Svaka osoba ima svoj instinktivan, zaštitni prostor oko sebe. Ljudi ga stalno održavaju, pogledajte ih kada se kreću kroz gužvu, kako pokušavaju da izbegnu blizak fizički kontakt sa drugim ljudima.
Poželjna razdaljina u komunikaciji je nešto što se usvoji u društvu u kojem rastemo i u kojem se krećemo. Ta pravila su nepisana i ne uče se, ali su vrlo bitna i poznata svim pripadnicima određene kulture.
Prvi je ovaj fenomen zapazio Heini Hediger, upravnik Zoološog vrta u Cirihu, tokom pedesetih godina. On je zapazio da se životinje osećaju dobro u kavezima koje su veličine teritorije koju štite dok su u divljini. Ali, Hediger je primetio i drugu vrstu teritorije, koja je bila oblika virtuelnog mehura i koju su životinje nosile sa sobom. On je nazvao distancom bega ili zonom bega. Kada životinja vidi predatora, na primer lava, ona ne beži odmah. Ostaje smirena sve dok on ne udje u nevidljivu zonu bega. Ova zona se može vrlo precizno izmeriti u metrima, ne menja se. Što je životinja veća, zona bega je veća.
Edward Hall je 1966.-e objavio knjigu o tom fenomenu kod ljudi, The Hidden Dimension. On je primenio Hedigerovu teoriju na ljude. On je takodje pretpostavio da je ova zona kod ljudi odredjena kulturnim razlikama (kod Kineza ili Arapa je mala, oni se stalno kreću u velikim grupama, dok je kod Engleza velika). Hall je podelio ovaj prostor u četiri zone: intimna daljina, lična, socijalna i javna daljina. Intimna je takva da se pogled jedva može fokusirati na osobu sa kojom ste u interakciji. Ona je prisutna kog bliskih osoba (ljubavnika, dece itd). Lična daljina je manja od dužine ispružene ruke, karakteristična je za prijateljski razgovor. Socijalna daljina je veća od dužine ispružene ruke, pogodna je za poslovne odnose ili slučajna poznantstva. Javna daljina je još veća, ponekad se mora glasno govoriti osobi sa kojom smo u takvom odnosu da bi nas čuli.
Na osnovu istraživanja Ralfa Adolfsa individualni osećaj za lični prostor se razvija oko treće ili četvrte godine života. U istraživanju koje je sprovedeno 2009.-e godine utvrđeno je da je osećaj ličnog prostora pod kontrolom amigdale, što objašnjava zašto osobe sa autizmom imaju teškoća u održavanju normalne socijalne razdaljine od drugoh ljudi.
Zaključak različitih studija na ovu temu je da se lični proctor povećava kod anksioznih osoba. Osobe pod stresom izbegavaju blizak kontakt sa drugim ljudima. Samosvesni ljudi imaju uzanu ličnu zonu.
Mi nesvesno stalno stupamo u interakcije sa osobama oko nas, izmenjujemo informacije o našim sigurnim zonama. U novije vreme, fizički prostor je zamenjen virtuelnim. Twitter, Facebook, Instagram, Viber su uklonili direktnu interakciju sa drugim ljudima. Sada se naša interakcija odvija sa bezličnim entitetima. Mnogi ljudi provode veliki deo dana u sajberprostoru, bez stvarne komunikacije sa drugim ljudima. Socijalna igra izmedju ljudi je krajnje izmenjena.
Ovo dovodi do gubljenja ličnog prostora, sa radjanjem neobičnih, često malignih oblika ponašanja. Gubitak direktne interakcije dovodi ponekad do dezinhibicija, sa agresivnim ponašanjem, a često vodi u sajber criminal.
Razumevanje koncepta ličnog prostora kao i prostornih relacija omogućava nam da drugima pristupimo na odgovarajući način. Takođe, olakšava nam da drugima predstavimo kako vidimo odnos s njima i, u skladu s tim, u kom smeru naš odnos može da se kreće.
