Mislim

Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara

Jedno od važnih pitanja partnerske ljubavi jeste da li je moguće istovremeno voleti dve ili više osoba. Odgovor možemo potražiti u drugim vrstama ljubavi, na primer u roditeljskoj ljubavi. Tada bi pitanje bilo da li majka može da istovremeno voli dvoje ili više dece. Iako se deca nekada uplaše da to nije tako, svaki roditelj koji ima više dece potvrdiće da je ova simultana ljubav moguća. A da je to zaista tako i u partnerskoj ljubavi, možemo utvrditi na primeru ljudskih zajednica u kojima postoji poligamija.

Kako je naša kultura monogamna, tako postoji moralni imperativ da treba biti samo sa jednim partnerom. Ako pogledamo mitski početak, Adam u raju nije imao drugu do Eve, kao što ni ona nije imala drugog Adama. Na vezu sa najstarijim mitovima ukazuje i naš jezik. Izraz pol dolazi od glagola poloviti, isto kao i izraz seks u latinskom, što dolazi od mita o androginima. Ukratko: ljubav je nastala kada su bogovi prepolovili androgine da bi sprečili da ih ovi zamene na Olimpu. A ovi, u prevodu, „muškoženci”, imali su četiri ruke i četiri noge i dve glave tako da su od njih tako nastali muškarci i žene kao odvojena bića. Zadržavši sećanje na savršeno stanje spojenosti, muškarci i žene su počeli da jedni među drugima tragaju za svojom izgubljenom polovinom.

I otuda mnogi ljudi misle da negde tamo, u velikom svetu, postoji neka osoba koja je izgubljena polovina, a koja im savršeno odgovara. Jasno je da ne može postojati treća, četvrta polovina.

I zato kada neko ko smatra da treba voleti jednog partnera shvati da je zavoleo dva, ulazi u unutrašnji konflikt između stvarnosti i morala. To znači da osoba koja voli dve ili dvojicu prisiljava sebe da se odluči za jednoga. A to je mnogima bolno jer će sigurno ostati bez jedne osobe do koje im je stalo.

Neki od njih pokušavaju da pronađu kompromis, da ništa ne izgube, a da sve dobiju. Tako nastaju paralelne veze. Nekada su motivisane ovim strahom da će se izabrati pogrešan partner, da će onaj koji nekoga odbaci biti kriv i nesrećan, da trećeg treba bolje upoznati, a nekada čistom dečijom željom da se ima sve, da se ništa ne izgubi.

Paralelne veze su u stvari privremene veze. One ne mogu dugo trajati iz prostog razloga što je u njima uvek neko nezadovoljan. Iako pristaju na paralelnu vezu, ljudi se nadaju da će se voljena osoba ipak ubrzo odlučiti, i to na način koji njima najviše odgovara. I zato se u paralelnim vezama čeka: da se voljena osoba odluči, da odluči onaj treći, da se pojavi neko četvrti, itd. A retki su ljudi koji su toliko strpljivi da godinama čekaju.

Tako ispada da, iako je moguće voleti više ljudi istovremeno, ljudi se osećaju najbolje u monogamnim odnosima.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Ako je tačno da ima sve više žena i muškaraca koji uprkos svojim godinama ne žele da odrastu, da se osamostale i emocionalno sazru, možemo pretpostaviti da udeo u tome imaju i njihovi roditelji. Posmatrajući odnos roditelja prema vlastitoj deci koja su u svojim dvadesetim ili tridesetim, već na prvi pogled je jasno da tu nešto nije u redu. Izgleda kao da se roditelji istovremeno trude da njihova deca odrastu i da ne odrastu.

Cilj dobrog roditelja je da vlastito dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. A kada taj cilj ostvari, roditelj bi trebalo da detetu pomogne ili bar dozvoli da se odvoji i osamostali. Tom cilju se često suprotstavlja, sasvim neočekivano, roditeljska ljubav.

