Deca koja gledaju odrasle kao žive ispunjen, odrasli život, steći će želju da i sama budu odrasli. Vi i vaš partner imate veliki razlog da zivite srećen život, jer to znači da pružate svojoj deci ono što im je potrebno.

Govor je  mehanizam na kojem se temelji svakodnevna interakcija s drugima, oko kojeg se zasnivaju, razvijaju i održavaju socijalni odnosi, a iščekivanje socijalne štete koje može pratiti mucanje može ometati socijalno funkcionisanje i u takvim okolnostima javlja se socijalna anksioznost.  

Mucanje je poremećaj povezan s jakim negativnim emocionalnim reakcijama, kao što je teskoba koju pojačavaju negativne posledice kao neuspešni pokušaji govorenja.Te posledice mogu pratiti osećaj srama i poniženja koji dovode do snižene motivacije. Iz tog razloga adolescenti koji mucaju često izbegavaju govor, imaju poteškoće s društvenim okruženjem, teškoće u školi i u odnosima s drugima.

Veliki broj istraživanja pokazao je da adolescenti koji mucaju imaju visok nivo socijalne anksioznosti, dok je anksioznost prvenstveno posledica, a ne uzrok mucanja. Za nekoga ko muca svaki razgovor ili interakcija može biti izazov jer mucanje može izazvati negativne reakcije slušatelja, a što opet izaziva negativne osećaje kod osobe koja muca. Strah i anksioznost mogu ponekad omesti svakodnevno funkcionisanje,to jest kod osobe koja muca mogu preopteretiti kapacitet govornog motoričkog sastava i na taj način ometati obradu govora. Zbog straha od ponovne neugodne situacije osoba koja muca može početi izbegavati socijalne situacije (razgovori, upoznavanje novih ljudi, razgovor s nadređenima) i često zbog negativnih reakcija javnosti imati lošije mišljenje o sebi.

Prema podacima raznih istraživanja, deca školske dobi koja mucaju češće su žrtve vršnjačkog nasilja u poređenju sa decom koja ne mucaju. Mucanje utiče i na romantične odnose i socijalni razvoj adolescenata. Podaci iz istraživanja kojeg su proveli Van Borsel i saradnici pokazali su kako su osobe koje mucaju manje atraktivne od osoba koje ne mucaju te su vršnjaci koji ne mucaju, kada bi im se dao  izbor, radije bili u ljubavnoj vezi sa osobama koja ne mucaju.

Uticaj svih negativnih socijalnih posledica mucanja može biti posebno jak tokom adolescencije zbog fizičkih, neuroloških i društvenih promena koje se događaju u tom periodu. Uz to postoji i povećanje u pojavi i dijagnozi anksioznosti u opštoj populaciji tokom tog vremena.

Period detinjstva i adolescencije, za one koji mucaju predstavlja period govorne i socijalne izolacije, pa time i rizika od pozicioniranja kao žrtvi u socijalnim relacijama sa vršnjacima i težeg usvajanja socijalnih kompetencija. Ovo može voditi razvoju niskog samopoštovanja, slabijih postignuća u školi i osećanja stida i poniženosti, što su faktori koji se često mogu vezati za socijalnu anksioznost.

Mobilni telefon, računar i internet danas uzimaju primat u životu i vremenu dece. Dok jedni ističu da je televizija prozor u svet, edukator koji najraznovrsnija znanja prenosi u dnevnu sobu korisnika velikom brzinom i sa ogromnom lakoćom, drugi upozoravaju na pejzaž koji deca mogu videti kroz taj prozor, koji je neretko prepun nasilja, nedoličnog i devijantnog ponašanja i slično. Postoji više razloga zbog kojih je televizija privlačna deci. Televizija nudi mogućnost da se indirektno učestvuje u uzbudljivim zbivanjima, da se prate događaji iz sveta sporta, šoubiznisa, da se sazna o idolima i drugim vršnjacima. Televizija utiče na percepciju koju imamo o svetu. Deca u proseku, dnevno gledaju televiziju tri do četiri sata.

