Kao izraz naše pozitivnosti I potrošačke kulture, mnogi od nas su indoktrinirani uverenjem kako treba da što je moguće više suštinski prihvatamo i potvrđujemo. To je kamen temeljac mnogih takozvanih knjiga pozitivnog razmišljanja. Međutim, potrebno je i da nešto odbacimo. U suprotnom ne podržavamo ništa. Ako ništa nije poželjnije od nečeg drugog, onda smo prazni i život nam je besmislen. Nemamo vrednosti i stoga živimo bez ikakve svrhe.

Izbegavanje odbacivanja nam se često prodaje kao način da se osećamo bolje. Ipak, izbegavanje odbacivanja pruža nam kratkotrajno zadovoljstvo, a na duži rok ostajemo bez mogućnosti da upravljamo i bez jasnog cilja.

Postupak izbora vrednosti za vas iziskuje odbacivanje alternativne vrednosti. Izaberem li da mi brak bude najznačajniji deo života, to znači kako ( verovatno) biram da mi orgije sa kurvama i noći podmazane kokainom ne predstavljaju deo života. Sve su to zdrave odluke, ali ipak iziskuju odbacivanje na svakom koraku.

Poenta je u ovome: svako od nas mora da se loži na nešto kako bismo vrednovali nešto. A da bismo vrednovali nešto, moramo odbaciti ono što nije to nešto. Odbacivanje je osnovni i nužni deo održavanja naših vrednosti i prema tome i našeg identiteta. Određuje nas ono što odlučimo da odbacimo. A ako ništa ne odbacimo, mi zapravo i nemamo identitet.

Ljudi koji smatraju da na nešto imaju pravo zato što misle kako zaslužuju da se osećaju sjajno sve vreme, izbegavaju da išta odbace zato što bi time mogli da dovedu sebe ili nekog drugog da se loše oseća. A zato što odbijaju da išta odbace, žive život bez vrednosti, pokretan zadovoljstvom i samoživošću. Lože se na to da još malo zadrže ushićenje, da izbegnu neizbežne neuspehe u životu, da odagnaju patnju.

Odbacivanje je važna i ključna životna veština. Niko ne želi da zaglibi u vezi u kojoj nije srećan. Niko ne želi da zaglibi na poslu koji mrzi i u koji ne veruje. Niko ne želi da oseti kako ne može da kaže ono što misli. Ali, ipak ljudi biraju tako nešto. Sve vreme.

Iskrenost je prirodna ljudska težnja. Međutim, deo poštenja u životu jeste da vam ne bude neprijatno da kažete i čujete reč „ne“. Na taj način odbacivanje zapravo čini naše veze boljim i naš emocionalni život zdravijim.

Tekst preuzet iz knjige Marka Mansona „E, zabole me.“

Svaka osoba ima svoj instinktivan, zaštitni prostor oko sebe. Ljudi ga stalno održavaju, pogledajte ih kada se kreću kroz gužvu, kako pokušavaju da izbegnu blizak fizički kontakt sa drugim ljudima.
Poželjna razdaljina u komunikaciji je nešto što se usvoji u društvu u kojem rastemo i u kojem se krećemo. Ta pravila su nepisana i ne uče se, ali su vrlo bitna i poznata svim pripadnicima određene kulture.

Prvi je ovaj fenomen zapazio Heini Hediger, upravnik Zoološog vrta u Cirihu, tokom pedesetih godina. On je zapazio da se životinje osećaju dobro u kavezima koje su veličine teritorije koju štite dok su u divljini. Ali, Hediger je primetio i drugu vrstu teritorije, koja je bila oblika virtuelnog mehura i koju su životinje nosile sa sobom. On je nazvao distancom bega ili zonom bega.  Kada životinja vidi predatora, na primer lava, ona ne beži odmah. Ostaje smirena sve dok on ne udje u nevidljivu zonu bega. Ova zona se može vrlo precizno izmeriti u metrima, ne menja se. Što je životinja veća, zona bega je veća.

Edward Hall je 1966.-e objavio knjigu o tom fenomenu kod ljudi, The Hidden Dimension. On je primenio Hedigerovu teoriju na ljude. On je takodje pretpostavio da je ova zona kod ljudi odredjena kulturnim razlikama (kod Kineza ili Arapa je mala, oni se stalno kreću u velikim grupama, dok je kod Engleza velika). Hall je podelio ovaj prostor u četiri zone: intimna daljina, lična, socijalna i javna daljina. Intimna je takva da se pogled jedva može fokusirati na osobu sa kojom ste u interakciji. Ona je prisutna kog bliskih osoba (ljubavnika, dece itd). Lična daljina je manja od dužine ispružene ruke, karakteristična je za prijateljski razgovor. Socijalna daljina je veća od dužine ispružene ruke, pogodna je za poslovne odnose ili slučajna poznantstva.  Javna daljina je još veća, ponekad se mora glasno govoriti osobi sa kojom smo u takvom odnosu da bi nas čuli.

Na osnovu istraživanja Ralfa Adolfsa individualni osećaj za lični prostor se razvija oko treće ili četvrte godine života. U istraživanju koje je sprovedeno 2009.-e godine utvrđeno je da je osećaj ličnog prostora pod kontrolom amigdale, što objašnjava zašto osobe sa autizmom imaju teškoća u održavanju normalne socijalne razdaljine od drugoh ljudi.

Zaključak različitih studija na ovu temu je da se lični proctor povećava kod anksioznih osoba. Osobe pod stresom izbegavaju blizak kontakt sa drugim ljudima. Samosvesni ljudi imaju uzanu ličnu zonu.