Umesto da svoj odnos i način iskazivanja ljubavi prilagode uzrastu sina ili kćerke, neki roditelji zaostanu na nekom ranijem uzrastu, i nastave da vole i da tretiraju svoje dete kao da je ono mlađe nego što u stvarnosti jeste. Kada se sin ili kćerka tome usprotivi, roditelj se ljuti i dokazuje da je on u pravu. Na taj način roditelj upućuje vlastitom detetu psihološku zabranu da odraste i da se osamostali.

Na primer, iako mnogi roditelji tvrde suprotno, odrasli sinovi i kćerke nisu deca. Definicija deteta je da je to neko ko zbog svog uzrasta nije sposoban za samostalnost, tako da je zavisan od roditelja ili staratelja. Dete je osoba do osamnaeste godine. I zato je pogrešno punoletnu osobu nazivati detetom, već je treba zvati sinom ili kćerkom.

Ova roditeljska sabotaža odrastanja nije nešto što roditelj radi svesno i namerno, već je nesvesna. Na svesnom nivou roditelj obično ima doživljaj da sin ili kćerka nisu odrasli jer još uvek nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu pa da im on prizna da su odrasli. A na nesvesnom nivou kriju se brojni roditeljski strahovi od odrastanja i odvajanja. Neki roditelji su pronašli smisao svog života u ulozi roditelja, a kako odrasloj osobi nije potreban roditelj, odrastanje shvataju kao gubitak smisla svog života. Drugi ne razlikuju odvajanje od napuštanja, tako da se grčevito bore protiv svega što bi dovelo do toga da ih vlastito dete napusti. Treći se osećaju korisnima samo ako pomažu detetu radeći umesto njega, tako da bi ih samostalnost učinila beskorisnima. Strahovi su različiti, ali ono što im je zajedničko jeste to da su izraz roditeljevog egoizma.

Dobar roditelj ne treba da negira već da prepozna svoju emocionalnu krizu, da se suoči i da progovori o svojim strahovima. Ličnost ne može stati ni u jednu ulogu, pa ni roditeljsku, tako da se rast i razvoj ličnosti nastavlja i kada deca odu.

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Da li možemo ponovo verovati partneru koji nas je već jednom prevario?

Iako prilikom stupanja u brak ljudi donose odluke i zaklinju se partneru na doživotnu vernost, ipak tokom narednih godina i decenija mogu prekršiti svoje obećanje. Prošla su vremena kada je neverstvo smatrano takvom moralnom i karakternom greškom koja se automatski kažnjavala razvodom. Prevareni supružnik, pogotovu muškarac, koji se suprotstavljao društvenoj prisili da se razvede i sam je smatran čudnim.

Danas između neverstva i razvoda ne postoji automatizam. Kada se otkrije neverstvo neki se odmah razvode, a neki ostaju zajedno. Izgleda da je odnos pola pola. Sve češće se susrećemo sa pitanjem da li oprostiti supružniku koji je bio neveran, pogotovu ako on nakon neverstva insistira da ostanu zajedno. Šta tada učiniti?

Odluku donosi svako sam za sebe, u skladu sa sopstvenim vrednostima i pogledima na život. Jedino su takve odluke ispravne. Kada neko razmišlja da li da oprosti neverstvo, nužno se suočava sa problemom poverenja: da li može ponovo verovati partneru koji je već jednom prekršio obećanje? Koja su njegova ponašanja koja povećavaju stepen poverenja?

Kada je partner bio neveran sa jednom osobom, tada je reč o incidentu. Kada je bio neveran sa recimo tri osobe, tada je reč o obrascu njegovog ponašanja, a obrazac je teže promeniti.

Ako partner odbija razgovor o onome što se „desilo”, ako svom neverstvu oduzima važnost, ako se ponaša kao da se ništa nije desilo, teško je uspostaviti poverenje. Mnogi zaborave jednostavno pravilo: da bi nekome oprostili grešku, prvo je taj mora jasno priznati kao svoju. Priznanjem da je pogrešila osoba prihvata odgovornost za svoje ponašanje, sama se distancira od svog postupka. Ako pri tom pokazuje da se oseća loše, da oseća krivicu, takvo ponašanje teži ka uspostavljanju ponovnog poverenja.

