„Jesi li se ikada kao dete igrao gluvih telefona? Znaš ono, šapneš nešto jednoj osobi i onda to prenosi otprilike deset ljudi, a ono što poslednja osoba čuje uopšte nema veze sa onim što si ti prvobitno rekao? Zapravo, na taj način funkcionišu i naša sećanja.
Doživimo nešto. Nekoliko dana kasnije ga se malo drugačije setimo. Onda nekome ispričamo o tome pa sopstvenim ulepšavanjem moramo da popunimo nekoliko rupa u zapletu kako bismo bili sigurni da je sve jasno i da nismo ludi. A potom počnemo da verujemo u te male popunjene mentalne pukotine pa naredni put ispričamo i njih. Samo što one nisu stvarne pa ih zapamtimo malo drugačije. Naredne godine, pijani ispričamo priču tako da je još malo ulepšamo- u redu, da se ne lažemo, potpuno izmislimo oko jedne trećine priče. Ali naredne nedelje trezni ne želimo sebi da priznamo kako smo lažovčine, pa nastavimo sa prerađenom i nedavno proširenom pijanom verzijom svoje priče.
Svi mi to radimo. Ti radiš. Ja radim. Bez obzira na to koliko iskreni i dobronamerni bili, stalno zavaravamo sebe i druge samo iz razloga što je naš mozak stvoren da bude efikasan a ne precizan. Ne samo da je naše pamćenje traljavo, toliko traljavo da se na suđenjima svedočenje očevidaca ne uzima ozbiljno, već naš mozak funkcioniše na užasno pristrasan način.
Na koji način? Dakle, mozak uvek pokušava da razume trenutnu situaciju na osnovu onoga u šta već verujemo i što smo već iskusili. Svaka nova informacija se procenjuje u odnosu na vrednosti i zaključke koje već posedujemo. To rezultira time da je naš mozak uvek pristrasan prema onome što mi smatramo da je u tom trenutku istinito. Pa tako, kada je naš odnos sa sestrom sjajan, većinu uspomena na nju pozitivno tumačimo. Ali kada se odnos zategne, često ćemo te iste uspomene videti drugačije, izmenićemo ih tako da njima objasnimo sadašnji bes prema njoj.
Skorašnja istraživanja su pokazala: naša su uverenja promenljiva a uspomene strašno nepouzdane.
Dosta je uvreženog mišljenja koje ti govori da veruješ sebi, da pratiš svoju intuiciju, kao i kojekakvi klišei koji zvuče prijatno. Možda je rešenje da sebi manje veruješ. Uostalom, ako su naša srca i umovi tako nepouzdani, možda bi trebalo da više preispitujemo sopstvene namere i motivacije. Ukoliko svi stalno grešimo, nije li onda sumnja u sebe i temeljno preispitivanje sopstvenih ubeđenja i pretpostavki jedini logičan put ka napretku?“
Preuzeto iz „E, zabole me“ – Mark Manson“