Mislim

Bez obzira na postojanje snažne obostrane ljubavi, u ljubavnim vezama su česte situacije u kojima partneri imaju različite interese ili želje. Tada oba partnera pokušavaju da utiču na onog drugog da se ponaša onako kako oni žele. U pokušaju da u ovom konfliktu prevlada njihova želja ili volja, neki počnu da se pozivaju na ljubav: „Ako me zaista voliš, onda ti mora biti važno kako se ja osećam i učinićeš kako ja želim“. Ovo je tipičan manevar emocionalnog iznuđivanja. Njegova suština je u pretnji: „A ako nećeš da učiniš to što želim, ti me ne voliš i ja ću da odem“. Ova pretnja može biti neizgovorena ali može biti i jasno izrečena optužba.

Jedan od načina na koje partner može da parira ovom iznuđivanju jeste da negira da voli: „Idi, baš me briga“. A kada onaj prvi „ode“, nastaje jedan odnos u kome se oboje pretvaraju da im nije stalo jednom do drugoga. Prkoseći jedno drugome, a i ljubavi koja postoji između njih, ljudi počnu da napadno nose maske neljubavi.

Kada između sebe pokrenu ovu igru ignorisanja, partneri se ponašaju na dva nivoa komunikacije. Na onom očiglednom jedno drugom pokazuju da im nije stalo, a na drugom, skrivenom, pažljivo prate šta se dešava jer im je upravo veoma stalo.

A kada započne igra ignorisanja, tada se u vezi uspostavi novo pravilo: izgubio je onaj ko je slabiji, ko prvi popusti, ko prvi prizna da mu je stalo, da voli. I tako ljubav, voleti drugog, postane „slabost“, „slaba tačka“, a ravnodušnost „prednost“. U odnosu u kome se dvoje ljudi ignorišu, ponašaju kao da ni jednom nije stalo do onog drugoga, jedino što ukazuje na postojanje odnosa je to što nastavljaju da budu zajedno.

Glavni manevar u igri ignorisanja je naterati drugoga da prizna da mu je stalo. Da bi se to postiglo potrebno je učiniti nešto zbog čega će se partner toliko loše osetiti, toliko uplašiti da će zauvek izgubiti voljenu osobu, da više neće moći da izdrži da se kontroliše i da se pravi da mu do nje nije stalo. Najčešća sredstva za to su ostavljanje i izazivanje ljubomore. Zato partneri vuku poteze „napuštanja“, direktno ili indirektno poručuju da odlaze, da su otišli, da se za njih zanima neko drugi. Sve u želji da će partner pasti na kolena i moliti ih da se vrate. I ako se to desi, ljubav se ponovo izražava, sve do sledeće partije u ovoj igri ignorisanja.

Partner koji više ne može da izdrži, a koji ne želi da izgubi, svoju emociju maskira u ljutnju zbog nečeg drugog, i ne popušta. Neki dobri igrači se toliko zaigraju da igra završava stvarnim raskidom. A neki nastavljaju da igraju ovu igru sa nekom osobom i godinama nakon raskida sa njom.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Samo retkima je uspelo da im život liči na filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. I dok je romantična ljubav često nesrećna, u filmskoj ljubavi je obavezan hepiendMeg Rajan i Tom Henks u filmu “Dobili ste mejl”: da li je ovakva romansa moguća u stvarnom životu?

• 

Izraz „filmski poljubac” se odnosi na situaciju kada se dvoje ljube kao na filmu, kada oponašaju ono što su videli na filmskom platnu. I upravo je zato filmski poljubac važan pojam jer je on vidljivi dokaz za ono što generacijama činimo: upijamo uzore i modele sa filmskog platna, a zatim ih oponašamo u svakodnevnom životu. Pogotovo kada je u pitanju ljubav žene i muškarca.

I zato se možemo zapitati kako su masovni vizuelni mediji uticali na naše predstave o ljubavi. Kako se sve to odrazilo na naše kolektivno nesvesno? Kakva je posledica u našem svakodnevnom životu? Iako odgovori na ova pitanja zaslužuju veoma temeljna istraživanja, neke konture tih odgovora se mogu naslutiti.

