Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već samo testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela

Promene koje su nastale u odnosima žena i muškaraca dovele su do raznoraznih novih načina ponašanja u međusobnim odnosima. A ovi načini ponašanja zahtevaju posebne reči, tako da je u međuvremenu nastala jedna posebna vrsta govora o ljubavi. Uzmimo za primer situaciju u kojoj jedna osoba prilazi drugoj sa očiglednim interesovanjem. Sve na prvi pogled liči na ono što nazivamo udvaranjem, ali iza tog ponašanja može da se krije i nešto sasvim suprotno. I zato je dobro da pojmovi koji se koriste u ovim situacijama budu jasni i dobro definisani.

Udvaranje je ponašanje one osobe kojoj se neko sviđa i koja je iskreno zainteresovana da sa tom osobom uspostavi dublju emocionalnu vezu. U korenu reči udvaranje je reč dvor, kao u izrazima dvoriti ili udvorica. To označava da se onaj koji se udvara ponaša kao na dvoru, odnosno da se ponaša na takav način koji ga predstavlja kao finu osobu. I zato treba znati da onaj koji se udvara, upravo zbog svoje težnje da bude prihvaćen, sebe predstavlja u nerealnom najboljem svetlu.

Udvaranje treba razlikovati od ljubaznosti jer nekada su ljudi toliko ljubazni da kod drugih izazivaju zabunu. Ovi tada misle da je reč o tome da ih data osoba tretira na poseban način i da im poručuje da su za nju zainteresovani. Ukoliko uporedimo kako se ta osoba ponaša prema drugim ljudima, tada vidimo da je ona i prema njima tako posebno ljubazna.

Koketiranje je ponašanje koje je identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali koje ima sasvim drukčiji cilj. Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već želi samo da testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela. Zbog toga, kada konačno dobije signal od drugoga da on jeste zainteresovan da bude sa njom, dobivši potvrdu koju je tražila, osoba odustaje od cele stvari. Spolja, u ponašanju, to izgleda kao nagli obrt, kao neobjašnjivo „hlađenje” i povlačenje osobe koje kod drugoga izaziva osećanje zbunjenosti.

Zavođenje takođe može biti identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali od njega se razlikuje po tome što osoba koja zavodi ima neki skriveni cilj. Ona drugoga samo obmanjuje da je erotično zainteresovana za njega, a prikriva da želi nešto sasvim drugo. Ono što se zaista želi može biti nekakva materijalna korist, pomoć u napredovanju u karijeri, saznavanje neke tajne, ali može biti i neka simbolična dobit, kao, na primer, kada jedan muškarac zavodi određenu devojku da bi drugom muškarcu pokazao da je bolji od njega ili da bi mu se osvetio kroz seks sa njegovom bivšom devojkom.

Sa razlikovanjem ovih pojava raste naša socijalna inteligencija, a posebno ona njena vrsta koju zovemo erotska inteligencija.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Zašto neke osobe, kada osvoje potencijali „plen”, izgube interesovanje.

Dok je udvaranje ponašanje osobe koja želi da ostvari ozbiljnu vezu, zavođenje je ponašanje osobe koja ima skriveni cilj. Iako se osoba predstavlja kao neko ko želi ozbiljnu vezu, ona teži nečemu drugom. A kada uspe da ostvari svoj skriveni cilj, osoba gubi svako dalje interesovanje za osobu oko koje se prethodno toliko trudila.

Veoma često izgleda da je taj skriveni cilj seksualni odnos. Tipično je da se posle nekoliko seksualnih odnosa osoba „ohladi” i povuče iz veze koja je tek na početku. Takvo njeno ponašanje dovodi do toga da se druga strana, žena ili muškarac, oseti izneverenom, prevarenom, iskorišćenom.

Međutim, ono što ovi ljudi traže u ljubavnom odnosu nije seks, već osećanje da su privlačni, da su vredni, da zaslužuju da budu prihvaćeni. Oni misle da će ukoliko uspeju da privuku određenu osobu koja im imponuje nekako potvrditi svoju vlastitu vrednost i bolje se osećati. Ali, i onda kada uspešno privuku drugog ili drugu, ne uspevaju da održe osećanje lične vrednosti duže vreme. Kako nisu ni svesni da traže osećanje lične vrednosti tamo gde ga ne mogu naći, zaključuju da dati partner nije dovoljna motivacija, tako da nastavljaju da traže dalje i da šarmiraju.

