Ljudi često svoja osećanja povezuju sa svojim pravim „Ja“. Kada je takva osoba u dilemi, ona često daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Sebi i drugima kaže da uradi onako kako oseća i uverena je da neće pogrešiti.

Ali, da li su osećanja zaista uvek izraz nekog našeg pravog Ja? Mi smo od najranijeg detinjstva naučili da verujemo onome što u telu osećamo, međutim mi ne osećamo samo senzacije, već i emocije. A emocije nisu telesne, već su psihičke pojave, i one su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju. Proces obrade informacija može da bude tačan ili pogrešan, pa samim tim i emocija koja se javlja nije uvek ispravna.

Emocionalno pismeni znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije, a ta procena može biti razumna ili nerazumna. Zato osećanja treba da preispitujemo, da proveramo logiku procene na kojoj su zasnovana kako bi mogli da razdvojimo racionalna osećanja od iracionalnih.

Brojni su primeri koji pokazuju da će osoba koja uvek postupa onako kako oseća dovoditi sebe u brojne nevolje. Racionalna osećanja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Idealan godišnji odmor je onaj posle kog je čovek toliko odmoran i zadovoljan da se zaželi povratka poslu i svojim svakodnevnim aktivnostima. Iako svako ima pravo na ovakav godišnji odmor, samo retki imaju priliku i da ga ostvare. Neki autori tvrde da godišnji odmor ne bi smeo da traje manje od tri nedelje, jer je toliko vremena potrebno da se dođe do željenog stanja odmorenosti.

Većina ljudi tokom odmora prolazi kroz tri faze. Prva faza je izlazak iz energetskog minusa, i za nju je tipično da se ljudi pasivno odmaraju. U sledećoj fazi odmaranja ljudi stavljaju akcenat na uživanj i zabavu. Dok nas odmor vraća u enrgetsku normalu, zabava nas puni energijom. Treća faza odmora jeste ona faza kada osobi sve to pomalo dosadi tako da ona sve više misli na povratak u redovan život.

U najvećoj meri, ono što savremenog čoveka ometa u procesu odmaranja jeste upravo on sam, njegovo osećanje dužnosti prema svom poslu. To znači da iako je on na godišnjem odmoru, on nastavlja mentalno da se bavi svojim svakodnevnim obavezama. Ovaj „unutršnji glas“ ili „unutrašnji roditelj“ je onaj deo nas koji nam ne dopušta da se odmorimo. Da bi ljudi mogli da se i mentalno odmaraju, moraju da dobiju dozvolu od svog unutrašnjeg roditelja.

Prema rečima psihoterapeuta Zorana Milivojevića, najvažnije je kad krećete na odmor da ga sebi dozvolite, da priznate sebi da ste ga zaslužili, da imate pravo na njega. Možda vam se neće svideti činjenica da ste zamenljivi i da stvari ipak idu dobro i bez vas, ali to je činjenica koju morate da prihvatite da bi ste kao odgovorna osoba mogli da se opustite.

Strah se uvek javlja kada izađemo iz zone komfora. To je ona zona na koju smo navikli, to je utabana staza u kojoj se osećamo sigurno jer nam je tu sve poznato i predvidivo. U zoni komfora nema rizika, ali ni dobiti. Jednom rečju zona komfora je ona sredina i set ponašanja na koje smo navikli i u kojoj se osećamo sigurno. Svako ima svoju zonu komfora, s tim što je kod nekih ona veoma sužena a kod nekih je šira.

Izlazak iz zone komfora uglavnom nije rizičan, jer je zona komfora samo navika. Ljudski ego je biće navike i čim se stvari dešavaju van utvđenih šablona na koje je ego navikao nastaje strah, strepnja ili čak panika.

Kako izaći iz zone komfora?

• shvatite da je zona komfora samo navika, a ne neko čarobno sigurno mesto

• kada izađete iz zone komfora i osetite strah ne morate odustati zbog toga, možete postupiti suprotno strahu jer strah govori samo da ste izašli iz zone komfora a ne da se pred vama nalazi strašni lav
• suočite se sa strahom i krenite napred, nemojte ga potiskivati, kažite sebi iako osećam strah ja mogu da učinim šta god ja želim sada 
• izađite iz zone komfora kada god možete, pomerajte svoje granice, jer samo pomeranje granica pokreće vaš razvoj napred

• promislite pažljivo šta želite da postignete izlazkom iz zone komfora, napravite racionalnu procenu dobiti i štete i onda se bacite u “vatru”
• ako želite da izađete iz zone komfora učinite to, nemojte izbegavati i odlagati, jer svako odlaganje pojačava vaš strah

Zašto bi uopšte neko želeo da izađe iz zone komfora kada to podrazumeva izlaganje strahu? Evo nekoliko razloga za to:

• izlazak iz zone komfora pretstavlja jačanje samopouzdanja

• van zone komfora “čuda” se dešavaju

• u zoni komrofa je dosadno i neinspirativno

Većina  ljudi, implicitno ili eksplicitno veruje da događaji, situacije ili okolnosti sami po sebi izazivaju emocije. Na primer često čujemo izjave “Kako me je iznervirao”, “Razbesneo me je svojim postupcima“, „Ona čini da se osećam tužno i povređeno” i sl. Sigurno ste čuli izjave ovog tipa mnogo puta u svom životu. Ali razmislite sada da li je to zaista tako? Da li događaji, situacije ili postupci neke osobe sami po sebi mogu izazvati bilo koju vašu emociju? Da li ako se neko ponaša loše prema vama znači da ta osoba nužno izaziva emociju besa u vama? Da li su svi ljudi besni i ponašaju se agresivno kada se neko loše ponaša prema njima? Naravno da ne. Različiti ljudi različito reaguju na iste situacije, iste objektivne okolnosti.