Gubeći se u iluziji koju pravi film, poistovećujući se sa određenim likom ili glumcem, stvorili smo idealizovane predstave o tome šta jeste ljubav, kako mi treba da se ponašamo, a kako drugi. Mnogi od nas su pokušali ili pokušavaju da vlastiti život uklope u omiljene scenarije. Ali samo retkima je uspelo da im život liči na neki filmski scenario sa srećnim krajem. Iako su mnogi „prerasli” ove scenarije i počeli da uživaju u životu onakvom kakav jeste, veliki je broj onih koji su i dalje pod uticajem filmskih slika ljubavi. Oni su, nekada nesvesno, nesrećni što su u svom životu „promašili” veliku srećnu ljubav koja im je na neki način bila obećana sa velikog platna ili TV ekrana. Umesto da prihvate sebe i ljude oko sebe, oni trpe zbog razlike koja postoji između očekivanog ljubavnog scenarija i toga kako u stvarnosti žive.

Jedan od načina da se prepozna ova tiha ljubavna osujećenost jeste jedna vrsta zavisnosti od serija i programa u kojima je glavna tema ljubav. Postoje ljudi, žene i muškarci, koji svakog dana provode veliki broj sati pred malim ekranima prateći „španske” serije. Gledajući ih, oni osećaju da se u tom „delu sveta” stvari događaju upravo onako kako bi i trebalo da se događaju.

Dok je romantična ljubav često tragična, u filmskoj ljubavi je obavezan srećni kraj, hepiend. Film jeste umetnost, ali je i roba koja treba da se proda. A publika ne voli kada iz bioskopa izlazi razočarana. I zato je Holivud stvorio veliki broj ljubavnih filmova sa srećnim krajem, neku vrstu savremenih bajki u kojima su oni „srećno živeli do kraja života”. I kada je sedamdesetih godina došlo do zasićenja ovim filmovima, produkciju je preuzela televizija koja je tada bila u ekspanziji. Skoro stotinu godina se naše kolektivno nesvesno puni predstavom srećne ljubavi kao smisla života. I zato je dobro podsetiti da su ljubav i sreća dve odvojene emocije.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Iako je orgazam fiziološki proces u njegovom odigravanju učestvuju mnogi psihološki faktori koji ga mogu modifikovati. Kada se govori o problemima u seksualnom životu žene često se ističe  tzv. anorgazmija koja predstavlja nemogućnost doživljavanja orgazma. Anorgazmija može biti primarna (žena nikada nije mogla da doživi orgazam ni pod kojim uslovima) i sekundarna (orgazam je bio doživljavan u nekom trenutku u prošlosti). 

Istraživači koji su proučavali ženski orgazam sugerišu da su psihološki aspekti možda i važniji od fizičkih aspekta kada je u pitanju doživljaj orgazma kod žena. Npr. postoje dokazi da žene koje su tokom orgazma opuštenije i emocionalno intimnije daju veće ocene doživljajima orgazma, za razliku od žena koje svoje orgazme opisuju kao visoko senzitivne u fizičkom smislu. Takođe postoje dokazi da socijalna percepcija o tome da li žena uopšte treba da doživi orgazam ili ne veoma utiče na sposobnost doživljaja orgazma.

Neki psihološki aspekti koji mogu uticati na doživljaj orgazma kod žena su anksioznost, stid i krivica, nezadovoljstvo svojim telom, seksualna trauma, stres, kao i odnos sa partnerom.

Određena razmišljanja koja se javljaju tokom seksualnog odnosa mogu proizvesti anksioznost koja predstavlja jedan od glavnih ometajućih psiholoških faktora za doživljavanje orgazma. Misli koje izazivaju zabrinutost kod žene obično su vezane za to da li je adekvatna svom seksulanom partneru, kako treba da se ophodi, da li ispravno postupa, ili čak da li će ona ili partner moći da dožive vrhunac.

Ako žena misli da nije dovoljno lepa, da nije dovoljno seksualno privlačna, ona će sve vreme biti preokupirana time kako izgleda svom partneru, pokušavaće da prikrije delove tela koji joj se ne dopadaju i neće moći u potpunosti da uživa i doživi vrhunac.