Mi nesvesno stalno stupamo u interakcije sa osobama oko nas, izmenjujemo informacije o našim sigurnim zonama. U novije vreme, fizički prostor je zamenjen virtuelnim. Twitter, Facebook, Instagram, Viber su uklonili direktnu interakciju sa drugim ljudima. Sada se naša interakcija odvija sa bezličnim entitetima. Mnogi ljudi provode veliki deo dana u sajberprostoru, bez stvarne komunikacije sa drugim ljudima. Socijalna igra izmedju ljudi je krajnje izmenjena.

Ovo dovodi do gubljenja ličnog prostora, sa radjanjem neobičnih, često malignih oblika ponašanja. Gubitak direktne interakcije dovodi ponekad do dezinhibicija, sa agresivnim ponašanjem, a često vodi u sajber criminal.

Razumevanje koncepta ličnog prostora kao i prostornih relacija omogućava nam da drugima pristupimo na odgovarajući način. Takođe, olakšava nam da drugima predstavimo kako vidimo odnos s njima i, u skladu s tim, u kom smeru naš odnos može da se kreće.

Dopamin je transmiter u mozgu koji kontroliše centre za zadovoljstvo. Učestvuje u regulaciji kretanja, kao i emotivnim reakcijama. Omogućava nam da vidimo moguću nagradu za odredjeni vid ponašanja, ali i da posegnemo za njom.

Kada naučite kako da stimulišete svoje vlastite nivoe dopamina, možete savladati depresiju, anksioznost, apatiju I strah, ojačati osećaj zadovoljstva koji stvara ovaj mali neuron.

1.Nemojte razvijati  zavisnost

Mnogi ljudi postaju zavisni od alkohola, droge, seksa, pornografije, interneta, šopinga zbog njhovog trenutnog efekta zadovoljstva. Na druge staze, medjutim, sve ove aktivnosti snižavaju nivo dopamina, povećavajući osećaj nezadovoljstva. Stoga osoba povećava stimulus, ali je efekat sve slabiji, a povratna reakcija nezadovoljstva sve jača. Treba imati na umu da je na samom početku zavisnosti skoro uvek prisutno nezadovoljstvo (nizak dopamin), koje i pokreće mehanizam zavisnosti. Mozak nauči da ponavljanje odredjenog rituala dovodi do povećavanja dopamina, pa nastaje mehanizam stvaranja loše navike. Dakle, nizak nivo dopamina je reakcija na način života  koji osobi ne pruža zadovoljstvo. Ispunite svoj dan stvarima koje vam donose zadovoljstvo kao što su šetnja sa prijateljima, slušanje muzike, čitanje knjiga.

2.Fokusirajte se na završavanje sitnijih obaveza

Dopamin se povišava kada smo organizovani, kada završavamo svoje obaveze – male ili velike. Nezavrešene obaveze dovode do napetosti i brige. “Otkačinjanje” jedne po jedne obaveze daje mozgu osećaj zadovoljstva i ispunjenosti. Izbegavajte da se prihvatite velikih zadataka, za koje niste sigurni da ih možete savladati, već se koncentrišite na sitnije.

3.Stvarajte

Koncentrisanje na stvaranje (kako to znaju umetnici) dovodi mozak u stanje tzv. toka (hiperfokusiranosti). Tada je dopamin veoma visok. Dakle, nadjite hobi ili aktivnost u kojoj nešto svarate, bez obzira da li imate talenat ili ne. Ne morate biti umetnik da pravite zanimljive fotografije .

4.Budite fizički aktivni

Fizička aktivnost povišava ne samo dopamin, već i serotonin i endorfin. Ne morate intenzivno vežbati, brza šetnja kroz park ili šumu je sasvim dovoljna.

5.Vizuelno pratite napredak

Kada na kalendaru ucrtate broj dana kada niste pušili ili ste išli u šetnju, osećaj zadovoljstva će se povećati. Vizuelni podsetnici su veoma korisni. Nemojte preterivati, mesec dana je period u kome je realno da procenite svoj uspeh.

6.Povisite unos tirozina

Dopamin nastaje od aminokiseline tirozina. On se nalazi u proteinima, kao i u bademima, avokadu, bananama, teletini, piletini, čokoladi, kafi, jajima, zelenom čaju, lubenici ili jogurtu.

7.Slušajte muziku

Jedan od najlakših I najbržih načina da dobijete dovoljnu količinu dopamina u mozgu je od slušanja muzike. Muzika stvara emotivne trenutke tako što naš mozak peva. Muzika je pomagala ljudima da se osećaju bolje još od davnina.

8.Meditirajte

Kao i sa fizičkom aktivnošću, sve više otkrivamo koristi od meditacije. Jedna od današnjih loših navika je pekomerno razmišljanje. Prekomerno razmišljanje i zabrinutost dovode ljude u kompulzivno stanje mentalnog bloka. Meditacija prekida ove inhibicije.

9.Spavajte dovoljno

Kada spavamo, naše telo započinje proizvodnju hormona i supstanci koje mogu da podignu nivo dopamina. Štaviše, miran i dovoljno dug san je sam od sebe posebna vrsta sreće.

10.Detoksikacija

Nagomilane bakterije I toksini u telu oslabljuju imunitet i smanjuju proizvodnju dopamina. Zato se potrudite da redovno čistite svoje telo – bićete zdraviji i osećaćete se mnogo bolje.