Eksperiment u prostoriji sa dugmićima za pritiskanje – osobi je rečeno da će se upaliti lampica koja označava dobijanje poena ukoliko uradi neodređeni ali nazovimo ga ispravni korak, nešto nedefinisano što sama mora da otkrije.
Ljudi su pokušavali nasumice da stiskaju dugmiće dok se najzad nije upalila lapica koja označava dobijanje poena. Potom su logično, pokušavali da ponovljenom radnjom osvoje novi poen. Problem je bio što se tada lampica nije palila a to je dovodilo do toga da isprobavaju komplikovanije nizove radnji koje bi dovele do novog poena. Otkrivanjem sledeće kombinacije zarad poena, bilo da je u pitanju stiskanje dugmeta triput, pa pauza pa energično dva puta, različitih varijanti okrenutih ka tome kako sede, kako drže stopala, u kom pravcu gledaju i sl.
Uglavnom, u roku od 15 minuta svaka osoba je utvrdila određeni niz postupaka potrebnih da prikupi još poena. Obično je to nešto uvrnuto kao na primer da stoje na jednoj nozi ili zapamte dugačak niz dugmića koje treba pritisnuti za određeno vreme dok su okrenuti u nekom pravcu.
Istina je sledeća: poeni su zapravo nasumični, ne postoji niz, nema nikakve šeme. Tu je samo lampica koja se stalno pali uz zvuk i ljudi koji dube na glavi misleći kako im to što rade donosi poene.
Poenta ogleda je zapravo da pokaže koliko brzo je ljudski um sposoban da osmisli i poveruje u gomilu gluposti koje nisu stvarne. Svako je iz sobe izlazio ubeđen da su on ili ona razvalili u ogledu i pobedili u igri. Svi oni veruju da su otkrili savršenu kombinaciju dugmića koja im je donela poene.
Naši mozgovi su mašine značenja. Ono što mi razumemo kao značenje nastaje povezivanjem koje naš mozak stvara između dva ili više iskustava. Pritisnemo prekidač za svetlo i vidimo kako se lampica pali, pretpostavimo da je prekidač prouzrokovalo da se upali svetlo.
Naši umovi neprestano zuje prikupljajući sve više i više asocijacija kako bi nam to pomoglo da razumemo i upravljamo svojom okolinom. Međutim, postoje dva problema. Prvi je da mozak nije savršen, i da grešimo sa onim što vidimo i čujemo. Zaboravljamo ili olako pravimo greške pri tumačenju događaja. Drugi problem je da kad jednom kreiramo svoje značenje, mozgovi su nam stvoreni tako da se drže tog značenja. Pristrasni smo prema značenju koje smo formirali i ne želimo da ga menjamo. Čak i ako vidimo dokaz koji protivreči značenju koje smo formirali, često ga ignorišemo i nastavljamo da verujemo u njega.
Rezultat svega ovoga? Naša su ubeđenja uglavnom pogrešna, ili bi se moglo reći, sva ubeđenja su pogrešna- neka manje pogrešna od drugih. Ljudski um je zrka netačnosti i jako je važno toga biti svestan.
Inspired by „E, zabole me“- Mark Manson