Traumatično iskutvo seksualnog odnosa može dovesti do toga da zadovoljstvo potpuno izostane i da se nikada ne doživi orgazam. To se dešava kada u istoriji osobe postoji neki vidi seksualnog zlostavljanja ili bilo koji vid neadekvatnog tretiranja tokom seksa. Žene sa ovakvim iskustvima sklone su promiskuitetu ili prostituciji i seks im služi kao sredstvo postizanja određenog cilja.

Svakodnevni stres je uzrok da se uživanje potpuno zanemari, razmišljanja o nezavršenom poslu, nedostatku novca, briga o deci, o budućnosti stvara osećanje napetosti koje se prenosi i na telesnu ukočenost.

Važno je da se doživljaj orgazama ne uzima kao obavezan deo seksualnog čina. To će stvoriti samo dodatni pritisak kod partnera i smatraće sebe krivim ili seksualno nesposobnim. Ponekad su žene u stanju da glume orgazam jer neki muškarci smatraju da je to dokaz njihove uspešnosti u krevetu. Takav neiskren odnos ne treba gajiti već sarađivati sa partnerom.

Neki ljudi očekuju da im njihov partner pokaže da ih zaista voli, tako što jeste u stanju da im čita misli. Iako mu nisu saopštili svoje misli, želje, osećanja i namere, oni očekuju da ih partner nekako „oseti”. I zato kada nešto snažno žele, umesto da to jasno izraze, oni ćute, nadajući se da će partner prepoznati šta žele. A kada se to ne desi, tada ne samo da se osećaju frustrirano što želja nije ostvarena, nego se uz to osećaju i nevoljeno. Mogu reagovati osećanjem tuge, ali mogu ljutito optuživati partnera da ih zapravo ne voli.

• 

Otkud nekome ideja da se prava ljubav prepoznaje po nekoj vrsti telepatije? Uverenje da osoba koja nas zaista voli može tačno znati šta nam treba nije se pojavilo tek tako. Ono je sećanje na onaj odnos ljubavi u kome se to zaista događalo, a to je odnos majke prema malom detetu. Mnogi muškarci smatraju da bebe nisu naročito zanimljive jer ne znaju da komuniciraju sa njima. Majke, sa druge strane, znaju da upravo u periodu dok dete ne progovori ima puno neverbalne komunikacije. Zbog toga majka nauči da prepoznaje različite signale svog deteta i da tačno prepoznaje njegova unutrašnja stanja, a zatim, na osnovu toga, i da zadovoljava potrebe deteta. Kada majka nastavi da čita misli i onda kada dete jeste u mogućnosti da svoju želju izrazi rečima, tada dete nastavi da povezuje čitanje misli sa ljubavlju. I zato, ako je u detinjstvu bilo dovoljno da dete pogleda u frižider, da bi mu majka ponudila nešto da jede, kada odraste ta osoba može od partnera očekivati da nastavi da čini isto, naravno ako ga zaista voli.

Očekivanje da partner čita misli negativno se odražava na vezu, ali i donosi različite psihološke dobiti osobi. Na primer: želja koja nije izražena ne može biti ni odbijena. Na taj način osoba izbegava konflikte u vezi, jer nesaopštenoj želji partner ne može reći „ne” i tako ne može nastati konflikt.

Kako su u vezi sa osobom koja očekuje da joj se čitaju misli veoma česti nesporazumi i njene reakcije razočaranja, veoma je dobro da osoba umesto toga počne da jasno verbalno izražava svoje želje i svoja razmišljanja. Jezik je oblik komunikacije u kojem je najmanji broj nesporazuma. Kada upućuje jasne signale, osoba i njeno ponašanje postaju partneru mnogo razumljiviji tako da se broj nesporazuma bitno smanjuje. Tačno je da je osobama koje su dugo zajedno dovoljan pogled, pa da znaju kako se oseća partner, ali ne treba zaboraviti da je tome prethodio početni period direktne i jasne komunikacije. Razgovor o sebi i svojim željama i osećanjima jeste deo bliskosti bez koje nema kvalitetne veze.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Rašireno je verovanje da je sasvim dovoljno da neko pronađe osobu sa kojom će se snažno voleti, pa da sa njom ima veoma srećan zajednički život. Ljudi koji veruju da ljubav ima takvu moć ne menjaju mišljenje ni onda kada očigledno snažnu ljubav ne prati srećan kraj. Ljudi zaključuju da u tom konkretnom slučaju kraj dokazuje da ni partner ni ljubav nisu bili pravi. Nastavljaju da veruju da prava ljubav mora dovesti do srećne ljubavne veze.

