Mislim

Uživate li u samoći? Ako na ovo pitanje imate samo pomisao da svi koji samoću vole su čudaci, u stvari ste u zabludi jer vreme provedeno u samoći može biti veoma korisno za svakoga i često imati onaj umirujući efekat koji nam pomaže da se ponovo vratimo u ravnotežu.
Pored onih koji vole samoću, postoje i ljudi koji od nje imaju strah. Strah od samoće je sam po sebi neprijatan i najčešće osobu dovodi u situaciju da stalno traži društvo drugih ljudi i tako je ostavlja bez mogućnosti izbora, budući da stalna glad za drugima može isključiti odabir onih koji osobi zaista odgovaraju i dovesti je u društva koja joj uopšte i ne prijaju. Ono što se nalazi u korenu straha od samoće je to da mnogi samoću doživljavaju kao strašnu, sumornu i tešku. Medjutim, to uopšte ne mora biti i nije tako.

Mnogi ljudi dosta vremena u toku svog dana provode sami jer to baš tako žele. To nikako ne znači da ljudi koji vreme provode sami su veoma usamljeni. Samoća ne mora imati apsolutno nikakve veze sa osećanjem usamljenosti jer usamljenost ljudi osećaju onda kada im nedostaje društvo njima bliskih osoba. U samoći pojedinac ne mora imati potrebu da je sa drugima i samoća je tada najčešće slobodan izbor. Vreme koje se na taj način provodi može biti veoma kvalitetno provedeno jer ono ostavlja prostor za bavljenje sobom i aktivnostima ukojima osoba uživa.Dok provode vreme sami, ljudi se najčešće bave svojim unutrašnjim svetom.Tada imaju vremena da na miru razmisle o svim prethodnim dešavanjima u toku dana i možda donesu neke važne odluke. Sa druge strane, provodjenje vremena „sam sa sobom“ može biti i u funkciji odmaranja i opuštanja. Ima onih koji upravo vreme u samoći smatraju najboljim mogućim odmorom. Za njih samoća ne mora predstavljati bukvalno fizičko udaljavanje od drugih. Njima je neka vrsta psihološkog povlačenja od drugih dovoljna jer baš tih par trenutaka kada se „isključe“, čak i u prisustvu drugih, je za njih značajno jer im pomaže da saberu misli ili mozda pronađu rešenje problema koji imaju.
Koliko god da je neko društven, ponekad je ipak važno biti sam. Vreme u samoći je vreme za sebe i pravo je i potreba svakog čoveka da ga ima. Ono može biti znak koliko pažnje osoba posvećuje sebi i koliko joj je bitno da oslušne svoje unutrašnje biće. U vremenu kada je vremena za sebe sve manje, ponekad je potrebno zastati i osamiti se na neko vreme jer kroz to vreme osoba se ponovo može povezati sa sobom i ponovo spoznati one iskonske potrebe svog unutrašnjeg bića. To vreme najcesce ne mora biti dugo jer provoditi dane i sate u samoći, koliko god da ste mozda introvertni, dugoročno nije dobro kako za fizičko, tako i za mentalno zdravlje.

Jelena Dragičević Berat – praktika.rs

Kada je prijatelj posetio fizičara i nobelovca Nilsa Bora, pažnju mu je privukla potkovica koja je visila iznad vrata njegovog doma. Ne mogavši više da suzdrži iznenađenost i radoznalost, u jednom trenutku ga je zapitao:

„Nils, kako je moguće da ti, kao jedan genijalni naučnik, veruješ u sujevernu glupost o potkovici?“

„Naravno da ne verujem“, odgovorio je naučnik. „Ali koliko sam razumeo, potkovica donosi sreću bez obzira da li veruješ u nju ili ne.“

Anegdota o Nilsu Boru je tipičan primer kako čak i inteligentni, obrazovani, zreli ljudi neretko neguju iracionalna sujeverna uverenja. Nema sumnje da je veliki fizičar bio svestan da sujeverje o potkovici i sreći nema smisla, ali ipak nije mogao da odoli a da prećutno ne podrži ovo staro verovanje.

Koji su to, dakle, psihološki procesi koji navode i najgenijalnije među nama da pretrnu kada polome ogledalo, povremeno kucnu u drvo, pobegnu od crne mačke na ulici ili se obraduju detelini sa četiri lista?

