Eksperiment u prostoriji sa dugmićima za pritiskanje – osobi je rečeno da će se upaliti lampica koja označava dobijanje poena ukoliko uradi neodređeni ali nazovimo ga ispravni korak, nešto nedefinisano što sama mora da otkrije.

Ljudi su pokušavali nasumice da stiskaju dugmiće dok se najzad nije upalila lapica koja označava dobijanje poena. Potom su logično, pokušavali da ponovljenom radnjom osvoje novi poen. Problem je bio što se tada lampica nije palila a to je dovodilo do toga da isprobavaju komplikovanije nizove radnji koje bi dovele do novog poena. Otkrivanjem sledeće kombinacije zarad poena, bilo da je u pitanju stiskanje dugmeta triput, pa pauza pa energično dva puta, različitih varijanti okrenutih ka tome kako sede, kako drže stopala, u kom pravcu gledaju i sl.

Uglavnom, u roku od 15 minuta svaka osoba je utvrdila određeni niz postupaka potrebnih da prikupi još poena. Obično je to nešto uvrnuto kao na primer da stoje na jednoj nozi ili zapamte dugačak niz dugmića koje treba pritisnuti za određeno vreme dok su okrenuti u nekom pravcu.

Istina je sledeća: poeni su zapravo nasumični, ne postoji niz, nema nikakve šeme. Tu je samo lampica koja se stalno pali uz zvuk i ljudi koji dube na glavi misleći kako im to što rade donosi poene.

Poenta ogleda je zapravo da pokaže koliko brzo je ljudski um sposoban da osmisli i poveruje u gomilu gluposti koje nisu stvarne. Svako je iz sobe izlazio ubeđen da su on ili ona razvalili u ogledu i pobedili u igri. Svi oni veruju da su otkrili savršenu kombinaciju dugmića koja im je donela poene.

Naši mozgovi su mašine značenja. Ono što mi razumemo kao značenje nastaje povezivanjem koje naš mozak stvara između dva ili više iskustava. Pritisnemo prekidač za svetlo i vidimo kako se lampica pali, pretpostavimo da je prekidač prouzrokovalo da se upali svetlo.

Naši umovi neprestano zuje prikupljajući sve više i više asocijacija kako bi nam to pomoglo da razumemo i upravljamo svojom okolinom. Međutim, postoje dva problema. Prvi je da mozak nije savršen, i da grešimo sa onim što vidimo i čujemo. Zaboravljamo ili olako pravimo greške pri tumačenju događaja. Drugi problem je da kad jednom kreiramo svoje značenje, mozgovi su nam stvoreni tako da se drže tog značenja. Pristrasni smo prema značenju koje smo formirali i ne želimo da ga menjamo. Čak i ako vidimo dokaz koji protivreči značenju koje smo formirali, često ga ignorišemo i nastavljamo da verujemo u njega.

Rezultat svega ovoga? Naša su ubeđenja uglavnom pogrešna, ili bi se moglo reći, sva ubeđenja su pogrešna- neka manje pogrešna od drugih. Ljudski um je zrka netačnosti i jako je važno toga biti svestan.

Inspired by „E, zabole me“- Mark Manson

Da bi dvoje živelo u skladnom odnosu, potrebno je da imaju slične poglede na važna životna pitanja. Jedna od tih važnih stvari jeste novac.

Prema raznim istraživanjima, novac za ljude ima različite emocionalne vrednosti. Za neke predstavlja sigurnost, nekima je to mogućnost da uživaju, dok neki sebe mogu da poštuju samo ako imaju novac. Ove razlike često dolaze do izražaja u partnerskim odnosima. Novac je jedna od pet stvari oko kojih se parovi svađaju. Suština tih sukoba je u tome što svako od partnera pokušava da natera onog drugog da se uklopi u njegovu predstavu o tome kako novac treba da se vrednuje, stiče i troši. Ti konflikti izazivaju krizu u vezi onda kada neko od partnera počne da povezuje ljubav sa novcem.

Kada se dvoje vole, tipično je da izbegavaju da razgovaraju o novcu. Nekada se čini da partneri mnogo lakše razgovaraju o seksu nego o novcu.  Da bi veza bila uspešna, važno je da parovi otvoreno i jasno razgovaraju o novcu, o tome koliko je važan, šta ko u njemu vidi, i kako treba da upravljaju novcem.

Ako su razlike prevelike, onda je dobra ideja da svako ima svoju blagajnu, a da se dogovore o tome ko će šta da plaća od zajedničkih računa.

Tekst preuzet iz knjige „Psihologike svakodnevnog života“- Zoran Milivojević

Ljudi često svoja osećanja povezuju sa svojim pravim „Ja“. Kada je takva osoba u dilemi, ona često daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Sebi i drugima kaže da uradi onako kako oseća i uverena je da neće pogrešiti.

Ali, da li su osećanja zaista uvek izraz nekog našeg pravog Ja? Mi smo od najranijeg detinjstva naučili da verujemo onome što u telu osećamo, međutim mi ne osećamo samo senzacije, već i emocije. A emocije nisu telesne, već su psihičke pojave, i one su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju. Proces obrade informacija može da bude tačan ili pogrešan, pa samim tim i emocija koja se javlja nije uvek ispravna.

Emocionalno pismeni znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije, a ta procena može biti razumna ili nerazumna. Zato osećanja treba da preispitujemo, da proveramo logiku procene na kojoj su zasnovana kako bi mogli da razdvojimo racionalna osećanja od iracionalnih.

Brojni su primeri koji pokazuju da će osoba koja uvek postupa onako kako oseća dovoditi sebe u brojne nevolje. Racionalna osećanja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Pre nego što uđete u ovakvu vrstu odnosa, neobaveznu vezu ili površan odnos, veoma je važno da dobro poznajete sebe i realno procenite da li ćete uspeti da se izborite sa posledicama koje nosi neobavezna veza.

Muškarci su za razliku od žena u stanju da razdvoje telesno od emotivnog. Ulaskom u neobaveznu vezu muškarac dobija sve elemente prave veze, prisutvo, posvećenost i seks, dok žena sa druge strane najčešće dobija samo seks. Žene se lakše emotivno vezuju i teže podnose ovakvu vrstu odnosa.

Za vreme seksualnog odnosa luči se hormon oksitocin koji dovodi do vezivanja žene za muškarca.

Ukoliko žena pristane na ovakvu vrstu odnosa, sama sebe stavlja u jednu posebnu kategoriju, i time na neki način obara svoju vrednost. Postoje slučajevi, ali su retki da iz ovakvog odnosa iznikne nešto dublje.

Ovakve veze su poslednjih godina u porastu i daju samo privid slobode, jer mnogi postaju zavisni od ovakvih odnosa. Neobavezne veze su izbor a ne posledica užurbanog tempa života. Teško se može govoriti o samopoštovanju ako neko zna da sedi na klupi za rezervnog igrača. U takvim vezama, osoba ne može dobro da se oseća, jer nikada ne zna da li onaj drugi ima još i koliko osoba u svojim „kombinacijama“.

Na to kako ćemo se osećati posle neobaveznog seksa utiču brojni faktori, prvenstveno to da li smo depresivni, anksiozni, usamljeni i sl. Ukoliko ste u težoj životnoj fazi, neobavezan seks vam samo može produbiti loš osećaj i urušiti samopoštovanje.

Ukoliko vam ova vrsta odnosa neće urušiti samopouzdanje, moralne vrednosti, ukoliko neće dovesti do toga da se osećate postiđeno, ili ste zaista u stanju da budete sa nekim ko vam se ne sviđa dovoljno da biste poželeli dublji odnos sa njim i samim tim vam ne predstavlja opasnost, ovakvi odnosi vam neće štetiti. Sa druge strane, ukoliko ste osoba koja teško podnosi odbijanje, emotivno prihvatate stvari, svetite se nekome, niste iskreni prema sebi, bolje bi bilo da zaobiđete ovu vrstu igrica.

Idealan godišnji odmor je onaj posle kog je čovek toliko odmoran i zadovoljan da se zaželi povratka poslu i svojim svakodnevnim aktivnostima. Iako svako ima pravo na ovakav godišnji odmor, samo retki imaju priliku i da ga ostvare. Neki autori tvrde da godišnji odmor ne bi smeo da traje manje od tri nedelje, jer je toliko vremena potrebno da se dođe do željenog stanja odmorenosti.

Većina ljudi tokom odmora prolazi kroz tri faze. Prva faza je izlazak iz energetskog minusa, i za nju je tipično da se ljudi pasivno odmaraju. U sledećoj fazi odmaranja ljudi stavljaju akcenat na uživanj i zabavu. Dok nas odmor vraća u enrgetsku normalu, zabava nas puni energijom. Treća faza odmora jeste ona faza kada osobi sve to pomalo dosadi tako da ona sve više misli na povratak u redovan život.

U najvećoj meri, ono što savremenog čoveka ometa u procesu odmaranja jeste upravo on sam, njegovo osećanje dužnosti prema svom poslu. To znači da iako je on na godišnjem odmoru, on nastavlja mentalno da se bavi svojim svakodnevnim obavezama. Ovaj „unutršnji glas“ ili „unutrašnji roditelj“ je onaj deo nas koji nam ne dopušta da se odmorimo. Da bi ljudi mogli da se i mentalno odmaraju, moraju da dobiju dozvolu od svog unutrašnjeg roditelja.

Prema rečima psihoterapeuta Zorana Milivojevića, najvažnije je kad krećete na odmor da ga sebi dozvolite, da priznate sebi da ste ga zaslužili, da imate pravo na njega. Možda vam se neće svideti činjenica da ste zamenljivi i da stvari ipak idu dobro i bez vas, ali to je činjenica koju morate da prihvatite da bi ste kao odgovorna osoba mogli da se opustite.

Strah se uvek javlja kada izađemo iz zone komfora. To je ona zona na koju smo navikli, to je utabana staza u kojoj se osećamo sigurno jer nam je tu sve poznato i predvidivo. U zoni komfora nema rizika, ali ni dobiti. Jednom rečju zona komfora je ona sredina i set ponašanja na koje smo navikli i u kojoj se osećamo sigurno. Svako ima svoju zonu komfora, s tim što je kod nekih ona veoma sužena a kod nekih je šira.

Izlazak iz zone komfora uglavnom nije rizičan, jer je zona komfora samo navika. Ljudski ego je biće navike i čim se stvari dešavaju van utvđenih šablona na koje je ego navikao nastaje strah, strepnja ili čak panika.

Kako izaći iz zone komfora?

• shvatite da je zona komfora samo navika, a ne neko čarobno sigurno mesto

• kada izađete iz zone komfora i osetite strah ne morate odustati zbog toga, možete postupiti suprotno strahu jer strah govori samo da ste izašli iz zone komfora a ne da se pred vama nalazi strašni lav
• suočite se sa strahom i krenite napred, nemojte ga potiskivati, kažite sebi iako osećam strah ja mogu da učinim šta god ja želim sada 
• izađite iz zone komfora kada god možete, pomerajte svoje granice, jer samo pomeranje granica pokreće vaš razvoj napred

• promislite pažljivo šta želite da postignete izlazkom iz zone komfora, napravite racionalnu procenu dobiti i štete i onda se bacite u “vatru”
• ako želite da izađete iz zone komfora učinite to, nemojte izbegavati i odlagati, jer svako odlaganje pojačava vaš strah

Zašto bi uopšte neko želeo da izađe iz zone komfora kada to podrazumeva izlaganje strahu? Evo nekoliko razloga za to:

• izlazak iz zone komfora pretstavlja jačanje samopouzdanja

• van zone komfora “čuda” se dešavaju

• u zoni komrofa je dosadno i neinspirativno

Većina  ljudi, implicitno ili eksplicitno veruje da događaji, situacije ili okolnosti sami po sebi izazivaju emocije. Na primer često čujemo izjave “Kako me je iznervirao”, “Razbesneo me je svojim postupcima“, „Ona čini da se osećam tužno i povređeno” i sl. Sigurno ste čuli izjave ovog tipa mnogo puta u svom životu. Ali razmislite sada da li je to zaista tako? Da li događaji, situacije ili postupci neke osobe sami po sebi mogu izazvati bilo koju vašu emociju? Da li ako se neko ponaša loše prema vama znači da ta osoba nužno izaziva emociju besa u vama? Da li su svi ljudi besni i ponašaju se agresivno kada se neko loše ponaša prema njima? Naravno da ne. Različiti ljudi različito reaguju na iste situacije, iste objektivne okolnosti.

Da bi smo naučili  kako da promenimo svoja nezdrava osećanja i ponašanja i dostignemo ciljeve koje žele,  moramo uvideti da ono što determiniše, uzrokuje naša ponašanja i osećanja nisu situacije i ponašanja drugih ljudi sami po sebi, već naše viđenje tih situacija, ljudi  (ili njihovih postupaka), značenje i smisao koje mi pridajemo tim događajima. Ova vrsta uvida je neophodna da bi mogli da počnemo da menjamo svoje misli, osećanja i ponašanja mi kao ljudska bića ne reagujemo na situacije kao takve već na značenja koje pridajemo tim situacijama (interpretacije situacija). Različiti ljudi mogu na sasvim drugačiji način interpretirati jednu te istu situaciju, pa stoga ta situacija u psihološkom smislu i nije ista za različite ljude, jer ima drugačije značenje. Svako od nas pridaje drugačija značenja situacijama u zavisnosti od ličnog iskustva, usvojenog sistema vrednosti, ciljeva i želja, strahova, društvenih i kulturoloških stavova i sl.

Ljudi često polaze od jedne implicitne ali netačne pretpostavke: da svi živimo u istom svetu, da svi pridajemo ista značenja istim stvarima i događajima (jer svi govorimo istim jezikom i služimo se istim nazivima za iste objekte), da svi ljudi razmišljaju, emotivno reaguju i ponašaju se na isti ili veoma sličan način. To bi značilo da je svet isti ako se posmatra iz bilo čijih cipela. Realnost je upravo suprotna.

Jedan od modela koji se koristi u  REBT psihoterapiji je tzv. ABC model ljudskog ponašanja. Važan implicitni element ovog modela predstavljaju ciljevi osobe, jer u svaku A-B-C epizodu osoba ulazi unoseći svoje ciljeve, svoje želje. Skraćenica ABC se odnosi na tri elementa A (Aktivirajući događaj, eng. Activating event), B (Sistem uverenja osobe, eng. Beliefs) i C (Posledice, eng. Consequences).

A je aktivirajući događaj (odnosi se na nešto što dolazi bilo iznutra ili spolja) – podrazumeva bilo koje iskustvo na koje osoba reaguje emocionalno i nekim ponašanjem. Aktivirajući događaj je uvek lična interpretacija o nekom prošlom, sadašnjem ili fantaziranom budućem iskustvu. Za osobu događaj postoji onako kako ga ona interpretira. Na primer za osobu koja se plaši vožnje liftom, aktivirajući događaj nije sam lift, već procena osobe da bi joj/mu u liftu moglo iznenada pozliti a pošto se vrata lifta ne mogu otvoriti svakog trena osoba procenjuje da bi mogla da umre na mestu i ostane u liftu.

B je sistem uverenja osobe koja sadrže procenu sebe, drugih i života uopšte (životna filozifija koja diktira ličnu interpretaciju događaja i način dostizanja životnih ciljeva). Mogu biti: svesna ili predsvesna, verbalizovana ili podrazumevajuća (nisu pretočena u jasne rečenice), racionalna (uverenja o poželjnosti, preferencije) ili iracionalna (pogledajte tekst na našem sajtu: Racionalna i Iracionalna uverenja). Na primer, osoba koja se plaši lifta u toj situaciji ima iracionalno uverenje: Ne smem nipošto ponovo doživeti strah u liftu jer bi me to moglo ubiti.

C su emotivne i ponašajne posledice koje su posledica načina na koji razmišljamo o aktivirajućem događaju. Posledice mogu biti (1) samounapređujuće ako se osoba rukovodi racionalnim sistemom uverenja – uverenja o poželjnosti, to su zdravi, funkcionalni i konstruktivni odgovori jer pomažu ljudima u dostizanju njihovih ciljeva (npr. žaljenje, kajanje, nezadovoljstvo, ljutnja, zabrinutost, strah i sl.) i (2) samoosujećujuće ako se rukovodi iracionalnim sistemom uverenja (npr. osećanje krivice, besa, povređenosti, anksioznosti, paničnog straha i sl.)

Svaki emocionalni problem se može opisati putem ABC modela. Na taj način osoba stiče uvide u to kako tumači, interpretira neku situaciju (aktivirajući događaj) koji ga/je provocira da razmišlja na određen način (B – sistem uverenja) i do kakvih posledica (C) dovodi taj način razmišljanja. Kada dođemo do ovih saznanja, možemo  promeniti svoj način viđenja neke situacije (A) ili promeniti način na koji  razmišljamo o toj situaciji (B) i na taj način promeniti emocije i ponašanja koje doživljavamo povodom određenog događaja.

Različite boje izazivaju različite emocije pa tako velike svetske kompanije kao što su McDonald’s, KFC, Coca-Cola i druge koriste crvenu boju kako bi privukle kupce. Crvena je najtemperamentnija boja koja budi najintenzivnija osećanja, stvara osećaj hitnosti i stimuliše ljude da donose brze odluke.

Slično tome, plava boja pobuđuje osećaj mira i poverenja. Zbog toga mnoge finansijske kompanije (Visa, PayPal), tehnološke kompanije (IBM, Facebook, Twitter), automobilske kompanije (Ford) kao i zdravstvene kompanije (Oral-B) koriste plavu boju u svojim logotipima i reklamama.

Narandžastu boju koja izaziva entuzijazam koristi Harley-Davidson dok crnu, boju autoriteta, moći i elegancije koristi Jaguar. Belu boju, boju savršenstva i profesionalizma koristi Apple, a žutu, boju intelekta i energije koristi National Geographic.

Istraživanja su pokazala da efekti koje boje imaju na raspoloženje najčešće imaju privremeno dejstvo. Tako boravak u prostoriji obojenoj u plavo može izazvati osećaj smirenosti i hladnoće ali ovaj efekat nestaje posle kraćeg vremenskog perioda.

Brojne studije su pokazale da žuta boja može izazvati vrtoglavicu i mučninu, pa se ona gotovo nikada ne koristi u različitim vidovima prevoza, posebno ne u avionima.

Želite li da budete moćni? -Nosite crno!

Crna je boja autoriteta i moći. U dizajnu, crna ostavlja utisak prefinjenosti,  misterioznosti i elegancije. Obratite pažnju na to koji ljudi u Vašem okruženju najčešće nose crnu boju.