Mišel Demjurže, doktor neurologije na Nacionalnom institutu za zdravlje i medicinska istraživanja u Francuskoj, sproveo je nedavno istraživanje o uticaju televizije na intelektualne sposobnosti dece.

Test je bio jednostvan – podelio je decu u 2 grupe. U prvoj grupi su se nalazila deca predškolskog uzrasta koja gledaju TV kraće od 1h dnevno, a u drugoj ona koja to čine duže od 3h dnevno.

Rezultat je poražavajući. Izgleda da predugo udubljivanje u ekran decu ne podstiče da razvijaju maštu dok projektuju slike na crtež. Takođe, deca koja ne gledaju mnogo TV, imaju više smisla za detalje i njihovu reprodukciju.

Dosadašnja istraživanja su pokazala da su deca koja mnogo gledaju televiziju, koju konzumiraju u slobodnom vremenu, pasivna, sklona gojaznosti, jer stalno sede, bez potrebnih fizičkih sposobnosti. Teško se koncentrišu, lošije pamte, nemaju potpuno razvijene verbalne sposobnosti niti znanje kako još mogu da koriste svoje vreme.

 Dokazano je da deca koja u slobodnom vremenu gledaju dečije obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Istraživanja govore veoma jasno da televizija može biti korisna za detetov govorno-jezički razvoj ako se koristi ispravno i mudro, ali može dovesti i do negativnih posledica za koje se najčešće vezuju za gledanje nasilja i usvajanje obrazaca nasilnog ponašanja.

Konačno, podrazumeva se da decu ne možete, niti bi to bilo poželjno, potpuno izolovati od televizije. Ali je važno naći kompromisno rešenje.

1. Pružite svom detetu priliku da se kreće što je više moguće.

2. Stvorite idealno okruženje kako bi vaša beba mogla da se kreće, dajte svom detetu neograničen prostor i čist, topao i bezbedan pod.

3. Nastojte da svako učenje sa vašim detetom bude zabavno i uspešno. Uspeh podstiče motivaciju, koja vodi do novih uspeha.

4. Dok učite sa svojim mališanom, pružite mu mnogo ljubavi i pažnje i uživajte u zajedničkom učenju.

5. Obezbedite stimulativno intelektualno okruženje za svoje dete. Svaki dan mu čitajte knjige i razgovarajte sa njim na isti način kao što to činite sa odraslima.

6. Odmah počnite da učite svoje dete da čita. Što je dete mlađe, to će lakše savladati ovu veštinu.

7. Na rad mozga značajno utiču naša ishrana i kvalitet vazduha koji udišemo.

8. Zdrava i dobro izbalansirana ishrana pozitivno utiče na rast i razvoj mozga. Loša ishrana može da uspori ili zaustavi mozak da raste i da se razvija.

9. Provodite vreme sa svojim detetom što više možete, tako da od vas može da nauči pravila lepog ponašanja i stekne dobre manire.

10. Budite dosledni u onome što radite sa svojim detetom, iskreni i pravedni prema njemu.

Priprema: Napravite listu reči, sa razmakom između slova. Nacrtajte šemu za igru „IKS-OKS“.

Vi igrate sa detetom. Izgovorite reč. Naizmenično govorite nove reči koje počinju na jedno slovo iz zadate reči. Ako je data reč korektna, možete upisati X ili O u kvadratić po izboru. Pobeđuje onaj ko prvi spoji niz tri ista znaka.

„Iks-Oks“ igrica je izuzetno korisna za razvijanje auditivne percepcije i pažnje, a pogodna je i kao jedna od prvih vežbica koje možete igrati sa detetom u učenju čitanja i pisanja. Ovu igricu možete igrati sa decom uzrasta od šest godina.

SREĆNO!!!

Ovo je vežba koja treba da ohrabri decu da govore potpunim rečenicama.

Potreban materijal: plave i crvene karte, po jedna za svako dete, obeležene brojevima 7, 8, 9 i 10, (po jedan broj na svakoj karti).

Podelite se u dva tima, plavi i crveni. Svako dete izabere kartu, u boji svog tima i obeleženu brojem 7, 8, 9 ili 10.

Član tima će, kada je na redu, odgovoriti na vaše postavljeno pitanje.

Odgovor mora da bude dat potpunom rečenicom u kojoj ne sme da bude manje reči nego na njegovoj karti. Tim dobija po jedan poen za svaki odgovor gde je tačan broj izgovorenih reči, i po jedan dodatni poen za svaku dodatnu reč. Poeni se ne dobijaju za odgovore u nepotpunim rečenicama. Igra se nastavlja dok svaki član tima ne dođe na red.

Primeri:

Koliko članova ima tvoja porodica?

U mojoj porodici ima troje dece, mama i tata(9 reči).

Šta si doručkovao?

Ja sam doručkovao sendvič sa šukom i sirom i popio sam mleko (12 reči).

Cucla zadovoljava bebinu potrebu za sisanjem I smiruje bebu, ali isto tako umanjuje njenu istraživačku aktivnost prema svetu oko nje i usmerava pažnju samo na taj predmet. Ona se sugeriše samo kod beba koje imaju slab refleks sisanja, kao vid stimulacije.

Sisanje prsta, najčešće palca, dovodi vrlo često do deformiteta vilice (gornja vilica postaje isturena u odnosu na donju), što često kasnije može biti uzrok nepravilnog izgovora glasova.

Kako pomoći detetu da prestane da sisa palac?

Samostalno odvikavanje od sisanja palca je veoma teško, zato vi morate pomoći svom detetu tako što mu se nećete rugati, nemojte pokušavati na silu da mu izvučete ruku iz ista i potrudite se da pronađete uzrok tome. Moguće je da to rade da bi privukli vašu pažnju, pa u tom slučaju nemojte obraćati pažnju i pridavati tome na značaju. Potrudite se da mu skrenete pažnju tako što ćete da mu date neku dragu igračku, ili igrajte neke igrice prstićima uz pevanje pesmica. Možete takođe i crtati, pisati, oblikovati razne predmete od plastelina.

Ako ste zabrinuti za posledice koje ostavlja sisanje palca na zube vašeg deteta, odvedite ga kod zubara. Nekoj deci razgovor sa zubarom o tome koliko je štetna navika sisanja palca više pomaže od razgovora sa mamom ili tatom.

Od 7. meseca se prenatalno razlikuje mamin govor od govora nepoznatih ljudi, kao i maternji jezik od stranog. Za period prenatalnog razvoja karakteristično je da fetus živi u stimulativnoj sredini zvukova, vibracija i pokreta, uprkos barijerama koje ga štite od spoljašnjeg sveta.

Majčin glas je naročito moćan jer se prenosi do materice kroz njeno telo dopirući do fetusa u snažnijoj formi nego ostali spoljašnji zvuci. U zvučnom okruženju fetusa dominira majčin glas i drugi unutrašnji šumovi. Postoji mnogo dokaza da fetus uči govorne karakteristike svoje majke prenatalno i da više voli glas svoje majke od drugih ženskih glasova nakon rođenja.

Prenatalna stimulacija umnogome utiće na intelektualne sposobnosti deteta. Ona se ogleda kroz stimulaciju mozga bebe nizom različitih metoda i aktivnosti. Intelektualne sposobnosti deteta obuhvataju širi spektar funkcionisanja mozga kao centralnog organa koji determiniše naše preživljavanje i kompletno funkcionisanje u životu. Stvaranje sinapsi medju neuronima u mozgu je od presudne važnosti za razvoj intelektualnih spsobnosti, a naučno je dokazan upravo značaj prenatalne stimulacije u njihovom razvoju.

Zvučna stimulacija je i najbolji način prenatalne stimulacije i najvažniji oblik komunikacije sa vašom bebom. Majčin glas se najbolje čuje u materici, a od spoljašnjih zvukova najbolje putuju kroz amnionsku tečnost duboki tonovi, zato će beba čuti i reagovati i na očev glas ukoliko je dovoljno blizu stomaka. Možete puštati Vašoj bebi i muziku, ali s obzirom na to da beba čuje samo niske tonove intrauterino, puštajte joj bas instrumente i bubnjeve, kao i niske tonove na klaviru. Bilo koja muzika koja prija majci, prijaće i bebi, jer je na kraju najvažnije kako se majka oseća tokom trudnoće.

Jedan od najjednostavnijih načina za komunikaciju s nerođenom bebom jeste razgovor s njom. Naučna istraživanja su pokazala da se otkucaji bebinog srca ubrzaju kada čuje zvuk maminog glasa. Obratite joj se kao da je već s vama – govorite joj lepe reči, pevajte. Čitajte joj razne priče, pesmice, napišite i posvetite neku pesmicu njoj…Pročitajte joj i neke vesti sa televizije, iz novina, ponašajte se isto kao da je sa Vama.

Fetusi u materici ne samo da slušaju nego i uče. Sprovedeno je istraživanje u kome je bio zadatak da mame tokom poslednja dva meseca 2x dnevno čitaju istu priču bebi. Nakon rođenja je utvrđeno da je brzina sisanja u direktnoj vezi sa poznatim sadržajima – brže sisanje tokom poznatih priča i obrnuto. Nemojte potceniti bebin prenatalni život ( naročito auditivnu percepciju ) kao ni sposobnost za prenatalno učenje. Adekvatne stimulacije pozitivno utiču na bebin život i zbližavanje sa roditeljima.

Uloga logopeda nije samo da dijagnostikuje i leči patologiju govora i jezika, već i da edukuje roditelje kako da spreče javljanje iste. Kada govorimo o prevenciji, najčešće se govori o govorno-jezičkoj stimulaciji deteta. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje te prve vokale i trudite se da verbalizujete ono što radite sa detetom. Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a  brbljanje postaje sve intenzivnije i podseća na pravi govor.  Taj period između devetog i dvanaestog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava svoju pažnju i koristiti detetovu radoznalost kako bi naučilo nešto da imenuje ( “Aha, to je auto.”). Uz to, na roditeljima je i težak posao učenja deteta da poštuje zabrane i da izvršava jednostavne naloge (npr. “Uzmi flašicu “). Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Neophodno je sve aktivnosti, vezane za dete, propratiti govorom jer je detetu neophodna govorna stimulacija. Od dvanaestog do osamnaestog meseca dete imitira ono što odrasli kažu. Razumevanje se podstiče uspostavljanjem veze između reči i predmeta iz detetove okoline. Potrebno je od deteta zahtevati da objasni rečima šta želi, a ne da svoje želje izražava mimikom i gestom. Ako dete ne može rečima da izrazi svoje želje,  onda podsticati da barem imenuje jer se tako bogati rečnik. Detetu se treba obraćati kratkim rečenicama od dve-tri reči. Govor trebada bude jasan i glasan. Takođe, govor treba da bude direktno usmeren na dete. Neophodno je da se dete gleda pravo u oči dok mu se obraća ili traži nešto od njega, kao i da se imenuju predmeti, pojave i radnje. Pošto dete obraća pažnju na zvukove iz okoline, potrebno je svaki zvuk propratiti verbalnom stimulacijom. Svaku aktivnost koju roditelj obavlja sa detetom treba propratiti govorom (spava, jede, sedi, baca, peva….). Potrudite se da imenujete osobe iz detetove okoline (mama, tata, baba, deda, seka…).

Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije. Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta.

Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života. Usmeravanje pažnje na sadržaj ekrana utiče na interakciju s osobama u okolini, ona postaje sve oskudnija, a uvid u realnost sve slabiji.

Kod mlađe dece koja još uvek nemaju razvijenu samokontrolu, a roditelji ne ograničavaju korištenje uređaja, stvara se dobra podloga za razvoj zavisnosti jer dete nema kapacitete radi sopstvenog zdravlja samoinicijativno da prekine takvu aktivnost. Ekrani su jako privlačni i zaokupiraju detetovu pažnju u potpunosti, oni izgube pojam o vremenu i ne primećuju nikoga oko sebe. Telefon i televizija su jednostrani, dete se nikome ne obraća i ne dobija odgovor. Deca mlađa od dve godine ne bi uopšte smela da provode vreme gledajući televiziju ili neke druge elektronske medije, dok za decu od 2 do 5 godina sedenje i gledanje televizije i drugih elektronskih medija bi trebalo ograničiti na manje od sat vremena dnevno.