Što se osoba oseća manje vrednom i privlačnom, to oseća veći impuls da se ovako dokazuje. Neki muškarci u četrdesetim, koje „trese” kriza srednjeg doba, dobar su primer za to. Večernji izlazak se pretvara u lov na „komade”, na mlađe žene i devojke, čije osvajanje bi trebalo da potvrdi privlačnost i seksualnu moć dotičnog gospodina. Kada je plen ulovljen, stavlja se „recka” i gubi se svako dalje interesovanje za datu osobu. Nekada je ova transformacija ličnosti veoma velika: šarmantni gospodin se pretvara u mrzovoljnog i dosadnog tipa. Šarm je bio samo način da se ulovi plen. A kako kažu Kinezi: „Čemu zamka kada je zec već uhvaćen”.

Iako smo dali za primer srednjovečne muškarce, seksualni lov je ponašanje koje je možda još više izraženo kod mlađih muškaraca. Ali ne samo muškaraca. I mnoge devojke i žene žele da potvrde svoju privlačnost, vrednost i vlastitu cenu na ovoj vrsti tržišta. I onog trenutka kada dobiju ono što žele, ali se ne osete ispunjenima, tada se hlade da bi se ponovo zagrejale za nekog drugog.

Druga imena za seksualnog lovca su ženskaroš, švaler, promiskuitetna osoba, itd. Nekada su im drugi zavideli na tome. Danas se smatra da je to znak emocionalne nezrelosti, bežanje od emocionalnog vezivanja, a nekada i znak prave zavisnosti od seksa. Ako tražimo savremeni uzor muškarca, seksualni lovac svakako nije kandidat za to.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“, Zoran Milivojević

Danas verujemo da je zaljubljenost jedno prirodno osećanje koje svako može osetiti, kao i da je zaljubljenost prisutna u svim ljudskim zajednicama i u svim istorijskim periodima.

Verujemo da je zaljubljenost onaj obavezni i veoma intenzivni početak ljubavi, nakon kojeg se javlja mirnije osećanje ljubavi.

Zaljubljena individua projektuje vlastitu predstavu o pravom ili idealnom partneru na onu osobu koja ima dovoljno sličnosti sa ovom predstavom.

Postojanje ove predstave je uslov zaljubljivanja.

Sposobnost da se zaljubi ima samo ona osoba u čijoj psihi postoji ova predstava. Ali mnogi ljudi nemaju ovu predstavu. Oni koji je nisu izgradili ili su je razgradili, jednostavno se ne mogu zaljubiti.

Ljudska društva se međusobno razlikuju po tome da li neguju kult prave ljubavi. Ako to čine, podstiču pojedince koji im pripadaju da veruju u pravu ljubav, da izgrađuju predstave o idealnim partnerima. I zato je zaljubljivanje često u međuljudskim odnosima koji u njima vladaju. Ako u društvu ne postoji kult prave ljubavi, na individualnom nivou zaljubljivanje ili ne postoji ili je veoma retko. Proizlazi da je zaljubljenost, kao što su to i druga socijalna osećanja, društveno konstruisana.

U društvima u kojima postoji kult ljubavi, ljubav nije sredstvo, već je cilj kojem se teži. U njima dominira predstava o tome kako je ostvarena ljubav stanje vrhunske sreće, uživanja i blagostanja. Unošenjem ovih novih značenja u pojam ljubav, ona postaje veoma visoka društvena vrednost. I zato generacije u svojim pojedinačnim životima počinju potragu za obećanom srećom u pravoj ljubavi –zaljubljenosti.

U tom civilizacijskom okviru se kreće i naš svetonazor. Deni de Ružmon je smatrao da je ovo isključiva osobina Zapada jer na Istoku „nema velikog mita o ljubavi”. U savremenoj masovnoj kulturi mediji su impregnirali naše kolektivno nesvesno. Ono je holivudizovano raznim predstavama o ljubavi: bajkolikim, trubadurskim, viteškim, romantičnim i filmskim. Uživanje u ljubavi–zaljubljenosti je naš kolektivni fantazam. I zato tako čvrsto verujemo da je zaljubljivanje nešto potpuno prirodno.

I ko se onda ne može zaljubiti? Svi koji nemaju predstavu o pravom partneru: mala deca koja još uvek nisu izgradila ovu predstavu; pripadnici onih kultura i zajednica koje ne vrednuju ljubav kao izvor užitka; narcisoidne osobe kojima drugi nisu važni tako da im je smanjena sposobnost vezivanja za druge.

Tu su i oni koji su izgubili sposobnost zaljubljivanja: emocionalno zrele osobe koje su naučile da sebe i druge prihvate takvim kakvi su, bez idealizacije i projekcija. Ljudi na putu individuacije, kako bi rekao Jung.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“– Zoran Milivojević

Džon Rokfeler je na pitanje: „Šta je to potrebno za uspeh?“ odgovorio: „Pročitao sam mnogo knjiga i upoznao mnogo uspešnih ljudi, na kraju sam došao do saznanja da su za uspeh potrebne samo dve stvari:

-Prva, da čovek TAČNO zna šta želi da postigne

-Druga, da bude spreman da plati cenu za to“

Nedostatak jasnog cilja je jedan od najvećih uzroka za neuspeh u bilo kom polju života. Danas, kada pitate ljude u razgovoru šta im je cilj, često možete čuti odgovore kao što su: Želim da imam neki normalan posao, Želim da budem srećan, Ne znam itd.

Ukoliko pažljivo pogledamo, primetićemo da ljudi koriste terminologiju želim koja kao takva asocira na želje, a između želja i ciljeva postoji ogromna razlika.

Na Harvardu je sprovedeno istraživanje između 1979. i 1989. godine. Studente koji su diplomirali 1979. pitali su: „Da li ste postavili jasne, pisane ciljeve za svoju budućnost i napravili planove kako da ih ostvarite?“ Istraživanje je pokazalo da je samo 3% studenata to i uradilo. 13% je imalo ciljeve, ali oni nisu bili u pisanom obliku. Preostalih 84% nije imalo nikakvih specifičnih ciljeva. Deset godina kasnije, 1989. godine, naučnici su intervjuisali studente te generacije i ustanovili da je 13% onih koji nisu imali ciljeve u pisanom obliku, zarađivalo u proseku dvostruko više od 84% studenata koji nisu nikada definisali svoje ciljeve. Ono što je iznenađujuće i frapirajuće jeste da je onih 3% studenata koji su imali jasne, zapisane ciljeve, kada su napustili Harvard u proseku zarađivali deset puta više od presostalih 97% studenata iste generacije.

Jasnoća ciljeva je 80% uspeha. Brajan Trejsi

Tačno definisani ciljevi deluju na nas kao magnet. Privlače nas prema sebi, a druge prema nama. Ciljevi moraju biti konkretni, merljivi, dostižni, moraju dostići konkretan rezultat, moraju biti vremenski definisani i ciljevi koje postavimo treba da nas inspirišu.

Npr. „Dana 31.12.2020. godine imam milion dolara“ – ovo je konkretno definisan cilj, apsolutno je merljiv a da li je dostižan, zavisi od spremnosti da se plati cena za to u obliku napornog rada, odricanja, hrabrosti, preuzimanja rizika i sl. Ovako postavljen cilj, na način da se ne piše kao nešto što će se tek desiti, nego kao da je već ostvareno, ima neverovatno moćan psihološki efekat, jer aktivira moć podsvesti koja nas nezadrživo i neumoljivo vodi upravo ka ostvarenju tog cilja.

Pre nego što definišete svoje ciljeve, potrebno je da potpuno iskreno preispitate vaše istinske vrednosti, pa da te ciljeve postavite sami nakon dugotrajnog i iskrenog razgovora sa sobom.

Vaši ciljevi mogu biti iz jedne ili više različitih sfera života, kao što su karijera, novac, porodica, zdravlje, duhovnost itd.

Zamislite da ne postoje nikakve granice i da vaš potencijal nije ni na koji način ograničen. Uzmite olovku i papir i spontano napišite listu šta sve želite postići u životu, kakva osoba želite biti i šta biste sve voleli da posedujete itd. Napišite ovu listu iskreno, onako kako zaista mislite, osećate i želite. Nemojte upasti u zamku preispitivanja, jednostavno se prepustite i na papir stavite svoje istinske snove, želje i vizije.

Sada uzmite drugi list papira i iz svoje liste želja izdvojite i zapišite 10 stvari koje želite postići. Neka oni budu pozitivni, ambiciozni i napisani u sadašnjosti.

Ovu listu pogledajte više puta dok ne budete sigurni da je to zaista ono što želite postići u svom životu. Budite ambiciozni, izađite iz zone komfora i zapamtite dok planirate da je vaš život suviše kratak da bi bio sitan.

Sada pogledajte svoju listu i postavite!sebi pitanje: Koji od ovih ciljeva bi imao najveći efekat na uspeh u mom životu?

Zaokružite taj cilj i zapišite ga na malom papiru koji ćete uvek nositi sa sobom dokle god ga ne ostvatite. Po Brajanu Trejsiju ovo čini samo 1% najuspešnijih ljudi na svetu.

Jasni i napisani ciljevi imaju revolucionaran efekat. Inspirišu vas, oslobađaju vašu energiju, omogućavaju vam da prevaziđete odugovlačenje i teraju vas na delovanje i permanentnu akciju.

Svako jutro pročitajte svoje ciljeve. Što više razmišljate o njima, to veći postaje vaš unutrašnji poriv i želja da ih postignete. Poznata poslovica kaže: Ciljevi su gorivo u peći dostignuća.

Ciljevi ne mogu biti univerzalni, niko osim vas ne može definisati šta želite da postignete. Baš kao i uspeh, ciljevi su duboko individualna stvar.

„Sedam tajni uspeha“ – Dr. Kenan Crnkić

Prilično suptilan znak koji se ne može lako „namestiti“ predstavljaju naše zenice. Širina zenica se menja u zavisnosti od promene svetla. Pri blještavoj sunčevoj svetlosti one se skupljaju i postaju male kao glava čiode dok se u mraku šire i budu čak četiri puta veće od onih pri sunčevoj svetlosti.

Zenice su podložne uticaju naših emocionalnih promena. Ako ugledamo nešto što nas uzbuđuje, bilo to nama prijatno ili zastrašujuće, naše zenice se obično prošire više nego obično pod postojećim svetlosnim uslovima. Ako gledamo nešto čega se gnušamo, one se skupe više nego što bi trebalo pod postojećim svetlosnim uslovima.

Ove promene se normalno događaju bez našeg znanja a kako su umnogome i izvan naše kontrole, one predstavljaju vredan vodič kroz čovekova istinska osećanja.

Zenični signali ne samo da se nesvesno emituju, već se oni i primaju nesvesno. Dva prijatelja će osećati veće emocionalno uzbuđenje ako im se zenice šire dok razgovaraju, ili veće gušenje emocija ako im se zenice skupljaju. To je jedna tajna razmena znakova koja dejstvuje ispod površine izmajstorisanih manira i nameštenih izraza lica.

U jednom od eksperimenata pokazivane su fotografije beba neoženjenim muškarcima i neudatim ženama, muškarcima i ženama u braku koji nisu bili roditelji, i ženama i muškarcima koji su bili roditelji. Ženama su se upadljivo širile zenice dok su gledale te slike, nezavisno od toga da li su bile neudate, udate i bez dece ili majke. Nasuprot njima, neoženjenim ili oženjenim muškarcima bez dece zenice su se skupljale, ali su se upadljivo širile muškarcima-roditeljima. Drugim rečima, onaj muškarac bez dece koji guče i tepa iznad tuđeg novorođenčeta, verovatno je samo učtiv, ali žena bez dece to čini iskreno.

Seksualne reakcije su ispitivane na isti način. Kod svih homoseksualaca se javlja pozitivna zenična reakcija, tj.širenje zenica kada ugledaju golo telo pripadnika njihovog vlastitog pola, dok heteroseksualni pokazuju snažnu reakciju prema suprotnom polu.

Interesantan je eksperiment kada se velikoj grupi gledalaca pokažu dva plakata sa likom jedne privlačne devojke, koji su identični u svakom pogledu sem po tome što na jednom plakatu devojka ima zenice normalne veličine, dok su joj na drugom plakatu veštački uveličane zenice. Gledaoci ne znaju šta je učinjeno i gotovo svi kao privlačniju biraju devojku sa proširenim zenicama. Reakcija ljudi je bila usmerena prema devojci (makar na slici) koju je evidentno stimulisalo njihovo prisustvo, jer su se njene zenice proširile na njih. Nju je uzbudilo ono što je videla i tako je ona sama postala privlačnija.

Ovo je jedan od razloga što mladi ljubavnici tako dugo pilje izbliza jedno drugom u oči. Oni nesvesno uzajamno proveravaju širenje zenica. Što se njene zenice više prošire od emocionalnog uzbuđenja, više se prošire i njegove, i obratno.

Činjenica je da ljudske bebe uglavnom imaju šire zenice nego odrasli, jer bebe imaju potrebu da na sebe privlače što veću pažnju, da u roditeljima izazivaju najveću moguću brigu i ljubav prema sebi. Svaki urođeni signal koji one mogu da emituju i koji može da ih učini još voljenijim bićima, svakako će im povećati šanse za održanje u životu, a širenje zenica je jedan od takvih signala.

U staro vreme se svesno manipulisalo jednim od tih znakova. Italijanske kurtizane su upotrebljavale drogu spravljenu od biljke kurjače, čije su kapi stavljale u oči da bi im se zenice proširile. Od toga su, kažu, bile mnogo lepše i zato je droga nazvana belladonna, što doslovno znači lepa žena.

Inspired by „Otkrivanje čoveka kroz gestove i ponašanje“ Dezmond Moris