Jasno izraženo izvinjenje nevernog partnera je takođe veoma važno. Time pokazuje da je svestan kako se njegov postupak odrazio na osećanja drugog partnera. Izvinjenje je gest saosećanja, a saosećanje je jedan od principa ljubavi. Kada nekoga volimo izbegavamo da činimo ono zbog čega će se osećati loše, a trudimo se da radimo ono zbog čega će se osećati dobro.

Poverenju doprinosi izjava neverne osobe da u budućnosti više nikada neće ponavljati takvo ponašanje. Naravno, niko joj ne može zabraniti da se odluči za nekog drugog, ali to ne sme uraditi tako da obmanjuje i vara svog partnera.

Ali ono što je takođe veoma važno je videti svoju ulogu u neverstvu partnera. Pitanje koje može pomoći: ako je to neverstvo signal da nešto nije u redu sa našom vezom ili brakom, šta bi to moglo biti?

Tekst preuzet iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević

Kada veza počne zaljubljenošću, zaljubljena osoba jednostavno nije u stanju da dobro proceni koliko joj partner zaista odgovara. S jedne strane, idealizuje ga i precenjuje međusobne sličnosti, a s druge strane ne vidi ili umanjuje značaj međusobnih razlika, kao i partnerovih negativnih osobina. I kada uviđa da partner ima neke negativne osobine, zaljubljena osoba se nada da će se on tokom vremena promeniti, da će „sazreti”, „odrasti” i postati onakav kakav ona želi da on bude. Više veruje svom osećaju nego njegovim izjavama. Zbog toga ulazi u ozbiljnu vezu ili brak smatrajući buduću partnerovu promenu izvesnom.

I dok jedni pasivno očekuju i nadaju se da će se njihovi partneri promeniti na željeni način, drugi stupaju u akciju i od partnera energično zahtevaju promenu. Smatraju da je partner, samim tim što jeste partner, dužan da se ponaša na način koji njima odgovara. Interesantno je koliko ove svađe retko donose rezultat u vidu željene promene ponašanja.

Razloga za to ima više. Kada jedan partner nešto zahteva od drugog, drugi to može doživeti kao pokušaj prvog da dominira u vezi. I zato ljudi nekada, čak i kada smatraju da je partner u pravu, prkose njegovom zahtevu da ne bi ispalo da su „krpe” ili „papučići”. Ne žele da budu „pobeđeni”. U svađama brane svoju poziciju u međusobnom odnosu, umesto da se bave promenom ponašanja.

Kada jedan partner pokuša da primeni emocionalno iznuđivanje u stilu: „Da me zaista voliš, ti bi promenio ponašanje”, drugi mu to može vratiti kao bumerang: „A da ti mene voliš, ti bi to moje ponašanje prihvatila”. Rezultat je da se oba partnera osećaju nevoljenim: jedan nije prihvatio ponašanje drugog, a drugi nije pristao da se ponaša na način na koji je prvi zahtevao.

Najgore je kada partner ne pravi razliku između vlastitog ponašanja i sebe kao osobe. U tom slučaju svaki zahtev za promenu ponašanja doživljava kao napad na sebe, kao izjavu drugog da on kao čovek nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje ljubav. A kada jedan partner smatra da ga drugi ne voli, tada predmet svađe postaje zajednički odnos, a ne više neko određeno ponašanje.

Ljudi se mogu menjati, ali se to događa samo onda kada oni to žele. Ne možemo drugog naterati, prisiliti da se promeni, da se ponaša drukčije. Možemo ga pozivati na promenu, možemo apelovati i moliti, ali da li će on promeniti način na koji se ponaša zavisi samo od njega. I zato pri izboru partnera ne treba unapred računati da će se partner promeniti na željeni način: verovatnije je da se neće promeniti, nego da hoće.

Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević