Izraz fatalna ljubav povezuje sudbinu i ljubav, označujući sudbinsku ljubav. Oni koji veruju u sudbinu misle da ljudi svoj život ne mogu bitno da promene, već da treba da se pasivno prepuste višim silama koji njima upravljaju. U ljubavi i zaljubljenosti treba da se pomire sa tim da im je određeni partner „suđen”.

Kada neko izjavi da mu je određeni partner fatalan, on tvrdi da je od njega zavisan, da ne može slobodno da izabere da ostane ili da ode. Zato je fatalna ljubav drugi izraz za zavisnost od datog odnosa. Ljudi koji su zadovoljni svojim partnerom ne kažu da je on fatalan, već da su našli čoveka ili ženu svog života.

Izraz fatalno ima još jedno značenje, kao u izrazu fatalna bolest, dakle nešto što donosi neizbežno propadanje i smrt. Nekada se za neku veoma lepu i harizmatičnu ženu kaže da je fatalna – femme fatale – opasna žena u koju se muškarci slepo zaljubljuju i postaju toliko opčinjeni da ne mogu da se odbrane od toga da ih ona iskoristi do kraja, da ih „upropasti” i odbaci.

Psihoterapeuti po pravilu ne veruju u koncept sudbine, već smatraju da je čovek „kovač vlastite sreće”. To znači da smo svi mi odrasli slobodni u činjenju vlastitih životnih izbora i zbog toga sami odgovorni za njihove posledice. U većini slučajeva možemo da utičemo na objektivne životne okolnosti ili da odemo iz okruženja koje nam je neprihvatljivo. A kada su okolnosti zaista nepromenljive možemo da izaberemo stav koji ćemo prema njima da zauzmemo.

Ako neko trpi odnos koji mu je neprihvatljiv, jer ga doživljava kao sudbinski, on se sam odriče svoje slobode i prebacuje vlastitu odgovornost na nekakvu sudbinu. Slično, odgovornost može da prebaci na „fatalnog” partnera, kao u slučaju fatalne žene ili velikog zavodnika. Dok se ranije odgovornost za nečije propadanje u ljubavi prebacivala na zavodnicu ili zavodnika koji je nekoga opčinio svojim tajanstvenim moćima, danas znamo da je odgovornost uvek na osobi koja se zaljubila i koja dozvoljava da ostane zavedena.

Ono što je zaista fatalno je fatalizam, verovanje u fatalnost, u fatalnu ljubav. Osoba koja je zavisna pogrešno misli da ne može da živi bez datog partnera, da je raskid kraj života. Ona, ma koliko bila nezadovoljna odnosom, ostaje u njemu, ili ako raskida, stalno mu se ponovo vraća. Ako je drugi ostavi, osoba može da počini ubistvo ili samoubistvo. Zato je dobro da na sudbinu gledamo kao nešto čime upravljamo, a ne kao na nešto što trpimo.

Tekst preuzet iz knjige „Svakodnevne psihologike“ Zorana Milivojevića

Prilično suptilan znak koji se ne može lako „namestiti“ predstavljaju naše zenice. Širina zenica se menja u zavisnosti od promene svetla. Pri blještavoj sunčevoj svetlosti one se skupljaju i postaju male kao glava čiode dok se u mraku šire i budu čak četiri puta veće od onih pri sunčevoj svetlosti.

Zenice su podložne uticaju naših emocionalnih promena. Ako ugledamo nešto što nas uzbuđuje, bilo to nama prijatno ili zastrašujuće, naše zenice se obično prošire više nego obično pod postojećim svetlosnim uslovima. Ako gledamo nešto čega se gnušamo, one se skupe više nego što bi trebalo pod postojećim svetlosnim uslovima.

Ove promene se normalno događaju bez našeg znanja a kako su umnogome i izvan naše kontrole, one predstavljaju vredan vodič kroz čovekova istinska osećanja.

Zenični signali ne samo da se nesvesno emituju, već se oni i primaju nesvesno. Dva prijatelja će osećati veće emocionalno uzbuđenje ako im se zenice šire dok razgovaraju, ili veće gušenje emocija ako im se zenice skupljaju. To je jedna tajna razmena znakova koja dejstvuje ispod površine izmajstorisanih manira i nameštenih izraza lica.

U jednom od eksperimenata pokazivane su fotografije beba neoženjenim muškarcima i neudatim ženama, muškarcima i ženama u braku koji nisu bili roditelji, i ženama i muškarcima koji su bili roditelji. Ženama su se upadljivo širile zenice dok su gledale te slike, nezavisno od toga da li su bile neudate, udate i bez dece ili majke. Nasuprot njima, neoženjenim ili oženjenim muškarcima bez dece zenice su se skupljale, ali su se upadljivo širile muškarcima-roditeljima. Drugim rečima, onaj muškarac bez dece koji guče i tepa iznad tuđeg novorođenčeta, verovatno je samo učtiv, ali žena bez dece to čini iskreno.

Seksualne reakcije su ispitivane na isti način. Kod svih homoseksualaca se javlja pozitivna zenična reakcija, tj.širenje zenica kada ugledaju golo telo pripadnika njihovog vlastitog pola, dok heteroseksualni pokazuju snažnu reakciju prema suprotnom polu.

Interesantan je eksperiment kada se velikoj grupi gledalaca pokažu dva plakata sa likom jedne privlačne devojke, koji su identični u svakom pogledu sem po tome što na jednom plakatu devojka ima zenice normalne veličine, dok su joj na drugom plakatu veštački uveličane zenice. Gledaoci ne znaju šta je učinjeno i gotovo svi kao privlačniju biraju devojku sa proširenim zenicama. Reakcija ljudi je bila usmerena prema devojci (makar na slici) koju je evidentno stimulisalo njihovo prisustvo, jer su se njene zenice proširile na njih. Nju je uzbudilo ono što je videla i tako je ona sama postala privlačnija.

Ovo je jedan od razloga što mladi ljubavnici tako dugo pilje izbliza jedno drugom u oči. Oni nesvesno uzajamno proveravaju širenje zenica. Što se njene zenice više prošire od emocionalnog uzbuđenja, više se prošire i njegove, i obratno.

Činjenica je da ljudske bebe uglavnom imaju šire zenice nego odrasli, jer bebe imaju potrebu da na sebe privlače što veću pažnju, da u roditeljima izazivaju najveću moguću brigu i ljubav prema sebi. Svaki urođeni signal koji one mogu da emituju i koji može da ih učini još voljenijim bićima, svakako će im povećati šanse za održanje u životu, a širenje zenica je jedan od takvih signala.

U staro vreme se svesno manipulisalo jednim od tih znakova. Italijanske kurtizane su upotrebljavale drogu spravljenu od biljke kurjače, čije su kapi stavljale u oči da bi im se zenice proširile. Od toga su, kažu, bile mnogo lepše i zato je droga nazvana belladonna, što doslovno znači lepa žena.

Inspired by „Otkrivanje čoveka kroz gestove i ponašanje“ Dezmond Moris

Praktični idealista očekuje poštenje i iskrenost u odnosima sa ljudima, preferirajući da čuje istinu, a ne da bude zbunjen izbegavanjem, insinuacijama i psihološkim manipulacijama. U stvari, istina je jedna od njegovih najcenjenijih kvaliteta.
Nepoverljiv je prema motivima drugih i zna da bude vrlo oprezan pa čak i prema svojim bližnjima. Svestan je da ne može uvek živeti prema vlastitom idealu, ali barem pokušava!

Ima um koji ima tendenciju da bude analitički i deduktivan. Ima izražen unutrašnji sistem vrednosti i jasne i časne principe, za koje je spreman na velike žrtve.
Drugi ljudi obično znaju kako stoje stvari i na čemu su sa njim, jer se praktični idealista ne stidi da otkrije svoja gledišta i jasno ih i direktno izražava, a ujedno to isto očekuje od drugih. Zbog neposrednosti, silovitosti i relativne jasnoće izražavanja, često može početi da veruje da je njegova percepcija nepromenljivo ispravna i da onda obraća više pažnje na sopstvene izjave nego na izjave drugih.
Može biti mnogo puteva do vrha planine; čak i sa vrha može biti mnogo načina da se pogled odbije u dolinu.

Ukoliko vaša emocionalna priroda nije dobro usklađena sa vašim izrazom ličnosti, nije tako lako iskazati se onako kako želite. Kada niste u stanju da shvatite okruženje na pravi način, onda ste posebno osetljivi na druge ljude oko sebe i snažno reagujete na negativnosti. Svi ovi problemi dolaze sa vašim sopstvenim razumevanjem sebe i učenjem kako se nositi sa drugim ljudima.

Vrlo je važno iskustvo učenja, gde vam može biti potrebno neko vreme da zaista budete otvoreni prema sebi a onda i prema drugima i ne dozvolite da ono što drugi ljudi čine ili kažu utiču na vašu unutrašnju emocionalnu sigurnost i blagostanje. Možda imate jake veze sa svojim roditeljima ili porodicom, što može učiniti da se osećate više zavisnim od drugih da biste se osećali bezbedno. Ovo može postati ekstremno do tačke u kojoj ćete privući ljude koji vas mogu učiniti potpuno zavisnim o njima.

Bitno je da radite na osvešćivanju sopstvene vrednosti, unutrašnjoj sigurnosti i oslobodite se prošlih osećanja sentimentalnosti i posebno je važno da procenite svoje vrednosti, budete svesni sebe i svojih želja i uradite ono što vi lično želite, ono zbog čega ćete se osećati u sklau i miru sa sobom, a ne ono što drugi žele.

Veoma je važno praviti razliku između uslovne i bezuslovne ljubavi. Uslovna ljubav je ljubav koja treba da se zasluži, koja se daje samo kada je ispunjen neki uslov. Kada se postavlja uslov „Voleću te ako uradiš to i to, ako budeš takav i takav“, osoba kojoj se postavlja uslov to može shvatiti ovako: „Ja te ne volim, ali ću te voleti ako budeš takav i takav“. Dok je s jedne strane uslovna ljubav koja se može doživeti kao „neljubav“, s druge strane je bezuslovna ljubav koja ne postavlja nikakve uslove, drugi se voli onakav kakav je, bez obzira šta uradio ili ne uradio, kakav bio ili ne bio.

U strogom smislu reči, potpuno bezuslovna ljubav ne postoji. Majka koja voli svoju bebu, voli jer je njena. Kada je neko voljen, on je voljen baš zbog toga što je takav, što tako izgleda i tako se ponaša. Dakle, uvek postoji neka specifičnost i neki kriterijum na osnovu kojih se objekat ljubavi razlikuje od ostalih  objekata i koji čini da se upravo zbog njega bira baš odrešena osoba za objekat prema kome se usmerava ljubav.

Bez obzira da li je i koliko je osoba koja voli svesna uslova ili zahteva koje treba da zadovolji da bi ga volela, taj uslov uvek postoji. Kada ne bi postojao, izgubila bi se differentia specifica, razlika koja postoji među ljudima, izgubila bi se specifičnost osobekoja se voli tako da bi se mogao voleti bilo ko, a onda ljubav ne bi bila ono što jeste.

Formule ljubavi, Zoran Milivojevic

Ako ste u potpunosti razumeli da su ljudi čista energija, onda ćete takođe razumeti da su međuljudski odnosi, odnosi energija različitih frekvencija. Energije naših tela se dodiruju i prožimaju.

Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čovekoljublje. Vama je možda teško prihvatiti da ima slučajeva kada niste istiniti u svom nastojanju da budete osećajni i puni poverenja prema drugima.

Postoje dva tipa egoizma.

Prvi je kada nam je zadovoljstvo da sami sebi ugađamo. To je ono što obično nazivamo egocentričnost.

Drugi je kada nam je zadovoljstvo da ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi skriven i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni.

Vi sigurno poznajete osećanje zadovoljstva koje u nama budi čin milosrđa. Međutim, dobrota se najviše ističe kada nismo svesni da činimo dobro. Ili, kako je rekao Sufi: „Svetac je takav sve dok to ne zna“

Neki ljudi rade određene stvari samo zato da se ne bi osećali loše. I to nazivaju milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? Postoji i treća vrsta egoizma, ona najgora: kada činite neko dobro delo da se ne biste osećali krivim.

„Mogu li da porazgovaram večeras sa vama, Oče“

– „Naravno, samo izvolite“

Ne želim da razgovaram sa njim, muka mi je od toga. Večeras hoću da pogledam nešto na televiziji, ali kako da ga odbijem? Nemam hrabrosti da mu kažem ne.

-„Samo izvolite“, a u sebi mislim: Gospode, sad treba da slušam ovog gnjavatora. Uopšte mi ne prija da razgovaram sa njim, ali mi je vrlo neprijatno da mu kažem ne, i tako biram manje zlo. Nemamo hrabrosti da kažemo kako želimo da nas ostave na miru. Dobročinstvo vam ne pruža zadovoljstvo, naprotiv, od toga vam je muka.

Preuzeto iz knjige „Buđenje“ – Antoni De Melo

„Veći deo komunikacije liči na ping-pong, gde se ljudi uglavnom pripremaju da zakucaju sledeći poen. Ali, ako zastanete da razumete drugačije stavove i osećanja, možda ćete očigledne neprijatelje pretvoriti u iskrene članove istog tima.“ Klif Darfi

Nažalost u prevelikom broju poslovnih, obrazovanih i drugih okruženja, nikada nema prilike za izražavanje osećanja, pa se ona gomilaju do tačke kada ljudi više ne mogu da se usredsrede na posao kojim se bave. Previše je emocionalnog naboja u vazduhu. Kao da pokušavate da stavite još vode u čašu koja je već puna. Nema kuda da ode. Prvo morate da prospete staru vodu i napravite mesta za novu.
Isto je i sa emocijama. Ljudi ne mogu da slušaju dok i njih neko ne čuje. Prvo moraju da izbace iz sebe sve ono što ih muči. Bez obzira na to da li ste neko ko se upravo vratio kući s posla, roditelj koji gleda đačku knjižicu svog deteta sa svim trojkama, prodavac koji pokušava da proda novi automobil ili generalni direktor koji nadgleda spajanje dve kompanije, prvo morate da pustite druge da govore o svojim potrebama i željama, nadama i snovima, strahovima i brigama, povredama i bolovima, pre nego što progovorite o sebi. To u njima otvara prostor da vas saslušaju i shvate ono što imate da kažete.

Šta je razgovor iz srca?

Razgovor iz srce je veoma strukturiran komunikacijski proces u kome se treba pridržavati osam dogovora da bi se ostvarila sigurnost za vodjenje duboke komunikacije bez straha od osude, neželjenih saveta, prekidanja ili požurivanja. To je moćno sredstvo koje se koristi za ispoljavanje i oslobađanje neiskazanih emocija, koje bi inače sprečavale ljude da se bave svojim poslom.

Rezultati koje možete da očekujete od razgovora iz srca:

• Pojačane veštine slušanja
• Konstruktivno izražavanje osećanja
• Poboljšanje veštine za rešavanje sukoba
• Razvijanje uzajamnog poštovanja i razumevanja
• Veći osećaj povezanosti, jedinstva i zbližavanja.

Izvor: "Uspeh, što da ne", Džek Kenfild

Upornost je verovatno jedina zajednička osobina uspešnih ljudi. Oni jednostavno odbijaju da odustanu. Što se duže zadržite na nečemu, veća je mogućnost da će se nešto dogoditi u vašu korist. Koliko god to teško izgledalo, što ste uporniji, veća je verovatnoća da ćete postići uspeh.

„Jesi li se ikada kao dete igrao gluvih telefona? Znaš ono, šapneš nešto jednoj osobi i onda to prenosi otprilike deset ljudi, a ono što poslednja osoba čuje uopšte nema veze sa onim što si ti prvobitno rekao? Zapravo, na taj način funkcionišu i naša sećanja.

Doživimo nešto. Nekoliko dana kasnije ga se malo drugačije setimo. Onda nekome ispričamo o tome pa sopstvenim ulepšavanjem moramo da popunimo nekoliko rupa u zapletu kako bismo bili sigurni da je sve jasno i da nismo ludi. A potom počnemo da verujemo u te male popunjene mentalne pukotine pa naredni put ispričamo i njih. Samo što one nisu stvarne pa ih zapamtimo malo drugačije. Naredne godine, pijani ispričamo priču tako da je još malo ulepšamo- u redu, da se ne lažemo, potpuno izmislimo oko jedne trećine priče. Ali naredne nedelje trezni ne želimo sebi da priznamo kako smo lažovčine, pa nastavimo sa prerađenom i nedavno proširenom pijanom verzijom svoje priče.

Svi mi to radimo. Ti radiš. Ja radim. Bez obzira na to koliko iskreni i dobronamerni bili, stalno zavaravamo sebe i druge samo iz razloga što je naš mozak stvoren da bude efikasan a ne precizan. Ne samo da je naše pamćenje traljavo, toliko traljavo da se na suđenjima svedočenje očevidaca ne uzima ozbiljno, već naš mozak funkcioniše na užasno pristrasan način.

Na koji način? Dakle, mozak uvek pokušava da razume trenutnu situaciju na osnovu onoga u šta već verujemo i što smo već iskusili. Svaka nova informacija se procenjuje u odnosu na vrednosti i zaključke koje već posedujemo. To rezultira time da je naš mozak uvek pristrasan prema onome što mi smatramo da je u tom trenutku istinito. Pa tako, kada je naš odnos sa sestrom sjajan, većinu uspomena na nju pozitivno tumačimo. Ali kada se odnos zategne, često ćemo te iste uspomene videti drugačije, izmenićemo ih tako da njima objasnimo sadašnji bes prema njoj.

Skorašnja istraživanja su pokazala: naša su uverenja promenljiva a uspomene strašno nepouzdane.

Dosta je uvreženog mišljenja koje ti govori da veruješ sebi, da pratiš svoju intuiciju, kao i kojekakvi klišei koji zvuče prijatno. Možda je rešenje da sebi manje veruješ. Uostalom, ako su naša srca i umovi tako nepouzdani, možda bi trebalo da više preispitujemo sopstvene namere i motivacije. Ukoliko svi stalno grešimo, nije li onda sumnja u sebe i temeljno preispitivanje sopstvenih ubeđenja i pretpostavki jedini logičan put ka napretku?“

Preuzeto iz „E, zabole me“ – Mark Manson“