Prema rezultatima studije John Leacha sa University of Portsmouth u Engleskoj, može.  Prva studija ove vrste je istraživala fenomen odustajanja od života (medicinski se ovo naziva pihogenom smrću). Istraživači  ukazuju da se radi o odgovoru na bezizlaznu situaciju, pa smrt izgleda racionalno rešenje nerešive situacije. Ukoliko se stanje ne prepozna i leči, smrt može nastupiti u roku od 3 dana. Ovaj fenomen nije ni u kom pogledu samoubistvo, koje je aktivna i voljna radnja.

Psihogena smrt je realan fenomen, nije povezana sa postajanjem depresije. Neurološki je povezana sa promenama u prednjem cingulatnom regionu (frontalni subkortikalni region mozga, koji kontroliše motivaciju, ponašanje usmereno ka postizanju odredjenog cilja).  Poremećaji u ovom regionu dovode do gubitka motivacije, sa apatijom kao neizbežnom posledicom.

Ali, smrt nije neizbežna. Određene stimulacije mogu da poboljšaju stanje osobe. Medju njima su posebno važne fizička aktivnost. Fizička aktivnost oslobadja dopamine koji antagonizuje efekete gubitka motivacije. 

Postoji pet faza psihogene smrti:

1. Povlačenje iz društva – osoba se posle trauma izoluje, povlači u svoju usamljenost, razvija osećaj bezemotivnosti i ravnodušnosti. Ovakva stanja se često sreću kod zarobljenih vojnika.

2. Apatija – Ovakve osobe su melanholične, bez energije, kao da više ne žele da se bore. One prestaju da paze na odeću, ne kupaju se.

3. Abulia – Postoji toliki gubitak motivacije, da osoba ne želi ni da govori. Oni se potpuno povlače u sebe, ne žele da pomognu ni sebi ni drugima. Dr. Leach ovo stanje opisuje kao „prazan um ili svest, bez sadržaja”.

4. Psihička akinezija – Ovo stanje se dostiže kada je osoba svesna, ali u takvom stepenu apatije da čak ni jak bol ne daje skoro nikakav odgovor. Ovakve osobe često leže u ekstremnoj prljavštini.

5. Psihogena smrt – ovaj poslednji stadijum uključuje dezintegraciju kao posledicu potpunog predavanja. Ove osobe leže u sopstvenom urinu ili fecesu, ništa ih ne može pokrenuti. U koncentracionim logorima se ovaj fenomen često viđao kod zatvorenika kojima su oduzimane skrivene cigarete. Ovo je često bio trenutak kada je osoba odlučivala da umre, a smrt se javljala posle nekoliko dana.

Iza ovog fenomena se izgleda krije adrenalin. On je deo odgovora fight-or-flight (bori se ili beži).  On može da ima veoma lose efekte na srčani mišić, čime se objašnjava iznenadna smrt kod epizode jakog straha (opisan je slučaj žene koja je umrla dok je gledala pad zapaljenog aviona, iako nije imala nikakvo organsko oboljenje).  Adrenalin remeti rad srca, dovodeći do zastoja srca. Ne mora biti samo strah uzrok smrti. Opisan je slučaj igrača bridža, koji je umro kada je video da je dobio tako dobre karte, koje je praktično nemoguće dobiti u ovoj igri.Čuvena vudu smrt nastupa kada vudu vrač naredi nekoj osobi, koja je pod jakim uticajem njegove ličnosti da umre.

Ukratko, u kriznim situacijama simpatički nervni sistem luči velike količine adrenalina.  
Dr. Martin Samuels, koji istražuje slučajeve psihogene smrti kaže u intervjuu iz 2009: „Neki ljudi umiru u toku seksa ili religijske egzaltacije, kada se osećaju da su dostigli vrhunac. Jedan golfer je posle savršenog pogotka rekao partneru, sada mogu da umrem i…umro. Istraživanje iz Nemačke je pokazalo veliki broj smrtnih slučajeva u toku Svetskog kupa u fudbalu”.
Dakle, mozak može da sve učini sa našim telom, pa i da nas ubije.

Preuzeto sa bloga banenestorovic.blogspot.com