Ljudi često svoja osećanja povezuju sa svojim pravim „Ja“. Kada je takva osoba u dilemi, ona često daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Sebi i drugima kaže da uradi onako kako oseća i uverena je da neće pogrešiti.

Ali, da li su osećanja zaista uvek izraz nekog našeg pravog Ja? Mi smo od najranijeg detinjstva naučili da verujemo onome što u telu osećamo, međutim mi ne osećamo samo senzacije, već i emocije. A emocije nisu telesne, već su psihičke pojave, i one su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju. Proces obrade informacija može da bude tačan ili pogrešan, pa samim tim i emocija koja se javlja nije uvek ispravna.

Emocionalno pismeni znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije, a ta procena može biti razumna ili nerazumna. Zato osećanja treba da preispitujemo, da proveramo logiku procene na kojoj su zasnovana kako bi mogli da razdvojimo racionalna osećanja od iracionalnih.

Brojni su primeri koji pokazuju da će osoba koja uvek postupa onako kako oseća dovoditi sebe u brojne nevolje. Racionalna osećanja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.