Ljudi koji veruju u moć prave ljubavi da paru donese srećan zajednički život pogrešno izjednačuju ljubav sa vezom. Ljubav i veza nisu isto, to su dve različite pojave. I zato je moguće da se dvoje snažno vole, ali da nisu u stanju da naprave dobru vezu. Moguće je i obrnuto: imati veoma dobru vezu uprkos ljubavi koja nije snažna. I zato je za srećnu ljubavnu vezu potrebno znati da je pored ljubavi važna i veza koju je sa voljenom osobom moguće ostvariti.

• 

Veza postaje problematična onda kada dvoje ljudi koji se inače snažno vole imaju različite poglede na to kako veza treba da izgleda. Svako od njih pokušava da onog drugog „ugura” u vlastiti koncept veze. Kada to ne uspeva tada je osoba frustrirana jer smatra da sa vezom ili partnerom nešto nije u redu. Kada oba partnera insistiraju na ispravnosti svog koncepta veze, konflikt oko toga kako veza treba da izgleda postaje hroničan. Tada veza postaje nekvalitetna: nestabilna, puna svađa, emocionalnog iznuđivanja, nasilja i čestih privremenih raskida. A upravo zato što se dvoje u nekvalitetnoj vezi zaista vole, oni zbog nesklada snažno pate.

Zabluda je verovati da je velika ljubav dovoljna da bi ljubavna veza bila srećna, skladna, stabilna i dugotrajna. Ljubavna veza je sastavljena iz dve različite stvari, iz ljubavi i iz veze. Dobra ljubavna veza je ona u kojoj postoji ljubav i u kojoj postoji veza koja dobro funkcioniše. Za to sama ljubav nije dovoljna. Ko želi srećnu ljubavnu vezu, treba da proceni da li je sa potencijalnim partnerom moguće ostvariti upravo takvu vezu. Prvo je potrebno znati kakva se veza traži. Kada osoba zna šta traži, tada će mnogo lakše među potencijalnim kandidatima razlikovati one koji se mogu uklopiti u njen koncept veze od onih koji se nikako ne mogu uklopiti. Već i to da neko uspe da među osobama koje mu se sviđaju identifikuje one sa kojima ne bi mogao da ostvari zadovoljavajuću vezu mnoge može poštedeti ljubavne patnje. U mnogim slučajevima se to može proceniti na samom početku, samo ne treba žmuriti i nadati se da će ljubav da odradi svoje, već treba gledati.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već samo testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela

Promene koje su nastale u odnosima žena i muškaraca dovele su do raznoraznih novih načina ponašanja u međusobnim odnosima. A ovi načini ponašanja zahtevaju posebne reči, tako da je u međuvremenu nastala jedna posebna vrsta govora o ljubavi. Uzmimo za primer situaciju u kojoj jedna osoba prilazi drugoj sa očiglednim interesovanjem. Sve na prvi pogled liči na ono što nazivamo udvaranjem, ali iza tog ponašanja može da se krije i nešto sasvim suprotno. I zato je dobro da pojmovi koji se koriste u ovim situacijama budu jasni i dobro definisani.

Udvaranje je ponašanje one osobe kojoj se neko sviđa i koja je iskreno zainteresovana da sa tom osobom uspostavi dublju emocionalnu vezu. U korenu reči udvaranje je reč dvor, kao u izrazima dvoriti ili udvorica. To označava da se onaj koji se udvara ponaša kao na dvoru, odnosno da se ponaša na takav način koji ga predstavlja kao finu osobu. I zato treba znati da onaj koji se udvara, upravo zbog svoje težnje da bude prihvaćen, sebe predstavlja u nerealnom najboljem svetlu.

