Jedan od univerzalnih načina da se pokaže bilo koja vrsta ljubavi jeste da osobi damo nešto na poklon, da je darujemo. Svugde u svetu se ponuđen poklon prepoznaje kao znak naklonosti, neke vrste ljubavi. Sva deca brzo nauče da dobijaju poklone zato što su voljena. Kada odrastemo i dalje volimo poklone, jedino što smo sada i mi ti koji često darujemo druge.

• 

Emocionalno pismeni dobro znanju da darivanje nije neki formalni ritual, već da je njegov cilj da kod druge osobe izazove prijatno osećanje, da je obraduje. Neće svaki dar ostvariti ovaj cilj. Da bi se osoba obradovala nekom poklonu, ona ga mora doživeti kao nešto što je njoj vredno. I zato poklon treba da bude promišljen, sagledan kroz prizmu onoga koji prima poklon. Osoba koja prima određeni dar kroz njega ocenjuje način na koji je izabran, a time i odnos koji prema njoj ima onaj koji daruje. Dobro izabran poklon je znak da nam je druga osoba važna, da je poznajemo, da smo bili sposobni da se u nju uživimo, da želimo da se ona oseti prijatno, odnosno da je volimo. A to ćemo teško uspeti ako osobu ne poznajemo. U idealnom slučaju treba pokloniti ono što druga osoba zaista želi da ima. Pogotovo onda kada je dugo nameravala da to sebi priušti, ali je to iz nekog razloga odlagala.

Jedna od tipičnih grešaka je da osoba daruje nešto što je njoj vredno iako to drugoj osobi nije vredno: muškarac koji voli elektronske naprave poklanja svojoj partnerki sofisticirani mobilni telefon koji ona ne zna da upotrebljava. Ljudi često greše jer drugome poklanjaju ono što bi sami želeli da dobiju. Zato se kasnije može ispostaviti da je darodavac taj koji najčešće koristi poklonjeno.

Nekada ljudi neće da poklone ono što drugi zaista želi jer im se to ne čini vrednim: on ima otpor da joj kupi buket cveća jer smatra da je glupo trošiti novac na nešto što posle nekoliko dana uvene i smrdi. I zato joj kompromisno daruje cveće u saksiji koje ona prima sa kiselim osmehom.

Zabluda je da poklon mora biti skup, da njegova novčana vrednost izražava količinu ljubavi. Ali nekada je cena poklona važna jer je ljudi sagledavaju kroz kupovnu moć onoga koji poklanja. Ako im se čini da je dar prejeftin, drugog doživljavaju kao škrtog, a ako ocene da je preskup, tada im je neprijatno jer počinju da se osećaju dužnima ili čak podmićenima. Ako onaj koji poklanja nema novca, kao što to nemaju deca, isključivo je važna simbolična namera da se poklonom voljenoj osobi priredi zadovoljstvo.

Darivanje samog sebe nije manje važno od poklona koje dobijemo od drugih. Kada sebi nešto priuštimo, mi izražavamo ljubav prema sebi.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara

Jedno od važnih pitanja partnerske ljubavi jeste da li je moguće istovremeno voleti dve ili više osoba. Odgovor možemo potražiti u drugim vrstama ljubavi, na primer u roditeljskoj ljubavi. Tada bi pitanje bilo da li majka može da istovremeno voli dvoje ili više dece. Iako se deca nekada uplaše da to nije tako, svaki roditelj koji ima više dece potvrdiće da je ova simultana ljubav moguća. A da je to zaista tako i u partnerskoj ljubavi, možemo utvrditi na primeru ljudskih zajednica u kojima postoji poligamija.

• 

Kako je naša kultura monogamna, tako postoji moralni imperativ da treba biti samo sa jednim partnerom. Ako pogledamo mitski početak, Adam u raju nije imao drugu do Eve, kao što ni ona nije imala drugog Adama. Na vezu sa najstarijim mitovima ukazuje i naš jezik. Izraz pol dolazi od glagola poloviti, isto kao i izraz seks u latinskom, što dolazi od mita o androginima. Ukratko: ljubav je nastala kada su bogovi prepolovili androgine da bi sprečili da ih ovi zamene na Olimpu. A ovi, u prevodu, „muškoženci”, imali su četiri ruke i četiri noge i dve glave tako da su od njih tako nastali muškarci i žene kao odvojena bića. Zadržavši sećanje na savršeno stanje spojenosti, muškarci i žene su počeli da jedni među drugima tragaju za svojom izgubljenom polovinom.

I otuda mnogi ljudi misle da negde tamo, u velikom svetu, postoji neka osoba koja je izgubljena polovina, a koja im savršeno odgovara. Jasno je da ne može postojati treća, četvrta polovina.

I zato kada neko ko smatra da treba voleti jednog partnera shvati da je zavoleo dva, ulazi u unutrašnji konflikt između stvarnosti i morala. To znači da osoba koja voli dve ili dvojicu prisiljava sebe da se odluči za jednoga. A to je mnogima bolno jer će sigurno ostati bez jedne osobe do koje im je stalo.

Neki od njih pokušavaju da pronađu kompromis, da ništa ne izgube, a da sve dobiju. Tako nastaju paralelne veze. Nekada su motivisane ovim strahom da će se izabrati pogrešan partner, da će onaj koji nekoga odbaci biti kriv i nesrećan, da trećeg treba bolje upoznati, a nekada čistom dečijom željom da se ima sve, da se ništa ne izgubi.

Paralelne veze su u stvari privremene veze. One ne mogu dugo trajati iz prostog razloga što je u njima uvek neko nezadovoljan. Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara. I zato se u paralelnim vezama čeka: da se voljena osoba odluči, da odluči onaj treći, da se pojavi neko četvrti, itd. A retki su ljudi koji su toliko strpljivi da godinama čekaju.

Tako ispada da, iako je moguće voleti više ljudi istovremeno, ljudi se osećaju najbolje u monogamnim odnosima.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Ako je tačno da ima sve više žena i muškaraca koji uprkos svojim godinama ne žele da odrastu, da se osamostale i emocionalno sazru, možemo pretpostaviti da udeo u tome imaju i njihovi roditelji. Posmatrajući odnos roditelja prema vlastitoj deci koja su u svojim dvadesetim ili tridesetim, već na prvi pogled je jasno da tu nešto nije u redu. Izgleda kao da se roditelji istovremeno trude da njihova deca odrastu i da ne odrastu.

Cilj dobrog roditelja je da vlastito dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. A kada taj cilj ostvari, roditelj bi trebalo da detetu pomogne ili bar dozvoli da se odvoji i osamostali. Tom cilju se često suprotstavlja, sasvim neočekivano, roditeljska ljubav.

Umesto da svoj odnos i način iskazivanja ljubavi prilagode uzrastu sina ili kćerke, neki roditelji zaostanu na nekom ranijem uzrastu, i nastave da vole i da tretiraju svoje dete kao da je ono mlađe nego što u stvarnosti jeste. Kada se sin ili kćerka tome usprotivi, roditelj se ljuti i dokazuje da je on u pravu. Na taj način roditelj upućuje vlastitom detetu psihološku zabranu da odraste i da se osamostali.

• 

Na primer, iako mnogi roditelji tvrde suprotno, odrasli sinovi i kćerke nisu deca. Definicija deteta je da je to neko ko zbog svog uzrasta nije sposoban za samostalnost, tako da je zavisan od roditelja ili staratelja. Dete je osoba do osamnaeste godine. I zato je pogrešno punoletnu osobu nazivati detetom, već je treba zvati sinom ili kćerkom.

Ova roditeljska sabotaža odrastanja nije nešto što roditelj radi svesno i namerno, već je nesvesna. Na svesnom nivou roditelj obično ima doživljaj da sin ili kćerka nisu odrasli jer još uvek nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu pa da im on prizna da su odrasli. A na nesvesnom nivou kriju se brojni roditeljski strahovi od odrastanja i odvajanja. Neki roditelji su pronašli smisao svog života u ulozi roditelja, a kako odrasloj osobi nije potreban roditelj, odrastanje shvataju kao gubitak smisla svog života. Drugi ne razlikuju odvajanje od napuštanja, tako da se grčevito bore protiv svega što bi dovelo do toga da ih vlastito dete napusti. Treći se osećaju korisnima samo ako pomažu detetu radeći umesto njega, tako da bi ih samostalnost učinila beskorisnima. Strahovi su različiti, ali ono što im je zajedničko jeste to da su izraz roditeljevog egoizma.

Dobar roditelj ne treba da negira već da prepozna svoju emocionalnu krizu, da se suoči i da progovori o svojim strahovima. Ličnost ne može stati ni u jednu ulogu, pa ni roditeljsku, tako da se rast i razvoj ličnosti nastavlja i kada deca odu.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Da li možemo ponovo verovati partneru koji nas je već jednom prevario?

Iako prilikom stupanja u brak ljudi donose odluke i zaklinju se partneru na doživotnu vernost, ipak tokom narednih godina i decenija mogu prekršiti svoje obećanje. Prošla su vremena kada je neverstvo smatrano takvom moralnom i karakternom greškom koja se automatski kažnjavala razvodom. Prevareni supružnik, pogotovu muškarac, koji se suprotstavljao društvenoj prisili da se razvede i sam je smatran čudnim.

Danas između neverstva i razvoda ne postoji automatizam. Kada se otkrije neverstvo neki se odmah razvode, a neki ostaju zajedno. Izgleda da je odnos pola pola. Sve češće se susrećemo sa pitanjem da li oprostiti supružniku koji je bio neveran, pogotovu ako on nakon neverstva insistira da ostanu zajedno. Šta tada učiniti?

Odluku donosi svako sam za sebe, u skladu sa sopstvenim vrednostima i pogledima na život. Jedino su takve odluke ispravne. Kada neko razmišlja da li da oprosti neverstvo, nužno se suočava sa problemom poverenja: da li može ponovo verovati partneru koji je već jednom prekršio obećanje? Koja su njegova ponašanja koja povećavaju stepen poverenja?

Kada je partner bio neveran sa jednom osobom, tada je reč o incidentu. Kada je bio neveran sa recimo tri osobe, tada je reč o obrascu njegovog ponašanja, a obrazac je teže promeniti.

Ako partner odbija razgovor o onome što se „desilo”, ako svom neverstvu oduzima važnost, ako se ponaša kao da se ništa nije desilo, teško je uspostaviti poverenje. Mnogi zaborave jednostavno pravilo: da bi nekome oprostili grešku, prvo je taj mora jasno priznati kao svoju. Priznanjem da je pogrešila osoba prihvata odgovornost za svoje ponašanje, sama se distancira od svog postupka. Ako pri tom pokazuje da se oseća loše, da oseća krivicu, takvo ponašanje teži ka uspostavljanju ponovnog poverenja.

• 

Jasno izraženo izvinjenje nevernog partnera je takođe veoma važno. Time pokazuje da je svestan kako se njegov postupak odrazio na osećanja drugog partnera. Izvinjenje je gest saosećanja, a saosećanje je jedan od principa ljubavi. Kada nekoga volimo izbegavamo da činimo ono zbog čega će se osećati loše, a trudimo se da radimo ono zbog čega će se osećati dobro.

Poverenju doprinosi izjava neverne osobe da u budućnosti više nikada neće ponavljati takvo ponašanje. Naravno, niko joj ne može zabraniti da se odluči za nekog drugog, ali to ne sme uraditi tako da obmanjuje i vara svog partnera.

Ali ono što je takođe veoma važno je videti svoju ulogu u neverstvu partnera. Pitanje koje može pomoći: ako je to neverstvo signal da nešto nije u redu sa našom vezom ili brakom, šta bi to moglo biti?

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Kada veza počne zaljubljenošću, zaljubljena osoba jednostavno nije u stanju da dobro proceni koliko joj partner zaista odgovara. S jedne strane, idealizuje ga i precenjuje međusobne sličnosti, a s druge strane ne vidi ili umanjuje značaj međusobnih razlika, kao i partnerovih negativnih osobina. I kada uviđa da partner ima neke negativne osobine, zaljubljena osoba se nada da će se on tokom vremena promeniti, da će „sazreti”, „odrasti” i postati onakav kakav ona želi da on bude. Više veruje svom osećaju nego njegovim izjavama. Zbog toga ulazi u ozbiljnu vezu ili brak smatrajući buduću partnerovu promenu izvesnom.

I dok jedni pasivno očekuju i nadaju se da će se njihovi partneri promeniti na željeni način, drugi stupaju u akciju i od partnera energično zahtevaju promenu. Smatraju da je partner, samim tim što jeste partner, dužan da se ponaša na način koji njima odgovara. Interesantno je koliko ove svađe retko donose rezultat u vidu željene promene ponašanja.

Razloga za to ima više. Kada jedan partner nešto zahteva od drugog, drugi to može doživeti kao pokušaj prvog da dominira u vezi. I zato ljudi nekada, čak i kada smatraju da je partner u pravu, prkose njegovom zahtevu da ne bi ispalo da su „krpe” ili „papučići”. Ne žele da budu „pobeđeni”. U svađama brane svoju poziciju u međusobnom odnosu, umesto da se bave promenom ponašanja.

Kada jedan partner pokuša da primeni emocionalno iznuđivanje u stilu: „Da me zaista voliš, ti bi promenio ponašanje”, drugi mu to može vratiti kao bumerang: „A da ti mene voliš, ti bi to moje ponašanje prihvatila”. Rezultat je da se oba partnera osećaju nevoljenim: jedan nije prihvatio ponašanje drugog, a drugi nije pristao da se ponaša na način na koji je prvi zahtevao.

Najgore je kada partner ne pravi razliku između vlastitog ponašanja i sebe kao osobe. U tom slučaju svaki zahtev za promenu ponašanja doživljava kao napad na sebe, kao izjavu drugog da on kao čovek nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje ljubav. A kada jedan partner smatra da ga drugi ne voli, tada predmet svađe postaje zajednički odnos, a ne više neko određeno ponašanje.

Ljudi se mogu menjati, ali se to događa samo onda kada oni to žele. Ne možemo drugog naterati, prisiliti da se promeni, da se ponaša drukčije. Možemo ga pozivati na promenu, možemo apelovati i moliti, ali da li će on promeniti način na koji se ponaša zavisi samo od njega. I zato pri izboru partnera ne treba unapred računati da će se partner promeniti na željeni način: verovatnije je da se neće promeniti, nego da hoće.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Bez obzira na postojanje snažne obostrane ljubavi, u ljubavnim vezama su česte situacije u kojima partneri imaju različite interese ili želje. Tada oba partnera pokušavaju da utiču na onog drugog da se ponaša onako kako oni žele. U pokušaju da u ovom konfliktu prevlada njihova želja ili volja, neki počnu da se pozivaju na ljubav: „Ako me zaista voliš, onda ti mora biti važno kako se ja osećam i učinićeš kako ja želim“. Ovo je tipičan manevar emocionalnog iznuđivanja. Njegova suština je u pretnji: „A ako nećeš da učiniš to što želim, ti me ne voliš i ja ću da odem“. Ova pretnja može biti neizgovorena ali može biti i jasno izrečena optužba.

Jedan od načina na koje partner može da parira ovom iznuđivanju jeste da negira da voli: „Idi, baš me briga“. A kada onaj prvi „ode“, nastaje jedan odnos u kome se oboje pretvaraju da im nije stalo jednom do drugoga. Prkoseći jedno drugome, a i ljubavi koja postoji između njih, ljudi počnu da napadno nose maske neljubavi.

Kada između sebe pokrenu ovu igru ignorisanja, partneri se ponašaju na dva nivoa komunikacije. Na onom očiglednom jedno drugom pokazuju da im nije stalo, a na drugom, skrivenom, pažljivo prate šta se dešava jer im je upravo veoma stalo.

A kada započne igra ignorisanja, tada se u vezi uspostavi novo pravilo: izgubio je onaj ko je slabiji, ko prvi popusti, ko prvi prizna da mu je stalo, da voli. I tako ljubav, voleti drugog, postane „slabost“, „slaba tačka“, a ravnodušnost „prednost“. U odnosu u kome se dvoje ljudi ignorišu, ponašaju kao da ni jednom nije stalo do onog drugoga, jedino što ukazuje na postojanje odnosa je to što nastavljaju da budu zajedno.

Glavni manevar u igri ignorisanja je naterati drugoga da prizna da mu je stalo. Da bi se to postiglo potrebno je učiniti nešto zbog čega će se partner toliko loše osetiti, toliko uplašiti da će zauvek izgubiti voljenu osobu, da više neće moći da izdrži da se kontroliše i da se pravi da mu do nje nije stalo. Najčešća sredstva za to su ostavljanje i izazivanje ljubomore. Zato partneri vuku poteze „napuštanja“, direktno ili indirektno poručuju da odlaze, da su otišli, da se za njih zanima neko drugi. Sve u želji da će partner pasti na kolena i moliti ih da se vrate. I ako se to desi, ljubav se ponovo izražava, sve do sledeće partije u ovoj igri ignorisanja.

Partner koji više ne može da izdrži, a koji ne želi da izgubi, svoju emociju maskira u ljutnju zbog nečeg drugog, i ne popušta. Neki dobri igrači se toliko zaigraju da igra završava stvarnim raskidom. A neki nastavljaju da igraju ovu igru sa nekom osobom i godinama nakon raskida sa njom.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Samo retkima je uspelo da im život liči na filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. I dok je romantična ljubav često nesrećna, u filmskoj ljubavi je obavezan hepiendMeg Rajan i Tom Henks u filmu “Dobili ste mejl”: da li je ovakva romansa moguća u stvarnom životu?

• 

Izraz „filmski poljubac” se odnosi na situaciju kada se dvoje ljube kao na filmu, kada oponašaju ono što su videli na filmskom platnu. I upravo je zato filmski poljubac važan pojam jer je on vidljivi dokaz za ono što generacijama činimo: upijamo uzore i modele sa filmskog platna, a zatim ih oponašamo u svakodnevnom životu. Pogotovo kada je u pitanju ljubav žene i muškarca.

I zato se možemo zapitati kako su masovni vizuelni mediji uticali na naše predstave o ljubavi. Kako se sve to odrazilo na naše kolektivno nesvesno? Kakva je posledica u našem svakodnevnom životu? Iako odgovori na ova pitanja zaslužuju veoma temeljna istraživanja, neke konture tih odgovora se mogu naslutiti.

Gubeći se u iluziji koju pravi film, poistovećujući se sa određenim likom ili glumcem, stvorili smo idealizovane predstave o tome šta jeste ljubav, kako mi treba da se ponašamo, a kako drugi. Mnogi od nas su pokušali ili pokušavaju da vlastiti život uklope u omiljene scenarije. Ali samo retkima je uspelo da im život liči na neki filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. Oni su, nekada nesvesno, nesrećni što su u svom životu „promašili” veliku srećnu ljubav koja im je na neki način bila obećana sa velikog platna ili TV ekrana. Umesto da prihvate sebe i ljude oko sebe, oni trpe zbog razlike koja postoji između očekivanog ljubavnog scenarija i toga kako u stvarnosti žive.

Jedan od načina da se prepozna ova tiha ljubavna osujećenost jeste jedna vrsta zavisnosti od serija i programa u kojima je glavna tema ljubav. Postoje ljudi, žene i muškarci, koji svakog dana provode veliki broj sati pred malim ekranima prateći „španske” serije. Gledajući ih, oni osećaju da se u tom „delu sveta” stvari događaju upravo onako kako bi i trebalo da se događaju.

Dok je romantična ljubav često tragična, u filmskoj ljubavi je obavezan srećni kraj, hepiend. Film jeste umetnost, ali je i roba koja treba da se proda. A publika ne voli kada iz bioskopa izlazi razočarana. I zato je Holivud stvorio veliki broj ljubavnih filmova sa srećnim krajem, neku vrstu savremenih bajki u kojima su oni „srećno živeli do kraja života”. I kada je sedamdesetih godina došlo do zasićenja ovim filmovima, produkciju je preuzela televizija koja je tada bila u ekspanziji. Skoro stotinu godina se naše kolektivno nesvesno puni predstavom srećne ljubavi kao smisla života. I zato je dobro podsetiti da su ljubav i sreća dve odvojene emocije.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Neki ljudi očekuju da im njihov partner pokaže da ih zaista voli, tako što jeste u stanju da im čita misli. Iako mu nisu saopštili svoje misli, želje, osećanja i namere, oni očekuju da ih partner nekako „oseti”. I zato kada nešto snažno žele, umesto da to jasno izraze, oni ćute, nadajući se da će partner prepoznati šta žele. A kada se to ne desi, tada ne samo da se osećaju frustrirano što želja nije ostvarena, nego se uz to osećaju i nevoljeno. Mogu reagovati osećanjem tuge, ali mogu ljutito optuživati partnera da ih zapravo ne voli.

• 

Otkud nekome ideja da se prava ljubav prepoznaje po nekoj vrsti telepatije? Uverenje da osoba koja nas zaista voli može tačno znati šta nam treba nije se pojavilo tek tako. Ono je sećanje na onaj odnos ljubavi u kome se to zaista događalo, a to je odnos majke prema malom detetu. Mnogi muškarci smatraju da bebe nisu naročito zanimljive jer ne znaju da komuniciraju sa njima. Majke, sa druge strane, znaju da upravo u periodu dok dete ne progovori ima puno neverbalne komunikacije. Zbog toga majka nauči da prepoznaje različite signale svog deteta i da tačno prepoznaje njegova unutrašnja stanja, a zatim, na osnovu toga, i da zadovoljava potrebe deteta. Kada majka nastavi da čita misli i onda kada dete jeste u mogućnosti da svoju želju izrazi rečima, tada dete nastavi da povezuje čitanje misli sa ljubavlju. I zato, ako je u detinjstvu bilo dovoljno da dete pogleda u frižider, da bi mu majka ponudila nešto da jede, kada odraste ta osoba može od partnera očekivati da nastavi da čini isto, naravno ako ga zaista voli.