Profesorka bihejvioralnih nauka Džejn Rajzen, u svom radu za žurnal Psychological Review pokušala je da dođe do preciznog modela koji objašnjava održavanje iracionalnih uverenja čak i kada znamo da su u pitanju besmislice. Sam proces naziva „prećutnom saglasnošću“ (eng. acquiescence), a on obuhvata mnogo više od sujeverja. Recimo, poznat je statistički podatak da je sigurnije voziti se avionom nego automobilom, međutim i dalje oko sedam procenata svetske populacije pati od fobije od letenja, dok je ničim izazvana fobija od vožnje automobilom izuzetno retka pojava. Ili, kada verujemo da se, ako izazivamo sudbinu, povećava verovatnoća da se dese ružne stvari (sigurno će pasti kiša jer nismo poneli kišobran).

U jednom eksperimentu, ispitanici su oklevali da se posluže šećerom iz tegle na kojoj je pisalo „Cijanid – otrov“, iako su oni sami zalepili taj natpis. Svesni da je odbojnost neosnovana, i dalje osećaju strah i priznaju ga kao delimično istinit. Ovo je konkretno primer nominalnog realizma, koji je prisutan u mišljenju dece predškolskog uzrasta, a odnosi se na shvatanje da je ime neodvojivo od objekta kao njegova suština, te da sa promenom imena dolazi i do promene fizičkih osobina objekta.

„Prećutnoj saglasnosti“ je blisko i magijsko mišljenje, kao verovanje da akcija može uticati na objekte ili događaje, iako među njima ne postoje uzročno-posledične veze. Magijsko mišljenje je usko povezano sa sujeverjem, koje se obično konkretnije vezuje za kontrolu sreće ili nesreće. I ono je tipično za decu, a objašnjava se nedovoljno razvijenim veštinama rasuđivanja i nedostatkom naučnog znanja. Stoga je još interesantnije pitanje, odakle magijsko mišljenje kod ljudi poput Nilsa Bora?

Rajzenova se za objašnjenje ovog fenomena oslonila na korektivni model koji su predložili Kaneman i Frederik. Naime, nobelovac Danijel Kaneman u svojoj knjizi „Misliti, brzo i sporo“ pravi razliku između brzog i sporog mišljenja i govori o dva sistema razmišljanja. Sistem 1 operiše automatski i brzo, bez mnogo truda i osećaja svesne kontrole, dok Sistem 2 usmerava pažnju na mentalne aktivnosti koje zahtevaju trud i pažnju, izbor i koncentraciju.

Ljudi su skloni da nesvesno pruže brze, intuitivne odgovore čak i za prilično komplikovane probleme. Na primer, skloni su da teže pitanje nesvesno zamene lakšim, a zatim odgovore na lakše misleći da su pokrili i teže. Kanemanovim terminima, oni koriste Sistem 1 umesto Sistema 2. Primera radi, pitanje „koja je verovatnoća da je ova osoba bibliotekar?“ nesvesno svodimo na „da li mi ovaj čovek liči na bibliotekara?“.

Prema korektivnom modelu, Sistem 1 predlaže intuitivne odgovore i reakcije na problem, dok je uloga Sistema 2 da prati kvalitet predloga i da ih odobri, prepravi ili odbaci. Pretpostavka je, dakle, da ako se greška u mišljenju primeti, ona će biti i ispravljena.

Rajzenova ovaj model prepravlja tako da odgovara situacijama kada dajemo prećutnu saglasnost intuiciji, tačnije primetimo grešku ali je ne ispravljamo (pa tako i dalje odbijamo da prođemo ispod merdevina).

Prećutna saglasnost se dešava onda kada nam je intuitivno mišljenje toliko privlačno i blisko da se održava iako znamo da je pogrešno. Magijske intuicije su samim tim parcijalna verovanja koja podržava Sistem 1 ali ne i Sistem 2.

Sujeverje se održava upravo zbog toga što nam pruža iluziju kontrole u situacijama kada nam kontrola nedostaje. Osećaj da možemo da predvidimo ili kontrolišemo svoje okruženje za posledicu ima određenu psihološku korist. Antropolog Bronislav Malinovski smatrao je da su strah i nesigurnost glavni motivatori ovog ponašanja, i da je cilj da umanje tenziju i nesigurnost pred nepoznatim.

Sa druge strane, Kris Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu London, upozorava da može biti opasno smestiti osećaj kontrole van nas samih, posebno kada su u pitanju teške situacije.

„Možemo postati potpuno psihološki zavisni od saveta skupih hotline proroka, ili feng šui-ja ili kristala, što, u najmanju ruku, može imati negativan uticaj na naš bankovni račun.“

Mnogi studenti imaju svoje ustaljene rituale pred polaganje ispita, kao i sportisti pred važne utakmice. Rituali ih usmeravaju ka cilju i povećavaju fokus, a preskakanje rituala može dovesti do skoka anksioznosti i demoralisanosti. Rezultati istraživanja pokazuju da simbolički rituali zaista mogu poboljšati učinak time što umanjuju anksioznost i strah. Sportista je više optimističan po pitanju pobede ukoliko nosi svoju srećnu majicu ispod dresa, nego ukoliko je nema.

Šta možemo da izgubimo ako odbijemo da otvorimo kišobran u zatvorenoj prostoriji, zaželimo želju kada vidimo zvezdu padalicu, pred utakmicu obujemo prvo levu pa desnu patiku, ili poput Serene Vilijams, uvek nosimo isti brushalter na turnirima? Ako je cena niska, zašto da ne budemo prećutno saglasni?

Autor: Sanja Dutina Dragović psihobrlog.com

Kada pretražujemo zdravstvene simptome na Internetu kako bismo sami sebi pokušali da objasnimo šta nas muči pre nego što se obratimo lekaru, dešava se svima dobro poznat scenario: glavobolja postaje tumor na mozgu, trnjenje mišića postaje amiotrofična lateralna skleroza, a recimo, bol u grudima srčani udar. Prosto, Google nas obično navodi na najgoru moguću varijantu, i umesto da nas umiri- potpuno nas izludi i unervozi. Sve to pojačavaju u zastrašujuće lične ispovesti koje pročitamo na forumima.

Sve više lekara se žali da im rad ometaju sami pacijenti koji dolaze sa spremnim dijagnozama, često više verujući pretraživaču i sopstvenoj proceni nego stručnjaku koji ih pregleda. Ljudi bez ikakvog medicinskog znanja usude se, iz sopstvene anksioznosti, da nameću po njima adekvatan tretman umišljene bolesti. Lekari su umorni od objašnjavanja i raspravljanja.

Cyberhondrija je termin kojim se opisuju ljudi koji razvijaju očaj i zabrinutost da su teško bolesni korišćenjem Interneta kao sredstva za samo-dijagnostiku. Opsesivno pretražuju Internet u potrazi za informacijama o realnim ili umišljenim simptomima. U tradicionalnom smislu, ovaj termin nije nov jer je u pitanju hipohondrija (neosnovana zdravstvena zabrinutost) prenešena online. Hipohondri pretražuju knjige i novinske članke, cyberhondri iskorišćavaju bogatu medicinsku Internet bazu podataka. Koliko god te informacije bile korisne, kao što većina vas zna iz ličnog iskustva, zbog neproverenih izvora, navode nas na pogrešne informacije i samo doprinose bespotrebnoj anksioznosti. Istraživanja u Americi su čak pokazala da 8 od 10 ljudi traži zdravstvene informacije na Internetu, što je negde u skladu sa konceptom Interneta koji sve više promoviše samopomoć u svim oblastima pa i u ovoj.

Nije stvar samo u nasumičnom pretraživanju simptoma. Postoje brojni sajtovi koji obećavaju online dijagnozu tako što ukucate simptom i prostim Da/Ne algoritmom vas dovode do navodno odgovarajuće dijagnoze. Drugi pak nude online dijagnozu od strane lekara koji odgovara na pitanja, što takođe nema mnogo smisla jer bi se malo koji lekar usudio da da procenu na osnovu dva razmenjena e-maila, bez prethodnog pregleda pacijenta. Osim toga, Internetu nedostaje i ono ključno za dijagnostiku a to su demografski podaci, suptilnija simptomatologija, uzrast pacijenta, anamneza ali i verovatnoća da se određenom bolešću simptomi objasne.

Prema Thomasu Fergusu, opsesivnoj pretrazi su skloniji ljudi teško tolerišu neizvesnost, a stanje se pogoršava što više pretražuju: “Neko ko ne voli da je u neizvesnosti može postati anksiozan, pretraživati sve više i više, nadgledati svoje telo, češće ići kod lekara, a što više pretražujemo- sve više razmatramo različite opcije.”

Cyberhondrijom su se ozbiljnije pozabavili White i Horovitz koji su za potrebe Majkrosofta istražili korišćenje Interneta u cilju dobijanja zdravstvenih informacija. Ovaj pojam su definisali kao neosnovano pojačavanje zabrinutosti vezano za uobičajene simptome, na osnovu rezultata online pretrage. Akcenat na reči pojačavanje, jer je upravo ova karakteristika bila u fokusu, a krenuli su od toga kako pretraživači povezuju informacije sa web stranica. Pokazalo se da nas čak i benigni simptomi dovode do retkih i ozbiljnih bolesti. Zašto je to tako? Kako kažu, nikome nije zanimljivo da piše o benignoj glavobolji, ali o tumoru mozga jeste. Samim tim se povećava verovatnoća da ispadne da patimo od tumora mozga jer se upravo te stranice visoko rangiraju na Google-u, i izlaze kao prve u rezultatima pretrage. Kao posledica nudi se ozbiljna dijagnoza a javlja pojačana anksioznosti, bespotrebno trošenje novca i vremena na lekare.

Drugo istraživanje pokušalo je da ustanovi povezanost zdravstvene anksioznosti u tradicionalnom smislu sa cyberhondrijom. Prema kognitivno bihejvioralnim modelima hipohondrije, tj stanja koje karakteriše konstantan strah od razvijanja teške i ozbiljne bolesti, upravo je potreba za razuveravanjem stalnim proveravanjem simptoma pomoću medicinskih informacija iz različitih izvora, ono što je održava. Kako onda tehnologija utiče na hipohondriju? Tako što oni ljudi koje već karakteriše visok nivo zdravstvene anksioznosti, traže sve više informacija, što dodatno pojačava i održava anksioznost.

Koliko je jak uticaj online pretrage na razvoj i održavanje hipohondrije, svedoči i sam predlog APA-e da se termin hipohondrija ubuduće u u okviru DSM-a u potpunosti izmeni i svrsta pod opštu klasifikaciju poremećaja zdravstvene anksioznosti, gde bi jedan od kriterijuma bio i online pretraga zdravstvenih simptoma.

Autor: Sanja Dutina

psihobrlog.com

Endi Vorhol je sakupljao i čuvao sve i svašta. Njegov dom je bio toliko pretrpan, da su jedine prohodne prostorije bile kuhinja i spavaća soba. Nakon smrti, ostavio je 610 kartonskih kutija punih različitih predmeta, koje je zvao vremenskim kapsulama. Met Vrbikan, arhivista Vorholovog Muzeja u Pitsburgu, uspeo je da pregleda samo 19 kutija, i u njima je pronašao račune iz restorana, ploče, fotografije, pisma, postere, pa čak i mumificiranu ljudsku nogu iz Starog Egipta. U svom dnevniku Vorhol je jednom prilikom zapisao: „Ne mogu ništa da bacim. Endi Vorhol je, po svemu sudeći, bio tipični sakupljač iliti hoarder.

Zahvajuljući TV emisiji TLC Hoarding: Buried Alive, sigurno ste već čuli za kompulsivno sakupljanje (eng. hoarding). U psihologiji se definiše kao preterana akumulacija bespotrebih stvari bez neke posebne vrednosti, nemogućnost da se odbace ili da se oslobodi tih istih razbacanih stvari koje zatrpavaju životni prostor i narušavaju njegovu primarnu namenu. Prostorna zagušenost može dovesti do socijalne izolacije, nesposobnosti za rad, ili higijenskog pogoršanja uslova života do te mere da dovede do smrti.

Za hoardere objekat sakupljanja može biti sve što vam padne na pamet – od novina, odeće, kutija, knjiga, delova sopstvenog tela (dlake, nokti..) do životinja (odatle – „luda žena s mačkama“). Sakupljanje počinje da se razvija u ranoj adolescenciji, skloni su mu i žene i muškarci, mada u većem broju ipak muškarci. Žene češće pripadaju tipu anksioznih sakupljača, koji dosta vremena provode sortirajući i organizujući stvari, čuvajući ih za neku potencijalnu buduću namenu, dok muškarci pripadaju tipu impulsivnih sakupljača – onima koji biraju objekte prema ličnim interesovanjima iz puke želje i bez neke posebne namene.

Do skoro se smatralo da je kompulsivno sakupljanje samo još jedan vid opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Danas, dijagnostička biblija, DSM-5 prepoznaje ga kao zaseban klinički sindrom, s obzirom na to da veliki procenat sakupljača, pored kompulsija, ne pokazuje nikakve druge OKP simptome. Hoarderi ne doživljavaju intruzivne opsesivne misli, a veoma često nemaju problem sa svakodnevnim funkcionisanjem sve dok neko ne pokuša da ih natera da se oslobode sakupljenog blaga. Iako ima ekscentrika i onih koji žive potpuno socijalno izolovani, hoarderi zapravo žive svakodnevne živote – imaju stalni posao, prijatelje i porodicu.

Sakupljači češće imaju simptome depresije (više od polovine slučajeva) nego OKP-a. Neretko se upliću i anksioznost i socijalna fobija. Na tragu depresivnih simptoma, Džon O’ Konor iznosi zanimljivu tezu o sakupljanju kao nezrašenom tugovanju. Ukratko, po Konoru, hoarding je manifestacija bola gubitka i „tvrodglavo odbijanje“ da se prihvati gubitak. Sakupljači se zapravo na taj način bore protiv promene, protiv konačnog razdvajanja od izgubljenog objekta, tj voljenje osobe.

Gubitak članova porodice je često deo životne priče sakupljača. Međutim, umesto da proces tugovanja dovede do prilagođavanja, sakupljači odbijaju da se nose sa bolom i konačnošću gubitka. Sakupljanjem redefinišu gubitak – izbegavaju ga, privrženi su objektu i čvrsto se drže ne puštajući ga. Mogu da opišu gubitak ali u isto vreme preovladava osećaj da će se voljena osoba možda ipak jednog dana vratiti.

Kada nešto izgubimo, pokušamo da mu nađemo zamenu. Hoarderi gomilanjem predmeta pokušavaju da povrate izgubljeno ili da popune njegovu prazninu. Briga je pomerena od personalnog ka nepersonalnom (osim u slučaju životinja), i osoba na taj način stiče prividni osećaj kontrole. Jednostavno, teže je izgubiti takve predmete, napustiti ih, a praktično nemoguće da će da umru i da nas napuste.

Hoarding je kao odbrambeni mehanizam koji štiti ego od suočavanja sa prazninom kao posledice gubitka. Gomilanje popunjava „emocionalnu rupu“ i bol se izbegava. Stoga ne čudi što napuštanje sakupljenih stvari, posebno bez znanja sakupljača, može dovesti do podizanja nivoa anksioznosti i paničnih napada. Neki od njih izveštavaju da ih je više bolelo bacanje sakupljenih stvari nego gubitak voljene osobe.

Kognitivno bihejvioralni modeli se slažu sa ovim psihoanalitičkim viđenjem. Takođe predlažu da je moguće da sakupljači ne mogu da se reše sakupljenog u nadi da će izbeći neprijatne i negativne emocije koje se povezuju sa gubitkom.

Neurološke studije su pokazale da kada hoarderi biraju da li da čuvaju ili da se reše stvari, imaju karakterističnu aktivnost u dve moždane oblasti – anteriorni cingulatni korteks i insula. Ove dve oblasti procesuiraju neprijatne emocije, prate greške i procenjuju rizik. Kada treba da izaberu kojih stvari da se oslobode, anksioznost hoardera raste, rizik je povišen i plaše se da ne naprave pogrešnu odluku. Ili možda, da ne ponove istu grešku a samim tim i traumu gubitka.

„Kao da se sa nečim nismo nosili kako treba; bili smo nepažljivi, a sada se osoba u slučaju nediskriminativnog hoardinga osigurava da se takva nepažnja više nikada neće ponoviti.“

Sanja Dutina
psihobrlog.com

Ljudi odlažu neprijatne aktivnosti i obaveze kada imaju neki otpor da to ispune odmah i takvo ponašanje se naziva prokrastinacija, a koreni neretko leže u popustljivom ponašanju roditelja prema deci.

Mnogi ljudi mogu kod sebe prepoznati problem odlaganja neprijatnih, a korisnih zadataka i obaveza. Tipično je da osoba ono što joj je neprijatno odlaže za sutra, a onda sutra odloži za prekosutra i tako sve do krajne granice, kada zaista mora da uradi odloženi zadatak. Ovakvo ponašanje se stručno naziva prokrastinacija, a reč dolazi od latinskog krast (crast), što znači sutra, odnosno krastinus (crastinus) – sutrašnji, tako da je možemo doslovno prevesti kao „za sutra”.

Zašto neki ljudi odlažu njima neprijatne aktivnosti, zadatke ili obaveze? Upravo zbog toga što su im neprijatni, što imaju neku vrstu otpora prema njima. Mentalni proces je sledeći: osoba pomisli da treba nešto da uradi i na samu pomisao „se smori”, to jest izgubi svaku motivaciju. Nakon toga, ona sama sebi smisli neko opravdanje zašto je zapravo bolje da dati zadatak ili aktivnost odloži sa sutra ili neko buduće vreme.

Unutrašnji konflikt

Osoba koja odlaže „za sutra” zapravo je u jednom unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji je nagovara da uradi ono što treba i onog drugog dela koji se tome opire. Taj konflikt možemo shvatiti kao konflikt između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta” koje odlaže neprijatnost.

Veoma često odrasle osobe koje prokrastiniraju imale su popustljive roditelje u detinjstvu. Poznato je da mala deca funkcionišu prema principu prijatnosti. To znači da žele da rade ono što im je prijatno, a ne žele da rade ono što im je neprijatno. Dakle, žele da se igraju igračkama, ali ne žele da pospreme igračke nakon igre. Kako onda da deca nauče da pospremaju igračke? Odgovor je zato što moraju, što je roditelj nepopustljiv u svom zahtevu da to urade. Ona brzo shvate da im se to isplati, jer je manja neprijatnost pospremiti igračke, nego se natezati sa ljutitim roditeljem. A kada prihvate da moraju pospremati, tada nestane otpor prema toj aktivnosti i stvori se ono što zovemo radnom navikom.

Kada je roditelj popustljiv, onda dete smisli način kako da od roditelja dobije oslobođenje od izvršavanja neprijatnog zadatka. To znači da će roditelj ili neko drugi biti taj koji će umesto deteta pospremiti igračke ili da će one ostati razbacane nakon igre. Najgora posledica jeste da ovo dete neće steći radnu naviku, zbog čega će imati problema u daljem životu.

Ovaj odnos sa popustljivim roditeljem ugrađuje se u detetove psihičke strukture i postaje unutrašnji odnos između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”. Psihološka igra natezanja deteta sa roditeljem, postaje unutrašnja igra natezanja između delova ličnosti.

Ova „lenjost”, zbog koje se neprijatne dužnosti i zadaci odlažu za neko sutra, jeste selektivna. Dok neki odlažu sve neprijatne zadatke, drugi odlažu samo učenje, pospremanje, plaćanje računa, bacanje smeća, odlazak u neku instituciju ili kod lekara, zubara itd. Iza otpora da se nešto čini mogu se kriti i drugi razlozi kao što su strah, sram i slično.

Kada osoba odlaže pospremanje stana, a živi sama, tada se za neko vreme može pojaviti „sindrom kuće u haosu”. To znači da su stan ili kuća u potpunom neredu, da je sve razbacano, da nije čišćeno, da su mnoge stvari po podu tako da se teško hoda, da je nagomilano višemesečno smeće itd. Kada je dečja ili tinejdžerska soba u haosu, to je rani nagoveštaj nastanka ovog sindroma. Njega treba razlikovati od sasvim različitog „sindroma gomilanja”, kada ljudi skupljaju na ulici razne „korisne” stvari i gomilaju ih u stanu ili kući tako da im na kraju nedostaje prostora za život i kretanje.

Radne navike

Kako ljudi koji prokrastiniraju imaju problema sa samoorganizacijom vremena, njihova uspešnost je daleko ispod njihovih sposobnosti i talenata, roditelji treba da uvide koliko je važno da svojom doslednošću pomognu deci da razviju radne i druge navike.

Odrasli ljudi koji uviđaju svoj problem sa prokrastinacijom mogu da se promene. Za početak, da, umesto misli: „Trebalo bi da”, koriste unutrašnje zapovesti tipa: „Moram sada da…” Nakon toga je najbolje da se pokrenu u nekoj manjoj aktivnosti. Ako je to učenje, da uče samo 15 minuta, ako je sređivanje prostora da to čine samo deset minuta itd. U njihovom slučaju je najvažnije da razviju svakodnevnu naviku, a ne da „herojski” obave zadatak odjednom. Ako shvate da sabotiraju samopromenu, najbolje je da pronađu nekog mentalnog trenera ili psihoterapeuta koji će imati ulogu „trećeg roditelja”.

Autor Zoran Milivojević, preuzeto sa sajta www.politika.rs