Udvaranje treba razlikovati od ljubaznosti jer nekada su ljudi toliko ljubazni da kod drugih izazivaju zabunu. Ovi tada misle da je reč o tome da ih data osoba tretira na poseban način i da im poručuje da su za nju zainteresovani. Ukoliko uporedimo kako se ta osoba ponaša prema drugim ljudima, tada vidimo da je ona i prema njima tako posebno ljubazna.

Koketiranje je ponašanje koje je identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali koje ima sasvim drukčiji cilj. Osoba koja koketira ne želi da ostvari pun odnos, već želi samo da testira da li bi drugi pristao da bude sa njom kada bi ona to zaista želela. Zbog toga, kada konačno dobije signal od drugoga da on jeste zainteresovan da bude sa njom, dobivši potvrdu koju je tražila, osoba odustaje od cele stvari. Spolja, u ponašanju, to izgleda kao nagli obrt, kao neobjašnjivo „hlađenje” i povlačenje osobe koje kod drugoga izaziva osećanje zbunjenosti.

Zavođenje takođe može biti identično onom ponašanju koje zovemo udvaranje, ali od njega se razlikuje po tome što osoba koja zavodi ima neki skriveni cilj. Ona drugoga samo obmanjuje da je erotično zainteresovana za njega, a prikriva da želi nešto sasvim drugo. Ono što se zaista želi može biti nekakva materijalna korist, pomoć u napredovanju u karijeri, saznavanje neke tajne, ali može biti i neka simbolična dobit, kao, na primer, kada jedan muškarac zavodi određenu devojku da bi drugom muškarcu pokazao da je bolji od njega ili da bi mu se osvetio kroz seks sa njegovom bivšom devojkom.

Sa razlikovanjem ovih pojava raste naša socijalna inteligencija, a posebno ona njena vrsta koju zovemo erotska inteligencija.

• 

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Zašto neke osobe, kada osvoje potencijali „plen”, izgube interesovanje.

Dok je udvaranje ponašanje osobe koja želi da ostvari ozbiljnu vezu, zavođenje je ponašanje osobe koja ima skriveni cilj. Iako se osoba predstavlja kao neko ko želi ozbiljnu vezu, ona teži nečemu drugom. A kada uspe da ostvari svoj skriveni cilj, osoba gubi svako dalje interesovanje za osobu oko koje se prethodno toliko trudila.

Veoma često izgleda da je taj skriveni cilj seksualni odnos. Tipično je da se posle nekoliko seksualnih odnosa osoba „ohladi” i povuče iz veze koja je tek na početku. Takvo njeno ponašanje dovodi do toga da se druga strana, žena ili muškarac, oseti izneverenom, prevarenom, iskorišćenom.

• 

Međutim, ono što ovi ljudi traže u ljubavnom odnosu nije seks, već osećanje da su privlačni, da su vredni, da zaslužuju da budu prihvaćeni. Oni misle da će ukoliko uspeju da privuku određenu osobu koja im imponuje nekako potvrditi svoju vlastitu vrednost i bolje se osećati. Ali, i onda kada uspešno privuku drugog ili drugu, ne uspevaju da održe osećanje lične vrednosti duže vreme. Kako nisu ni svesni da traže osećanje lične vrednosti tamo gde ga ne mogu naći, zaključuju da dati partner nije dovoljna motivacija, tako da nastavljaju da traže dalje i da šarmiraju.

Što se osoba oseća manje vrednom i privlačnom, to oseća veći impuls da se ovako dokazuje. Neki muškarci u četrdesetim, koje „trese” kriza srednjeg doba, dobar su primer za to. Večernji izlazak se pretvara u lov na „komade”, na mlađe žene i devojke, čije osvajanje bi trebalo da potvrdi privlačnost i seksualnu moć dotičnog gospodina. Kada je plen ulovljen, stavlja se „recka” i gubi se svako dalje interesovanje za datu osobu. Nekada je ova transformacija ličnosti veoma velika: šarmantni gospodin se pretvara u mrzovoljnog i dosadnog tipa. Šarm je bio samo način da se ulovi plen. A kako kažu Kinezi: „Čemu zamka kada je zec već uhvaćen”.

Iako smo dali za primer srednjovečne muškarce, seksualni lov je ponašanje koje je možda još više izraženo kod mlađih muškaraca. Ali ne samo muškaraca. I mnoge devojke i žene žele da potvrde svoju privlačnost, vrednost i vlastitu cenu na ovoj vrsti tržišta. I onog trenutka kada dobiju ono što žele, ali se ne osete ispunjenima, tada se hlade da bi se ponovo zagrejale za nekog drugog.

Druga imena za seksualnog lovca su ženskaroš, švaler, promiskuitetna osoba, itd. Nekada su im drugi zavideli na tome. Danas se smatra da je to znak emocionalne nezrelosti, bežanje od emocionalnog vezivanja, a nekada i znak prave zavisnosti od seksa. Ako tražimo savremeni uzor muškarca, seksualni lovac svakako nije kandidat za to.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“, Zoran Milivojević

Danas verujemo da je zaljubljenost jedno prirodno osećanje koje svako može osetiti, kao i da je zaljubljenost prisutna u svim ljudskim zajednicama i u svim istorijskim periodima.

Verujemo da je zaljubljenost onaj obavezni i veoma intenzivni početak ljubavi, nakon kojeg se javlja mirnije osećanje ljubavi.

Zaljubljena individua projektuje vlastitu predstavu o pravom ili idealnom partneru na onu osobu koja ima dovoljno sličnosti sa ovom predstavom.

• 

Postojanje ove predstave je uslov zaljubljivanja.

Sposobnost da se zaljubi ima samo ona osoba u čijoj psihi postoji ova predstava. Ali mnogi ljudi nemaju ovu predstavu. Oni koji je nisu izgradili ili su je razgradili, jednostavno se ne mogu zaljubiti.

Ljudska društva se međusobno razlikuju po tome da li neguju kult prave ljubavi. Ako to čine, podstiču pojedince koji im pripadaju da veruju u pravu ljubav, da izgrađuju predstave o idealnim partnerima. I zato je zaljubljivanje često u međuljudskim odnosima koji u njima vladaju. Ako u društvu ne postoji kult prave ljubavi, na individualnom nivou zaljubljivanje ili ne postoji ili je veoma retko. Proizlazi da je zaljubljenost, kao što su to i druga socijalna osećanja, društveno konstruisana.

U društvima u kojima postoji kult ljubavi, ljubav nije sredstvo, već je cilj kojem se teži. U njima dominira predstava o tome kako je ostvarena ljubav stanje vrhunske sreće, uživanja i blagostanja. Unošenjem ovih novih značenja u pojam ljubav, ona postaje veoma visoka društvena vrednost. I zato generacije u svojim pojedinačnim životima počinju potragu za obećanom srećom u pravoj ljubavi –zaljubljenosti.

U tom civilizacijskom okviru se kreće i naš svetonazor. Deni de Ružmon je smatrao da je ovo isključiva osobina Zapada jer na Istoku „nema velikog mita o ljubavi”. U savremenoj masovnoj kulturi mediji su impregnirali naše kolektivno nesvesno. Ono je holivudizovano raznim predstavama o ljubavi: bajkolikim, trubadurskim, viteškim, romantičnim i filmskim. Uživanje u ljubavi–zaljubljenosti je naš kolektivni fantazam. I zato tako čvrsto verujemo da je zaljubljivanje nešto potpuno prirodno.

I ko se onda ne može zaljubiti? Svi koji nemaju predstavu o pravom partneru: mala deca koja još uvek nisu izgradila ovu predstavu; pripadnici onih kultura i zajednica koje ne vrednuju ljubav kao izvor užitka; narcisoidne osobe kojima drugi nisu važni tako da im je smanjena sposobnost vezivanja za druge.

Tu su i oni koji su izgubili sposobnost zaljubljivanja: emocionalno zrele osobe koje su naučile da sebe i druge prihvate takvim kakvi su, bez idealizacije i projekcija. Ljudi na putu individuacije, kako bi rekao Jung.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“– Zoran Milivojević