Ljubav je aktivnost, a ne pasivni afekat, ona je »ostajanje« a ne »zaljubljivanje«. Na najopštiji  način aktivni karakter ljubavi može se izraziti tvrdnjom da je ljubav ponajpre davanje, a ne primanje. Šta je davanje? Mada se čini da je odgovor na to pitanje jednostavan, on je zapravo vrlo dvosmislen i zamršen.

 Najraširenije nerazumevanje je ono koje pretpostavlja da je davanje »napuštanje« nečega, lišavanje ili žrtvovanje. Osoba čiji se karakter nije razvio iznad stepena receptivne, izrabljivačke ili sakupljačke orijentacije, doživljava akt davanja na taj način.

Tržišni karakter je sklon dati, ali samo u razmjenu za primanje. Davanje bez primanja njemu se čini kao prevara . Ljudi koji su pretežno neproduktivni osjećaju davanje kao osiromašenje. Stoga većina pojedinaca te vrste odbija da daje. Neki davanje smatraju za vrlinu u smislu neke žrtve. Oni misle da je upravo zato bolno dati što čovek to mora činiti. Vrlina davanja leži za njih u samoj činjenici da se prihvata žrtva.

Za produktivni karakter davanje ima potpuno drugo značenje. Davanje je najviši izraz moći. U samom aktu davanja ja doživljavam svoju čvrstinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. Taj doživljaj pojačane vitalnosti i moći ispunjava  me radošću. Ja doživljavam sebe kao bogatog, kao onog koji troši, koji je živ i zato radostan . Davati je radosnije nego primati, ali ne zbog toga što je to lišavanje, već zbog toga što u aktu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

Međutim, najvažnije područje davanja nije područje materijalnih dobara, već je ono u specifično ljudskoj sferi. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocjenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu — već da joj daje od onoga što u njoj živi. Ona joj daje svoje radosti, svog interesa, razumevanja, znanja, humora, žalosti — sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Takvim davanjem od svog života ona obogaćuje drugu osobu, ona pospešuje životnost drugoga, pospešujući i vlastitu. Ona ne daje da bi primila. Davanje je samo po sebi izuzetna radost.  Ali, u davanju ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi i upravo to što je oživljeno reflektije  se povratno na njoj. U istinskom davanju ona ne može a da ne primi ono što joj je uzvraćeno. Davanjem činimo i drugu osobu davaocem i oboje sudelujemo u radosti onoga što je oživljeno. U činu davanja nešto je rođeno i obe osobe koje sudeluju u tom činu zahvalne su za životnost koja je za njih rođena.

Umeće ljubavi, From