Da bi smo naučili  kako da promenimo svoja nezdrava osećanja i ponašanja i dostignemo ciljeve koje žele,  moramo uvideti da ono što determiniše, uzrokuje naša ponašanja i osećanja nisu situacije i ponašanja drugih ljudi sami po sebi, već naše viđenje tih situacija, ljudi  (ili njihovih postupaka), značenje i smisao koje mi pridajemo tim događajima. Ova vrsta uvida je neophodna da bi mogli da počnemo da menjamo svoje misli, osećanja i ponašanja mi kao ljudska bića ne reagujemo na situacije kao takve već na značenja koje pridajemo tim situacijama (interpretacije situacija). Različiti ljudi mogu na sasvim drugačiji način interpretirati jednu te istu situaciju, pa stoga ta situacija u psihološkom smislu i nije ista za različite ljude, jer ima drugačije značenje. Svako od nas pridaje drugačija značenja situacijama u zavisnosti od ličnog iskustva, usvojenog sistema vrednosti, ciljeva i želja, strahova, društvenih i kulturoloških stavova i sl.

Ljudi često polaze od jedne implicitne ali netačne pretpostavke: da svi živimo u istom svetu, da svi pridajemo ista značenja istim stvarima i događajima (jer svi govorimo istim jezikom i služimo se istim nazivima za iste objekte), da svi ljudi razmišljaju, emotivno reaguju i ponašaju se na isti ili veoma sličan način. To bi značilo da je svet isti ako se posmatra iz bilo čijih cipela. Realnost je upravo suprotna.

Jedan od modela koji se koristi u  REBT psihoterapiji je tzv. ABC model ljudskog ponašanja. Važan implicitni element ovog modela predstavljaju ciljevi osobe, jer u svaku A-B-C epizodu osoba ulazi unoseći svoje ciljeve, svoje želje. Skraćenica ABC se odnosi na tri elementa A (Aktivirajući događaj, eng. Activating event), B (Sistem uverenja osobe, eng. Beliefs) i C (Posledice, eng. Consequences).

A je aktivirajući događaj (odnosi se na nešto što dolazi bilo iznutra ili spolja) – podrazumeva bilo koje iskustvo na koje osoba reaguje emocionalno i nekim ponašanjem. Aktivirajući događaj je uvek lična interpretacija o nekom prošlom, sadašnjem ili fantaziranom budućem iskustvu. Za osobu događaj postoji onako kako ga ona interpretira. Na primer za osobu koja se plaši vožnje liftom, aktivirajući događaj nije sam lift, već procena osobe da bi joj/mu u liftu moglo iznenada pozliti a pošto se vrata lifta ne mogu otvoriti svakog trena osoba procenjuje da bi mogla da umre na mestu i ostane u liftu.

B je sistem uverenja osobe koja sadrže procenu sebe, drugih i života uopšte (životna filozifija koja diktira ličnu interpretaciju događaja i način dostizanja životnih ciljeva). Mogu biti: svesna ili predsvesna, verbalizovana ili podrazumevajuća (nisu pretočena u jasne rečenice), racionalna (uverenja o poželjnosti, preferencije) ili iracionalna (pogledajte tekst na našem sajtu: Racionalna i Iracionalna uverenja). Na primer, osoba koja se plaši lifta u toj situaciji ima iracionalno uverenje: Ne smem nipošto ponovo doživeti strah u liftu jer bi me to moglo ubiti.

C su emotivne i ponašajne posledice koje su posledica načina na koji razmišljamo o aktivirajućem događaju. Posledice mogu biti (1) samounapređujuće ako se osoba rukovodi racionalnim sistemom uverenja – uverenja o poželjnosti, to su zdravi, funkcionalni i konstruktivni odgovori jer pomažu ljudima u dostizanju njihovih ciljeva (npr. žaljenje, kajanje, nezadovoljstvo, ljutnja, zabrinutost, strah i sl.) i (2) samoosujećujuće ako se rukovodi iracionalnim sistemom uverenja (npr. osećanje krivice, besa, povređenosti, anksioznosti, paničnog straha i sl.)

Svaki emocionalni problem se može opisati putem ABC modela. Na taj način osoba stiče uvide u to kako tumači, interpretira neku situaciju (aktivirajući događaj) koji ga/je provocira da razmišlja na određen način (B – sistem uverenja) i do kakvih posledica (C) dovodi taj način razmišljanja. Kada dođemo do ovih saznanja, možemo  promeniti svoj način viđenja neke situacije (A) ili promeniti način na koji  razmišljamo o toj situaciji (B) i na taj način promeniti emocije i ponašanja koje doživljavamo povodom određenog događaja.