude sa osećanjima, već kao slike koje su tu da bi im ugađale i služile. To je posledica toga što nisu razvili sposobnost empatije, da druge doživljavaju kao osobe koje imaju osećanja. Zbog toga se oni i ne saosećaju sa drugima. Iz tog razloga su nazvani narcisima, što na grčkom znači „neosetljivi”.

Neki ljudi su imali nesreću da su još kao deca izgubili nekoga za koga su bili jako vezani. Kako su deca u psihološkom smislu veoma neopremljena za podnošenje osećanja tuge, gubitak voljene osobe izaziva veoma snažnu i veoma trajnu patnju. Shvatajući da ih gubitak osobe toliko boli upravo zato što su je voleli, a ne želeći da se takav bol ikada ponovi, neka deca donose odluku da nikada više neće nekoga voleti. Štiteći sebe od ponavljanja traume gubitka, ona su sebi zabranila da se u kasnijem životu emocionalno vežu.

Kada je onemogućeno emocionalno vezivanje, osoba živi u svetu bez ljubavi. Ona sve vidi, razume i zna, ali joj drugi ljudi nisu važni na onaj emocionalan način. Drugi joj mogu biti važni iz nekih drugih, situacijskih i prolaznih razloga. I zato oni na izvestan način glume društvene uloge partnera, prijatelja, sina ili kćerke, roditelja. Kako im nedostaje ona vezanost za druge koja daje stabilnost odnosima, često im gluma dosadi tako da prekidaju odnose.

Nesposobnost da se voli drugi utiče i na sposobnost da se bude voljen. Jer i onda kada nju voli neko drugi, to joj nije važno, jer joj nije emocionalno važan onaj koji je voli. Emocionalni kvalitet života ovih ljudi je nizak. I kada su među ljudima oni su osamljeni. A kada osamljenost pređe u usamljenost, kada svoju nesposobnost da se vežu dožive kao problem, tada su postali spremni da nauče da vole.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević