Od 7. meseca se prenatalno razlikuje mamin govor od govora nepoznatih ljudi, kao i maternji jezik od stranog. Za period prenatalnog razvoja karakteristično je da fetus živi u stimulativnoj sredini zvukova, vibracija i pokreta, uprkos barijerama koje ga štite od spoljašnjeg sveta.

Majčin glas je naročito moćan jer se prenosi do materice kroz njeno telo dopirući do fetusa u snažnijoj formi nego ostali spoljašnji zvuci. U zvučnom okruženju fetusa dominira majčin glas i drugi unutrašnji šumovi. Postoji mnogo dokaza da fetus uči govorne karakteristike svoje majke prenatalno i da više voli glas svoje majke od drugih ženskih glasova nakon rođenja.

Prenatalna stimulacija umnogome utiće na intelektualne sposobnosti deteta. Ona se ogleda kroz stimulaciju mozga bebe nizom različitih metoda i aktivnosti. Intelektualne sposobnosti deteta obuhvataju širi spektar funkcionisanja mozga kao centralnog organa koji determiniše naše preživljavanje i kompletno funkcionisanje u životu. Stvaranje sinapsi medju neuronima u mozgu je od presudne važnosti za razvoj intelektualnih spsobnosti, a naučno je dokazan upravo značaj prenatalne stimulacije u njihovom razvoju.

Zvučna stimulacija je i najbolji način prenatalne stimulacije i najvažniji oblik komunikacije sa vašom bebom. Majčin glas se najbolje čuje u materici, a od spoljašnjih zvukova najbolje putuju kroz amnionsku tečnost duboki tonovi, zato će beba čuti i reagovati i na očev glas ukoliko je dovoljno blizu stomaka. Možete puštati Vašoj bebi i muziku, ali s obzirom na to da beba čuje samo niske tonove intrauterino, puštajte joj bas instrumente i bubnjeve, kao i niske tonove na klaviru. Bilo koja muzika koja prija majci, prijaće i bebi, jer je na kraju najvažnije kako se majka oseća tokom trudnoće.

Jedan od najjednostavnijih načina za komunikaciju s nerođenom bebom jeste razgovor s njom. Naučna istraživanja su pokazala da se otkucaji bebinog srca ubrzaju kada čuje zvuk maminog glasa. Obratite joj se kao da je već s vama – govorite joj lepe reči, pevajte. Čitajte joj razne priče, pesmice, napišite i posvetite neku pesmicu njoj…Pročitajte joj i neke vesti sa televizije, iz novina, ponašajte se isto kao da je sa Vama.

Fetusi u materici ne samo da slušaju nego i uče. Sprovedeno je istraživanje u kome je bio zadatak da mame tokom poslednja dva meseca 2x dnevno čitaju istu priču bebi. Nakon rođenja je utvrđeno da je brzina sisanja u direktnoj vezi sa poznatim sadržajima – brže sisanje tokom poznatih priča i obrnuto. Nemojte potceniti bebin prenatalni život ( naročito auditivnu percepciju ) kao ni sposobnost za prenatalno učenje. Adekvatne stimulacije pozitivno utiču na bebin život i zbližavanje sa roditeljima.

Uloga logopeda nije samo da dijagnostikuje i leči patologiju govora i jezika, već i da edukuje roditelje kako da spreče javljanje iste. Kada govorimo o prevenciji, najčešće se govori o govorno-jezičkoj stimulaciji deteta. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje te prve vokale i trudite se da verbalizujete ono što radite sa detetom. Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a  brbljanje postaje sve intenzivnije i podseća na pravi govor.  Taj period između devetog i dvanaestog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava svoju pažnju i koristiti detetovu radoznalost kako bi naučilo nešto da imenuje ( “Aha, to je auto.”). Uz to, na roditeljima je i težak posao učenja deteta da poštuje zabrane i da izvršava jednostavne naloge (npr. “Uzmi flašicu “). Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Neophodno je sve aktivnosti, vezane za dete, propratiti govorom jer je detetu neophodna govorna stimulacija. Od dvanaestog do osamnaestog meseca dete imitira ono što odrasli kažu. Razumevanje se podstiče uspostavljanjem veze između reči i predmeta iz detetove okoline. Potrebno je od deteta zahtevati da objasni rečima šta želi, a ne da svoje želje izražava mimikom i gestom. Ako dete ne može rečima da izrazi svoje želje,  onda podsticati da barem imenuje jer se tako bogati rečnik. Detetu se treba obraćati kratkim rečenicama od dve-tri reči. Govor trebada bude jasan i glasan. Takođe, govor treba da bude direktno usmeren na dete. Neophodno je da se dete gleda pravo u oči dok mu se obraća ili traži nešto od njega, kao i da se imenuju predmeti, pojave i radnje. Pošto dete obraća pažnju na zvukove iz okoline, potrebno je svaki zvuk propratiti verbalnom stimulacijom. Svaku aktivnost koju roditelj obavlja sa detetom treba propratiti govorom (spava, jede, sedi, baca, peva….). Potrudite se da imenujete osobe iz detetove okoline (mama, tata, baba, deda, seka…).

Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije. Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta.

Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života. Usmeravanje pažnje na sadržaj ekrana utiče na interakciju s osobama u okolini, ona postaje sve oskudnija, a uvid u realnost sve slabiji.

Kod mlađe dece koja još uvek nemaju razvijenu samokontrolu, a roditelji ne ograničavaju korištenje uređaja, stvara se dobra podloga za razvoj zavisnosti jer dete nema kapacitete radi sopstvenog zdravlja samoinicijativno da prekine takvu aktivnost. Ekrani su jako privlačni i zaokupiraju detetovu pažnju u potpunosti, oni izgube pojam o vremenu i ne primećuju nikoga oko sebe. Telefon i televizija su jednostrani, dete se nikome ne obraća i ne dobija odgovor. Deca mlađa od dve godine ne bi uopšte smela da provode vreme gledajući televiziju ili neke druge elektronske medije, dok za decu od 2 do 5 godina sedenje i gledanje televizije i drugih elektronskih medija bi trebalo ograničiti na manje od sat vremena dnevno.