Život je stalna transformacija, put i promena. Život je skup malih unutrašnjih smrti i rođenja. Nema dostignuća bez bola, nema rasta bez razvoja. Život je stalno putovanje.   Kažu da je putovanje priroda naše duše. Duša uvek putuje.

„Putovanje je mnogo više od razgledanja spomenika, to je duboka i trajna promena ideje življenja.“ – Miriam Beard

Putovanje u novu zemlju, ili neko novo mesto, može se uporediti sa iskustvom rođenja. Kao novorođenčad mi još uvek nemamo osećanja i naš um još uvek ne radi u svetu fenomena. Dete poznaje samo senzaciju. Mora se uzeti u ruke, mora da oseti dodir. Osećanja, misli – dolaze kasnije, tokom vremena. U početku je uvek sve senzacija.
U prvim satima na novom mestu, osoba je mnogo više svesna. Vraćamo se na nivo senzacija. Uključena je svest o vazduhu, zvuku, suncu. Um još nije savladao sliku beskonačnosti. On još nije u stanju da izvuče zaključak i prisvoji ovo. Ovi dragoceni dani su kao da ste rođeni u novom telu. Gde sam? Ko sam ja? Možete se zapitati i vratiti živopisni doživljaj života. Biti u sebi. Ako posmatramo prostor pažljivo slušajući svojim srcem, ušima, očima, onda se prostor okreće prema nama i sluša nas kao odgovor. Zato volimo da putujemo. Život je ritam, gde je putovanje praznina. Isti jaz koji se dešava između udisanja i izdisaja. Prostor voli pažnju. On je živ i ima um. Na jednom mestu grudi će se otvoriti – to se često dešava u planinama. Na drugim mestima, na primer u hramovima i manastirima, osećate smirenost. Tada sve misli razuma nestaju, mentalna rana se leči, pojavljuju se suze za čišćenje. Svi nevažni, izmišljeni problemi postaju takvi da su – nevažni i izmišljeni. Svako mesto ima svoju energiju, i to nas uči da je zemlja živa, da se mora slušati srcem. Putujemo zato što udaljenost i raznolikost podsiču našu kreativnosti. Kada stignemo kući, kuća je i dalje ista. Ali nešto unutar našeg uma se promenilo, i to sve menja.
Jedan dan proveden na nekom novom mestu može biti kao 10 godina provedenih kod kuće.

U nekim „mestima moći“ ne možete disati od radosti koja vas obuzima. Onda morate prestati i čekati, biti u njemu što je duže moguće. Osvestiti taj trenutak i uživati u njemu što je duže moguće. Kada se desi čudo – ne žurite da o tome razgovarate sa drugim ljudima. Ono što je došlo, ono što se dogodilo na putu je samo za vas. Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača. Ovo je dar putovanja.