Od detinjstva smo učeni koliko je važno da se dopadnemo svima, da budemo ljubazni, lepo vaspitani, kao i da ugađamo drugima kako bismo stvorili što lepšu sliku o nama. To je kultura, to su lepi maniri, društveno poželjni i prihvatljivi sve dok ne poprime razmere u kojima počinjemo da gubimo sebe.

Pravdamo se za nešto što učinimo ili ne učinimo, pravdamo se za to kako se osećamo (poznato „izvini“ ukoliko nas emocije nadvladaju i počnemo da plačemo iako time ne ugrožavamo drugog), pravdamo se zbog izbora partnera, fakulteta, posla, mesta stanovanja, načina života, materijalnog statusa i sl. Pravdamo se dakle svima za skoro pa svaku odluku koju smo doneli u životu. Pravdamo se znancima i neznancima čime pokazujemo koliko ne poštujemo sebe i svoje izbore, koliko smo nesigurni i koliko nismo svoji.

Ukoliko bismo zastali i osvestili kako se osećamo u trenutku dok izgovaramo silna opravdanja zbog nečega što suštinski jesmo, prepoznali bismo osećaj izdaje samog sebe, osećaj nespokoja.

Osetili ste ovo bezbroj puta u situacijama kada pokušavate da se pravdate zbog odluke da živite sa partnerom a još uvek niste u braku, zbog toga što još uvek nemate dece, zbog broja partnera u svom životu, zbog toga što ste više puta bili u braku, gojazni ste, ne radite u struci, zbog toga što ste odužili studije, ili ste depresivni, ostavili dugogodišnjeg partnera, nemate svoj stan i slično.

Sa druge strane, skloni smo da i lične uspehe opravdavamo i umanjujemo zbog prihvaćene skromnosti kao vrline kao i zbog osećaja manje vrednosti.

Cenite sebe, podignute glave se nosite sa svojim uspesima i neuspesima. Pravdajte se isključivo sebi! Ponosno se predstavite kao čovek od krvi i mesa i pravi ljudi će vas prihvatiti. Osetiće da ste iskreni i spontano će vam otkrivati svoje mane bez bojazni od osude.

Budite hrabri, budite svoji.