Očekivanje da partner čita misli negativno se odražava na vezu, ali i donosi različite psihološke dobiti osobi. Na primer: želja koja nije izražena ne može biti ni odbijena. Na taj način osoba izbegava konflikte u vezi, jer nesaopštenoj želji partner ne može reći „ne” i tako ne može nastati konflikt.

Kako su u vezi sa osobom koja očekuje da joj se čitaju misli veoma česti nesporazumi i njene reakcije razočaranja, veoma je dobro da osoba umesto toga počne da jasno verbalno izražava svoje želje i svoja razmišljanja. Jezik je oblik komunikacije u kojem je najmanji broj nesporazuma. Kada upućuje jasne signale, osoba i njeno ponašanje postaju partneru mnogo razumljiviji tako da se broj nesporazuma bitno smanjuje. Tačno je da je osobama koje su dugo zajedno dovoljan pogled, pa da znaju kako se oseća partner, ali ne treba zaboraviti da je tome prethodio početni period direktne i jasne komunikacije. Razgovor o sebi i svojim željama i osećanjima jeste deo bliskosti bez koje nema kvalitetne veze.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Rašireno je verovanje da je sasvim dovoljno da neko pronađe osobu sa kojom će se snažno voleti, pa da sa njom ima veoma srećan zajednički život. Ljudi koji veruju da ljubav ima takvu moć ne menjaju mišljenje ni onda kada očigledno snažnu ljubav ne prati srećan kraj. Ljudi zaključuju da u tom konkretnom slučaju kraj dokazuje da ni partner ni ljubav nisu bili pravi. Nastavljaju da veruju da prava ljubav mora dovesti do srećne ljubavne veze.

Ljudi koji veruju u moć prave ljubavi da paru donese srećan zajednički život pogrešno izjednačuju ljubav sa vezom. Ljubav i veza nisu isto, to su dve različite pojave. I zato je moguće da se dvoje snažno vole, ali da nisu u stanju da naprave dobru vezu. Moguće je i obrnuto: imati veoma dobru vezu uprkos ljubavi koja nije snažna. I zato je za srećnu ljubavnu vezu potrebno znati da je pored ljubavi važna i veza koju je sa voljenom osobom moguće ostvariti.

• 

Veza postaje problematična onda kada dvoje ljudi koji se inače snažno vole imaju različite poglede na to kako veza treba da izgleda. Svako od njih pokušava da onog drugog „ugura” u vlastiti koncept veze. Kada to ne uspeva tada je osoba frustrirana jer smatra da sa vezom ili partnerom nešto nije u redu. Kada oba partnera insistiraju na ispravnosti svog koncepta veze, konflikt oko toga kako veza treba da izgleda postaje hroničan. Tada veza postaje nekvalitetna: nestabilna, puna svađa, emocionalnog iznuđivanja, nasilja i čestih privremenih raskida. A upravo zato što se dvoje u nekvalitetnoj vezi zaista vole, oni zbog nesklada snažno pate.

Zabluda je verovati da je velika ljubav dovoljna da bi ljubavna veza bila srećna, skladna, stabilna i dugotrajna. Ljubavna veza je sastavljena iz dve različite stvari, iz ljubavi i iz veze. Dobra ljubavna veza je ona u kojoj postoji ljubav i u kojoj postoji veza koja dobro funkcioniše. Za to sama ljubav nije dovoljna. Ko želi srećnu ljubavnu vezu, treba da proceni da li je sa potencijalnim partnerom moguće ostvariti upravo takvu vezu. Prvo je potrebno znati kakva se veza traži. Kada osoba zna šta traži, tada će mnogo lakše među potencijalnim kandidatima razlikovati one koji se mogu uklopiti u njen koncept veze od onih koji se nikako ne mogu uklopiti. Već i to da neko uspe da među osobama koje mu se sviđaju identifikuje one sa kojima ne bi mogao da ostvari zadovoljavajuću vezu mnoge može poštedeti ljubavne patnje. U mnogim slučajevima se to može proceniti na samom početku, samo ne treba žmuriti i nadati se da će ljubav da odradi svoje, već treba gledati.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević