Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čovekoljublje. Vama je možda teško prihvatiti da ima slučajeva kada niste istiniti u svom nastojanju da budete osećajni i puni poverenja prema drugima.

Postoje dva tipa egoizma.

Prvi je kada nam je zadovoljstvo da sami sebi ugađamo. To je ono što obično nazivamo egocentričnost.

Drugi je kada nam je zadovoljstvo da ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi skriven i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni.

Vi sigurno poznajete osećanje zadovoljstva koje u nama budi čin milosrđa. Međutim, dobrota se najviše ističe kada nismo svesni da činimo dobro. Ili, kako je rekao Sufi: „Svetac je takav sve dok to ne zna“

Neki ljudi rade određene stvari samo zato da se ne bi osećali loše. I to nazivaju milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? Postoji i treća vrsta egoizma, ona najgora: kada činite neko dobro delo da se ne biste osećali krivim.

„Mogu li da porazgovaram večeras sa vama, Oče“

– „Naravno, samo izvolite“

Ne želim da razgovaram sa njim, muka mi je od toga. Večeras hoću da pogledam nešto na televiziji, ali kako da ga odbijem? Nemam hrabrosti da mu kažem ne.

-„Samo izvolite“, a u sebi mislim: Gospode, sad treba da slušam ovog gnjavatora. Uopšte mi ne prija da razgovaram sa njim, ali mi je vrlo neprijatno da mu kažem ne, i tako biram manje zlo. Nemamo hrabrosti da kažemo kako želimo da nas ostave na miru. Dobročinstvo vam ne pruža zadovoljstvo, naprotiv, od toga vam je muka.

Preuzeto iz knjige „Buđenje“ – Antoni De Melo