Uloga logopeda nije samo da dijagnostikuje i leči patologiju govora i jezika, već i da edukuje roditelje kako da spreče javljanje iste. Kada govorimo o prevenciji, najčešće se govori o govorno-jezičkoj stimulaciji deteta. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje te prve vokale i trudite se da verbalizujete ono što radite sa detetom. Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a  brbljanje postaje sve intenzivnije i podseća na pravi govor.  Taj period između devetog i dvanaestog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava svoju pažnju i koristiti detetovu radoznalost kako bi naučilo nešto da imenuje ( “Aha, to je auto.”). Uz to, na roditeljima je i težak posao učenja deteta da poštuje zabrane i da izvršava jednostavne naloge (npr. “Uzmi flašicu “). Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Neophodno je sve aktivnosti, vezane za dete, propratiti govorom jer je detetu neophodna govorna stimulacija. Od dvanaestog do osamnaestog meseca dete imitira ono što odrasli kažu. Razumevanje se podstiče uspostavljanjem veze između reči i predmeta iz detetove okoline. Potrebno je od deteta zahtevati da objasni rečima šta želi, a ne da svoje želje izražava mimikom i gestom. Ako dete ne može rečima da izrazi svoje želje,  onda podsticati da barem imenuje jer se tako bogati rečnik. Detetu se treba obraćati kratkim rečenicama od dve-tri reči. Govor trebada bude jasan i glasan. Takođe, govor treba da bude direktno usmeren na dete. Neophodno je da se dete gleda pravo u oči dok mu se obraća ili traži nešto od njega, kao i da se imenuju predmeti, pojave i radnje. Pošto dete obraća pažnju na zvukove iz okoline, potrebno je svaki zvuk propratiti verbalnom stimulacijom. Svaku aktivnost koju roditelj obavlja sa detetom treba propratiti govorom (spava, jede, sedi, baca, peva….). Potrudite se da imenujete osobe iz detetove okoline (mama, tata, baba, deda, seka…).